ПОЛЕМИКА - НАУКА И РЕЛИГИЈА ПДФ Штампа Ел. пошта

У НЕКОЛИКО ПОСЛЕДЊИХ БРОЈЕВА УГЛЕДНОГ СУБОТЊЕГ КУЛТУРНОГ ДОДАТКА ЛИСТА ПОЛИТИКЕ, ОБЈАВЉЕНО ЈЕ ВИШЕ ТЕКСТОВА О ОДНОСУ НАУКЕ И РЕЛИГИЈЕ КОЈИ СУ ПРЕРАСЛИ У ПОЛЕМИКУ РАЗЛИЧИТИХ СТАВОВА, АЛИ ВРЛО КОРЕКТНУ И ТОЛЕРАНТНУ, БЕЗ ЗА НАС КАРАКТЕРИСТИЧНУ ДИСКВАЛИФИКАЦИЈУ НЕИСТОМИШЊЕНИКА. ИЗДВАЈАМО НЕКОЛИКО ВРЛО РАЗЛОЖНИХ ТЕКСТОВА, ИСТИЧУЋИ ДА АУТОРКА МИЛЕНА МИЛОВАНОВИЋ СА БРИЉАНТНОМ АРГУМЕНТАЦИЈОМ БРАНИ СТАВОВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ.

Милена Миловановић

СТВАРНА ВЕРА – ИЗАЗОВ НАШОЈ ЛОГИЦИ

(Политика, Културни додатак, 25. јул 2009)

Са интересовањем пратим промишљања и дискусије на страницама Културног додатка о односу науке и религије. С тим у вези поменула бих текст др Мирка Дејића, професора на Учитељском факултету у Београду, објављеном под називом „Религија у настави математике“, у часопису „Православни катихета“ број 3/09.

Текст је из више разлога занимљив, наравно не исцрпљујући при том тему о односу науке и религије, али је осветљавајући из једног посебног угла. Истакнута је мултидисципларност веронауке, односно њено ослањање на многе науке. Заиста, да би један вероучитељ објаснио библијско учење, мора познавати историју, географију, филозофију, математику, физику, а „додир математике и религије огледа се у настојању да се обе ослободе људског језика, и да смисле такве формуле којима се изражава неизрециво“.

Један од најугледнијих савремених православних теолога митрополит пергамски Јован Зизјулас, одговарајући једном приликом на питање каква је будућност односа православног богословља и савремених наука (физике, микробиологије, генетичког инжењеринга), рекао је да постоји велика веза између природних и друштвених наука и теологије, а посебно светоотачке космологије.

Православна Црква не да нема разлога да се плаши дијалога са другим и другачијим, него би требало и да га подстиче, било да је реч о другим религијама, савременим филозофским тенденцијама, струјањима у уметности, укратко – свим феноменима цивилизације којој припадамо.

Но, у истом контексту Јован Зизјулас тврди да је „стварна вера у ствари изазов нашој логици“.

Вера је дар Божији, а она се не може свести у неке апстрактне оквире, она није само интелектуално знање, вера је сам живот, егзистенцијални став, вера је однос, сусрет са Богом и другим човеком, са једном конкретном личношћу. По речима др Радована Биговића „за хришћане није суштинско питање: да ли верујеш у Бога, него верујеш ли Богу који се открио, увременио и упостворио, о коме ти говори и сведочи Црква“.

У тексту „Наука и религија могу бити у креативном односу“ (Културни додатак од 18. јула 2009) наглашен је „стваралачки, узајамно подстичући однос научног и религиозног искуства“, односно отвореност науке за религиозни садржај и религије за научни“.

Од три примера креативног прожимања науке и религије, односно научног с религиозним искуством, које наводи аутор поменутог текста, пажњу ми је заокупио онај који се односи на Берђајева, а у вези је са поимањем пакла. Није једанпут постављено питање да ли је могућност постојања пакла искључена безмерношћу љубави Божије, као и Христовим позивом да љубимо и непријатеље.

