Историја, архитектура, сликарство

Манастир Јошаница, смештен у клисури истоимене речице, налази се у прибрежју планине Црни Врх, на свега десетак километара западно од Јагодине. Најстарији извори о настанку манастира нису сачувани, али народна традиција у ктитору Јошанице види кнеза Лазара: по једној легенди у јошаничкој цркви су венчани кнез Лазар и кнегања Милица, док је по другој кнез сазидао цркву ради искупљења греха јер је у лову нехотице погодио стрелом пустињака Јошу – Јована, који се у јошаничкој клисури подвизавао.

Истраживања манастирске прошлости, а пре свега архитектуре и фреско живописа у цркви, показују да је јошанички храм подигла једна властеоска породица, чији су портрети делимично очувани на јужном и западном зиду припрате. Монашко гробље око храма, будући старије од садашње цркве, доказ је да се на њеном месту налазило старије сакрално здање.

Чињеница да је храм био аскетирион колонији монаха анахорета, затим, остаци владарских портрета на северном зиду припрате, стилске и иконографске особине живописа, као и мала остава сребрњака нађена у близини манастира, одредељују настанак садашњег храма и његовог зидног сликарства у време између 1430. и 1435. године, дакле у прве године владе моћног и ученог српског деспота Ђурђа Бранковића. Како је црква првобитно била посвећена Светом Димитрију, властелин кога у ктиторској композицији грли свети Димитрије, вероватно је светитељев имењак. У том случају би се у ктитору Јошанице могао препознати Дмитар Јакшић, члан знамените племићке породице која је, судећи по изворима, средином XV века заиста управљала Јагодином, да би пред турским надирањем касније пребегли у Угарску.

Манастир данас чине два конака и економске зграде, док само језгро чине црква посвећена Светом Николи, и дрвена звонара. Храм окружује старија некропола из XIII века, која сведочи о знатној старини локалитета. Сама црква је правоугаона једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку. Зидови су зидани ломљеним каменом, сводови и куполе највећим делом су од опека, док су фасаде оплаћене пажљиво сеченим и фугованим квадерима сиге. У просторном погледу, храм чине истовремено саграђени наос и припрата над којима је конструисана по једна купола. По таквом, двокуполном решењу јошаничка црква припада ретком типу средњовековне архитектуре. Северна и јужна фасада храма обрађене су тростуком слепом аркадом, симболом станова праведника, а по остацима живописа на јужној фасади зна се да је црква била додатно украшена сликарством које је подражавало скупоцено зидање каменом и опеком, а с циљем означавања храма као Неба на земљи.

Најзначајнији културни слој у Јошаници чини зидно сликарство, које је доста  оштећено. Ипак, програмске идеје могуће је сагледати готово у целости. Поред устаљених тема у олтару и куполи наоса, везаних за Евхаристију и Оваплоћење, на зидовима наоса развијена су и два христолошка циклуса, Велики празници и Страдања Господа Исуса Христа. Међу фрескама посебно се истиче ретка тема старозаветних праотаца у лози, насликана у прстену главне куполе, као и неоубичајено велики број светих ратника и великомученика у приземном појасу, који непосредно сведоче о кобним годинама пред први пад Србије. Но, живопис Јошанице познат је светској византологији и медиевистици по необичном сдикарству у припрати. Осим ктиторских и владарских портрета, који су веома оштећени, од изузетног значаја је живопис који је у целости сачуван у куполи над припратом. У калоти куполе насликана је огњена представа визије Богородице с Христом, крај које је исписан епитет Оваплоћење, јединствен у целом средњем веку. Богородичино попрсје је окружено са два концентрична појаса, у првом је дванаест старозаветних пророка у теми Пророци су те наговестили, а у другом осамнаест фигура апостола којима су придружени пророк Захарија и свети Стефан Првомученик, као визија прве Христове цркве на земљи. Најзначајније сцене, од којих су неке сасвим јединствене, насликане су у вишим зонама зидова: оне представљају монашку елиту, пустињаке у различитим епизодама познатим из монашке литературе, као и сцену Небеског Јерусалима. Живопис је извела група од четири или пет веома искусних зографа, чије је порекло било у јужним областима Балкана, између Призрена, Скопља, Прилепа и Охрида. Сви натписи на фрескама изведени су српскословенским писмом.

Стари конак у манастиру такође представља значајан историјски белег. Обнављан је крајем XVIII века, потом 1885. године за време краља Милана Обреновића, као и 1991. Ово једноспратно здање са доксатом и спољним степеништем представља изванредан пример балканско-оријенталне архитектуре, у коме се данас чувају манастирска библиотека и архива.

У комплексу манастира посебно место припада породичној гробници кнеза Милоја Теодоровића, војводе левачког, који је предводио устанике јагодинског и беличког краја у оба српска устанка 1804-1815. Такође, у манастиру постоји и споменик српским ратницима из ратова 1912-1918, на коме су уклесани стихови Војислава Илића Млађег.

Литература:

1. М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 182-183.
2. Ј. Вујић, Путешешествије по Сербији I, Београд 1902, 131.
3. С. Мијатовић, Белица, Српски етнолошки зборник LIX, Београд 1949, 127-128.
4. В. Петковић, Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа, Београд 1950, 136.
5. В. Кораћ-Н. Петровић, Манастир Јошаница, Археолошки споменици и налазишта II, Београд 1956, 162-163.
6. Д. Дачић, Манастир Јошаница, Гласник, службени лист СПЦ, 1958, 28.
7. П. Пајкић, О историји манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 117-118.
8. Р. Прокић, Конзерваторско-рестаураторски радови на архитектури цркве манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 119-128.
9. Р. Николић, Прилог проучавању живописа манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 129-143.
10. Р. Гашић, Конзервација живописа манастира Јошанице, Саопштења IX, Београд 1970, 145-147.
11. Д. Кашић, Цркве у крушевачком крају до Првог српског устанка, Крушевац кроз векове, Крушевац 1972, 99.
12. В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1975, 98, 224, слика 105.
13. П. Пајкић, Неки проблеми реконструкције споменика у Шумадији и Поморављу, Зборник заштите споменика културе, књ. XXVI-XXVII, Београд 1980, 27.
14. Амфилохије (Радовић), јеромонах, Синаити и њихов значај у животу Србије XIV и XV века, Споменица о шестој стогодишњици манастира Раванице, Београд 1981, 125.
15. О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Београд 1984, 116.
16. Е. Радуловић, Скупина моравских споменика без бочних кохни, Крушевачки зборник 4, Крушевац 1988/89, 52-54.
17. Б. Цветковић, Прилог најстаријој историји манастира Јошанице, Зограф 24, Београд 1995, 70-77.
18. В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, 13, 96, 110, 160, 175, 176, 178, 181, 216.
19. П. Пајкић, Опис манастира Епархије шумадијске, Српска православна епархија шумадијска 1947-1997, Шематизам, Крагујевац 1997, 191-197.
20. Р. Прокић, Посебност архитектуре цркве Светог Николе манастира Јошанице, Српска православна епархија шумадијска 1999, Шематизам, Крагујевац 2000, 149-153.
21. С. Петковић, Животи пустињака у сликарству манастира Јошанице с краја XIV века, Календар Црква за 2000. годину, Београд, 77-83.

Адреса: Манастир Јошаница,  Јошанички Прњавор 34203 Сиоковац

Храм –  Св. оца Николаја
Капела – Сабор светих Срба

Старешина манастира: јеромонах  Евтимије
У манастиру живе: монах Јустин (Јеремић), монах Доситеј (Шевић), монах Јован (Матијевић) и искушеник Иван Недељковић