Историја, архитектура, сликарство

На северним обронцима планине Рудник, у клисури Благовештенске реке, шест километара западно од Страгара, подигнут је око 1400. године овај манастир, који живи, уз мале прекиде, шест столећа. Како се манастир не помиње у сачуваним средњовековним изворима, не зна се ко је био ктитор; једино скромне димензије првобитне цркве упућују на незнатног, скромног ктитора. На време настанка упућују првобитне фреске, испод млађих слојева, које су настале на прелазу XIV у XV век.

Турски дефтери о манастирским пореским обавезама Благовештење помињу од 1476. године, са два инока, па до друге половине XVI века, са врло скромним приходима. Око 1580. године изгледа да Митрополит руднички Диомидије има седиште у манастиру Враћевшници, али повремено и у Благовештењу Рудничком. У манастиру је 1615. године сахрањен бивши смедеревски Митрополит Софроније чију је гробницу четири године доцније обновио Митрополит смедеревски Сивестар. Уз ове податке, имајући у виду турске изворе о организацији Српске цркве у XVII веку, закључује се да су Митрополити смедеревски почетком XVII века могли да столују у овом манастиру.

Манастир је свакако био напуштен током Велике сеобе Срба 1690. године, али се током треће и четврте деценије XVIII века, када су Аустријанци привремено  заузели знатан део Србије јужно од Саве и Дунава, па се потом повукли 1739. године, манастирско братство обновило и увећало о чему сведоче записи на рукописним и штампаним богослужбеним књигама, све до осамдесетих година XVIII века (типик 1725, два јеванђеља 1732. и 1735, псалтир 1733, рукописни молебник 1730, минеј 1747. и 1782, требник 1786. године).

У време Кочине крајине, вероватно 1788. или 1789. године, уз многе друге српске манастире, пострадало је од Турака и Благовештење. Када у њега 1791. године долази студенички проигуман Григорије, „у манастиру ништа не нађе, но пуст луг, оструга, зарасло“. Студеничко братство са архимандритом Григоријем, након дозволе турског везира у другој половини 1793. године, за две године започиње и довршава обнову: саграђене су келије и подрум над њима, покривене су келије код олтара, прорадила је чесма изнад кухиње, начињени су столови у цркви, набављене су одежде, подигнута је нова манастирска воденица, а утврђене су и старе границе манастирског поседа.

Од Благовести 1796. године, када Карађорђе у манастиру, пред народом тражи опроштај због убиства оца, па до слободе након Другог српског устанка, Благовештење ће имати истакнуту улогу у устаничким догађањима, између осталог, током Првог устанка поред манастира правио се барут, а 1814. године овде је одржан сабор српских првака са којег је упућено писмо руском цару да се заузме за њих код турских власти.

У доба игумана Јосифа, 1819. године, на манастирској цркви замењен је кровни покрвач. Током посете Јоакима Вујића 1826. године, архимандрит благовештенски Герасим Георгијевић, потоњи Владика шабачки, Турчину спахији за земљу „плаћа на годину главнице по 12 гроша“. Иако је Феликс Каниц забележио да је у осмој деценији XIX века манастир био мало запуштен, у периоду од 1835. до 1886. године, када је архимандрит био Василије Нешић из Страгара, подигнути су зид око храма и конака који су темељно обновљени, велика троспратна звонара, а манастир поседује и две воденице и механу.

Мада на размеђу XIX и XX века манастир није економски назадовао, озбиљнија обнова предузета је тек 1937. године, за време игумана Варнаве. За време Другог светског рата казнена експедиција окупатора спалила је све манастирске конаке и срушила их, а двојица затечених манастирских житеља су убијени. Здање цркве није страдало.

У разрушеном манастиру нашла се 1945. године, уз привремено настањене руске монахиње, и млада сестра Михаила (Кнежевић). Она је 1947. године постала игуманија и од тада је манастир потпуно преображен. Поред осталог, обнова старог конака завршена је 1957, а три године касније саграђен је нови конак, на којем је 1982. године дозидан спрат са капелом. Великом препороду манастира Благовештења Рудничког допринели су много сви Епископи шумадијски, Владике Валеријан, Сава и Јован.

Данашњу цркву манастира Благовештења сачињавају три спојене целине, наос са олтарским простором, припрата и звоник. Настајали су између приближно око 1400. године и средине XIX века. Најстарији део је наос са олтарским простором, настао почетком XV века. То је омања грађевина правоугаоне основе дуга скоро осам и по, а широка пет метара, на чијој источној страни је нешто издужена апсида. Зидана је од ломљеног камена и била је првобитно омалтерисана, али сада није. Олтарски простор одељен је од наоса иконостасном преградом. Због малог пространства храма две нише замењују проскомидију и ђаконикон. Апсиду, несразмерно велику, а доста ниску, прекрива полукалота, а наос храма полуобличасти свод. Кровна површина је прво била прекривена оловним плочама, потом клисом, а данас бакарним лимом. Западни зид наоса је већим делом делом уклоњен приликом градње припрате да би се објединили простори наоса и припрате.