Оно што би требало увек имати у виду јесте да љубав може бити остварена само као слобода. Човек је икона Божија управо по томе што је створен слободним. Међутим, човекова слобода у историјским околностима, док не дође Царство Божије, увек је угрожена. Позив на љубав према непријатељима позив је на однос, на живот који није од овог света.

Да ли је моја љубав довољан услов за заједницу, однос са неким, или је неопходан и љубавни одговор друге стране?

Зар се и Достојевски није питао и мучио појмом и поимањем слободе до те мере да је пред Господа стављао питање – да ли је слобода вредна проливене сузе једног невиног детета – при том дубоко осећајући да нема ни човека, ни детета, да нема личности без слободе.

У светлу православне теологије није исправан став који се износи у тексту да Бог, као симбол бескрајне љубави у којој не може бити ни трунке нечег од љубави различитог, не може никог понизити, а пакао се види као место освете Божије.

У смислу поимања вере као односа и заједнице, не јавља се проблем постојања пакла. Достојевски одређује пакао као мучење невољења. Пакао је човеков слободни избор, кад промишљено одбацује заједницу са Богом, кад одбацује истински живот.

Аутор је теолог

 

Проф. др Мирољуб Којовић

ЦРКВА И ДРЖАВА НА ИСТОМ КРЕАТИВНОМ ПОСЛУ

(Политика, Културни додатак, 1. август 2009)

Ако Црква и држава не нађу заједничка знања која ће их повезивати, друштва траже одговоре на другој страни па и у сектама

Питање односа науке и религије је данас врло важно и значајно из бројних разлога. Наш став је да не само да је креативни однос могућ, упркос привиду да су наука и религија на потпуно различитим и недодирљивим странама, него могућ и чак врло потребан.

Могућ је јер су промене и развој интелектуалне мисли на обе стране неизбежне, не само у науци, него и у религији, у том развоју можемо очекивати и приближавање, па и прожимање, што би у некој будућности водило кохеренцији и хармонизацији интелекта, који је одговоран што тај однос још није у довољној мери креативан и интегралан, а то је проблем миленијумски стар. Дакле, комплексан је и није једноставан ни лако разумљив. Зависи од многих чинилаца. Пре свега између науке и религије стоје политика и бизнис, које их повезују, али истовремено и раздвајају, конфронтирају и супротстављају.

Друго, антропогени чиниоци битно опредељују људе и према науци и према религији, и према политици и бизнису и свим осталим стварима које су повезане и утичу на релацију науке и религије. Специфичност овог питања лежи у инверзном антропогеном односу науке и религије.

У току вишемиленијумске еволуције, која је и предуга и прекратка, човек и није много напредовао, у антропогеном и културном погледу и то се мери резултатима и чињењима, али не само по резултатима науке, који се прогресивно шире и убрзавају, него и према њеним применама, које су биле бар исто толико корисне, за добробит човечанства, колико и штетне против планете и самог човечанства. Људски интелект се рађа и наслеђује, али се током живота образује, формира, мења, еволуира, и то је процес у коме учествују световне и религиозне заједнице, свака на свој начин, од државе до државе различито, од народа до народа, од вере и цркве до религије и етноконфесионалне заједнице. Ту, нажалост, има много више разлика и дивергенције, које и нису толико ствар природе која сама обликује диверзитете и комплексност, колико условљено људском неразборитости, неразумевањем, незнањем, предубеђењима, тврдокорности и бројним психосоцијалним карактеристикама, које опредељују људске животе и судбине. Проблеми леже не само у разноликости и одбојности међу религијама и црквама, него и у крилима исте цркве, чак и у оним мање ригидним, или које уопште нису ригидне. Ту су догматизми и традиционализми чврсти и тешко се уклањају.