Припрата је придодата старијем храму, највероватније у трећој деценији XVII века. Она има скоро квадратну основу, са зидовима од око четири метра. Пресведена је полуобличастим сводом и шира је и виша од цркве настале у доба владавине деспота Стефана Лазаревића. Нарочито упада у очи висина припрате – око девет метара – у односу на висину првосаграђене цркве од пет и по метара. Несразмерно висока припрата подигнута је, вероватно, по жељи монаха, да би у највишим деловима грађевина имали скривницу, чији трагови се назиру и данас.

Уз припрату цркве подигнут је 1844. године масиван звоник манастирске цркве. Висок око осамнаест метара, он је једноставне конструкције: изнад приземља кроз које се улази у храм, издижу се два спрата и један полуспрат на коме почива кровна конструкција у облику пирамиде. Грађен је делом од притесаног, делом ломљеног камена, док су за сводне површине у звонику коришћени опека и отесана сига. На улазу звоника са западне стране полукружно завршена врата уоквирује плитак резани камени рељеф на који се преноси декорација типична за народно дрворезбарство.

Дуж јужног спољашњег зида цркве налази се четрнаест гробних плоча некадашњих игумана и истакнутијих монаха.

Већ први истаживачи зидног сликарства у Благовештењу Рудничком запазили су да се испод видљивог слоја фресака у храму налазе и неке старије. Помињани су само фрагменти најдоњих делова прве зоне. Конзерватори, приспели 1981. године у манастир, не само да су заштитили раније већ примећене остатке старих фресака, већ су открили, једним делом очувану, првобитну представу Страшног суда у некадашњем трему на спољашњој страни западног зида наоса. Данас је то источни зид припрате. После открића ових фресака закључено је да су настале на размеђи XIV и XV столећа.

Аутор очуване благовештенске фреске, настале око 1400. године, има сигурну руку и лепо цртачко знање. То огледа нарочито у лику Христа, чија глава је лепо насликана, као и на његовој одећи – хитону и хемтиону, чији богати набори падају складно. Али, главна врлина овог Страшног суда је истанчан колорит. Префињене нијансе употребљених боја које је нанела лака рука, њихова тананост неодољиво подсећа на најбоља сликарска остварења моравског раздобља.

Позније фреске у храму Благовештенског манастира су доста добро очуване. Сликане су у техничком погледу доста ваљано за своје време. Рађене су на влажном кречном малтеру у коме је, ради учвршћивања, била и исецкана слама. Само су на појединим местима, посебно на лицима, вршена досликавања на сувом малтеру.

Живопис Благовештења Рудничког урадиле су две групе мајстора, можда у краћем временском раздобљу, или што је вероватније, истовремено. Једни су сликали олтарски простор и наос, други припрату. Аутори фресака у олатру и наосу су, по знању иконографије и зографској вештини, несумњиво бољи од оних који су радили у припрати. Настале су током треће или треће деценије XVII века, приближно око 1630. године.

У цртачком погледу, вероватно захваљујући добрим сликарским предлошцима, живописцима олтара и наоса не могу се ставити веће замерке. Њихов цртеж је наглашен и упадљив, јер ликове оивичавају дебљом црвеном линијом. Лица светитеља у најнижој, првој зони лепо су моделована, а на њиховој одећи набори доста природно падају. Поједини ликови, као Богородице, светог Теодора Тирона, светог Јована Претече, као и нека попрсја светитеља у медаљонима лепо су сликарски решени. При приказивању композиција сликари наоса и олтара, међутим, не обраћају велику пажњу живописању учесника у неком догађају. Осим тога, све личности су размештене у првом плану, а простор иза њих је тек мало назначен. Живописци користе доста неизразите боје, очигледно стога што су лакше доступне и јевтиније – сиву, тамно љубичасту, црну, прљаво жуту. Све оне утичу неповољно на општи утисак о овим фрескама. Срећом, на сликарским палетама нашла се и изразито тамнија црвена боја која местимично оживљава зидне слике наоса.

Ко су сликари не зна се, па ни њихово порекло. Судећи по натписима ове фреске су дело српских сликара, иако се може помишљати због дватри назива написана на грчком, да је учествовао и неки грчки мајстор.

Сликарство у припрати заостаје знатно за фрескама у наосу и олатару манастирске цркве, како у иконографском тако и у уметничком погледу. Зографи који су сликали припрату, могу се убрајати међу слабије мајсторе свога времена. То се уочава посебно на пропустима како при распоређивању тематике, тако и у иконографским решењима. Фреске у припрати цркве манастира Благовештења нису много привлачне. Главни разлог лежи у колористичкој учмалости. Док у наосу тамно црвена боја освежава донекле монотони колорит, сликари припрате су коришћењем претежно угаслих боја – љубичасте, мрке, сиве – допринели једноликости ансамбла фресака.

На садашњем иконостасу најстарији очувани део су Царске двери које потичу из треће или четврте деценије XVIII века. Двери нису боље остварење ни сликара, ни дрвересца, што није необично обзиром да је у време њиховог настанка средњовековна уметничка традиција замирала. И на осталим престоним иконама, из још познијег времена, анонимни сликар живошћу боја настоји да сакрије своје цртачке недостатке.

У благовештенску цркву доспео је велики сликани и резбарени крст у непознато време, вероватно из неког запустелог храма у широј околини манастира. Да није првобитно крсио Благовештење види се по његовим димензијама (3,46 х 2,90 метара), па му врх дотиче највиши део сводне површине, а при том је скраћиван, изгледа, и по ширини и по висини. Крст је веома репрезентативно дело своје епохе – и он својом лепотом надмаша и зидне слике XVII века и, још више, иконе. Настао је заједничким напором обдареног дуборесца и још талентованијег сликара.

Судећи по иконографским и уметничким особеностима могло би се закључити да је аутор овог сликаног крста вероватно Грк који је учио код критског мајстора или, што је мање могуће, да је крст дело сликара са јадранског приморја. Необичности на благовештенском сликаном крсту потичу, отуд, што су критски живописци имали снажне везе са венецијанским, па и италијанским атељеима, јер је Крит све до 1667. године био под млетачком влашћу. Крст је настао у време велике обнове Пећке патријаршије у другој половини XVI века.

Најраније иконе очуване у манастиру потичу тек из XVIII века (арханђел Михаило, Христос у храму, Вазнесење Господње). Из средине XIX века су иконе Сабор светих арханђела и светог архиђакона Стефана. Део манастирске библиотеке су двадесетак руских штампаних богослужбених књига из XVIII и XIX столећа са важним и занимљивим записима о историји манастира. Средином XIX века у Благовештењу налазиле су се и три рукописне књиге, као и четрдесетак штампаних богослужбених књига.

Литература:

1. М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи, у Београду 1888, 394-396.
2. Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I-VI, Београд-Сремски Карловци 1902-1926, бр. 2560, 2589, 3399, 3719, 3721, 3723, 3768, 3994.
3. Ф. Каниц, Србија. Земља и становништво I, Београд 1985, 471.
4. Ј. М. Павловић, Из живота архимандрита Василија Благовештенског, Политика, 24. новембар 1904, 1.
5. В. Петковић, Манастири у Шумадији, Братство XXVI, Београд 1932,49.
6. М. Матић, Прилози за историју манастира Благовештења код Страгара, Духовна стража VI, бр. 3, 1933, 157-162.
7. Ђ. Мано-Зиси, Благовештење Рудничко, Старинар VII-IX, Београд 1933-1934, 218-231.
8. В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 29-31.
9. Ђ. Б/ошковић/-Б. В/уловић/-Ј. Н/ешковић/-М. В/уловић/, Благовештење Рудничко, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 176-178.
10. Р. Љубинковић, Манастир Благовештење Рудничко, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 178-187.
11. С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557-1614, Нови Сад 1965, 176.
12. Р. Тричковић, Српска црква средином XVII века, Глас САНУ, CXXX (1980), 112-113.
13. П. Пајкић, Значајно откриће у манастиру Благовештењу Рудничком, Гласник Друштва конзерватора Србије 6, Београд 1982, 44-45.
14. П. Пајкић, Иконостас манастира Благовештења Рудничког, Саопштења 15, Београд 1983, 249-256.
15. О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 55.
16. Е. Радуловић, Скупина моравских споменика без бочних кохни, Крушевачки зборник 4, Крушевац 1988/89, 64-66.
17. Б. Храбак, Бројност свештенства и манастира и организованост цркве у Србији од 1470. до 1570. године, Зборник Богородица Градачка у историји српског народа, Чачак 1993, 132, 133, 136, 137, 141, 143.
18. С. Петковић, Српска уметност у XVI и XVII веку, Београд 1995, 151. 1476. до 1572. године, Саопштења XXVII-XXVIII, Београд 1995-1996, 203.
19. Сава, Епископ шумадијски, Српски јерарси од IX до XX века, Београд, Крагујевац, Подгорица 1996, 457-458.
20. В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 195, 210-211.
21. П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 162-169.
22. С. Н. Перић, Благовештење Рудничко, Календар Црква за 1999. годину, Београд, 14.
23. С. Милеуснић, Манастири Србије, Нови Сад-Београд 2002, 108-110.
24. С. Петковић, Културна баштина Србије, Нови Сад 2003, 45-46.
25. Б. Радић, П. Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагујевац 2007, 33-37.

Адреса: Манастир Благовештење, 34323 Страгари
телефон (034) 6522-271

Храм – Благовести
Капела – Чудо Св. Архангела Михаила

Житељи:

Игумaниja: Сaлaфaилa (Бaштoвaнoвић)

Духoвник: jeрoмoнaх Maрдaриje (Joкић)

Moнaхињe: Фoтинa (Глишић), Joвaнa (Кojaдинoвић), Aнa (Хaрди), Пeлaгиja (Лoврeнoвић), Maгдaлинa (Вулoвић), Mихaилa (Рaдoвић)