Да би процес разумевања, приближавања и конвергенције међу људским заједницама започео и трајно се одвијао све до времена веће љубави и хармонизације човечанства, световне и верске заједнице се морају побринути за ефикаснији и квалитетнији начин образовања и васпитања (не само попут Болоњске декларације, која баш и није прави, или најбољи начин, иако омогућава комуникације и мешање етнодиверзитета, али држећи се круто стандарда скројеног по мери ЕУ, или једног њеног дела). Посебно је важан квалитетнији и приступачнији облик образовања и васпитања, у којима ће наука и религија бити у креативном односу, тј. омогућити прожимање, приближавање и хармонизацију заједничког сегмента знања и искуства које ће их трајно повезивати и даље унапређивати, уместо што их је у прошлости раздвајала и уназађивала. Ако то држава и црква не пружају на задовољавајући начин, друштва траже и налазе одговоре на другој страни, у приватном сектору образовања, као и у сектама, који и нису под контролом друштва, а да ли они доприносе напретку човечанства? Углавном не, судећи по каснијим открићима да су позадине комерцијалност и људска грамзивост, где се злоупотребљавају наивност и незнање појединаца, полуинтелектуалаца, па и самих интелектуалаца То није само екуменски проблем међусобног односа међу крилима исте религије, католицизма и ортодоксизма, унутар хришћанства, као и бројних крила унутар муслиманске религије, него планетарни проблем свих основних и осталих религија и држава у којима опстају и делују међу људима и на релацији црква и држава. Ако се државе на планети морају договарати о проблемима екологије и економије, о заштити планете од људи, као и људи од других људи и од злоћуди природе, морају се договарати и о чувању и одржавању културних споменика и традиционалних и религиозних вредности, о верској толеранцији и разумевању свих постојећих вера, које обезбеђује хармонизацију односа међу људима и народима.

Али то се не постиже насилним наметањем идеологије глобализма, никаквим шок економским терапијама, у садејству са полицијско-војним репресијама и ресоцијализацијама, никаквим револуцијама, него природним еволуцијама, у којима је актер homo intelectus, слободно биће, свестрано и интегрално образован и васпитан за суживот у полиморфним етноконфесионалним заједницама. Тај задатак образовања човека садашњости и будућности могу решити само држава и црква заједничким напорима, само креативним односом науке и религије. Материјални услови за то постоје, научни и технолошки, нису повољни економски и социјални, али нису немогући и недостижни. Духовни услови су најмање повољни, због прошлости и наслеђених проблема и садашњих које реалност доноси. Да ли је могуће све то преусмерити у конструктивном правцу, како то будисти кроз метафизичке процесе и вежбе на себи примењују, или је то само утопија? Мислимо да није, али је нужна већа и права ангажованост интелектуалаца у транзицији, вођених интересима свог народа и човечанства, а не само својих кланова и странака, како је то објективна стварност.


Леонид Зувић

СЛУЖБЕНИЦИ ЧОВЕЧАНСТВА

(Политика, Културни додатакк, 1. август 2009)

Свака расправа о односу науке и религије може да се учини и потпуно беспредметном и излишном. Човек не може да ствара без Бога. Нема ствараоца ни у једној области коме моћ стваралаштва није дата од Бога. Тако је било, тако ће и бити. Стваралаштво је оно што карактерише зрелу личност. Како је и наука облик стваралаштва, то ни научник није лишен тог особеног контакта, те неизоставне комуникације са Богом. Када се постави питање односа науке и религије, проблем искрсава не толико у општој поставци – да без религијског утемељења нема ниједног облика стваралаштва, колико у самим садржајима стваралаштва. Слепило које се ту јавља, а извор је несугласица и полемике, јесте обострано. Тако, догађа се да онај који ствара, конкретно научник, не види да је његово стваралаштво један од путева откривања Бога и Божјих закона, те своја открића и стварање не може да доведе у везу са религијом. Истовремено и теолог – тај интелектуалац религије – често није у стању да у резултатима науке препозна Божје дело, те и отуда извор неспоразума и могуће полемике.

Зато, ако већ и говоримо о односу религије и науке (иако је показано да је расправа чак и сувишна), неопходно је да постоји толерантност и прилагодљивост и једне и друге стране. Ни теологија, али ни наука, нема права да сматра да је надмоћнија у односу на ово друго. Дијалог је одувек подразумевао да су његови учесници равноправни. Уколико нема свести о тој равноправности и о заједничком садржаоцу и теолошких и научних теорија, онда нема нити научника, нити теолога.

Штавише, дијалог између науке и религије требало би са општих места (као што је и сама расправа о односу религије и науке) да се конкретизује у разматрању појединачних научних и теолошких проблема и појава. У том смислу, наука и религија би требало да одржавају један стални, својеврсни „радни састанак“. Но, не чак и само наука и религија, већ истовремено би се за тим радним столом требало да нађу и други облици људског стваралаштва, попут уметности, литературе, филозофије итд. При томе, нико нема права на ексклузивну, надмоћну позицију. Зато што надмоћна позиција никоме од Бога није ни дата, већ су сви, било научници, теолози или уметници, од Бога даровани и позвани да на својим пољима откривају оне законитости које сутра могу допринети бољитку сваког човека на планети Земљи или му пружити утеху, естетско задовољство или смисао живота. Свака искључивост, с које год стране да долазила, требало би бити – искључена. Уколико теолог у научном напору не препозна скривеног Бога, онда треба да се запита колико је сам продуховљен, колико је његова сопствена и теологија и вера исправна и ваљана. Уколико научник сматра да је једино он заслужан за своја открића и свој напор, искључујући уплив Бога (или оног познатог стваралачког истраживања оностраног-индивидуалног и колективног несвесног), онда треба да се запита колико су његови увиди тачни и колико његова сазнања могу бити у служби човечанства. Свест о заједничком садржаоцу тако може да се јави као мерило исправности што теолошких становишта о науци, што и самих домета научних достигнућа, њихове тачности, а потом и ефикасности у свакодневној примени. За „радним столом“ стваралаштва и религије (подразумевајући и да је вера и теологија такође облик људског стваралаштва), једна посве научна теорија може допринети решењу неког теолошког проблема, као и што теолошко испитивање може допринети расветљавању неког научног проблема. При томе, једина расправа и полемика која је пожељна јесте она у облику критичке свести и конструктивне критике у погледу било теолошких, било научних теорија, како би закључци и једних и других, поводом конкретног проблема, били јаснији, исправнији и тачнији. Филозоф Едмунд Хусерл је за научнике рекао да су „службеници човечанства“. Слично би могло да се каже и за теологе. Религијско осећање (условно ирационалност) и интелектуални порив (условно рационалност) две су истовремене, неодвојиве природе људског бића. Хомо сапијенс је и хомо религиосус. Природа Бога је и људска и божја, јер ми говоримо о Богочовеку. Зато су и наука (опште – стваралаштво) и религија (вера, теологија) заправо на истом путу и задатку – откривања и Бога и човека.

Аутор је комуниколог


Милена Миловановић

ИЗАЗОВ АГРЕСИВНОГ СЕКУЛАРИЗМА

(Политика, Међу нама, 5. август 2009)

Полемика која се води на страницама Културног додатка отворила је многе теме о односу науке и религије, а и показала да је неразумевање неизбежан пратилац дијалога ове врсте.

Учинило ми се занимљивим размишљање изнето у једном тексту о томе да ако бисмо улогу религије схватили као јединог посредника у остваривању истинског живота, мислећи на заједницу са Богом, да би тиме модерном човеку ускратили основне људске слободе.

Под истинским животом у овом случају не мисли се на социјални аспект егзистенције, мада ни он није небитан, него на вечни живот, који почиње овде на земљи, али се не завршава у земаљским оквирима. Царство Божије, које је Христос објавио отворено је свим људима.

Највећи изазов који стоји данас пред хришћанством јесте изазов агресивног секуларизма. Потискивање религије из јавног живота, под видом одбране људских права и слобода, истовремено нарушава основно право човековода отворено и слободно исповеда своју веру. Присетимо се коментара поводом реакције Цркве на закон о верским заједницама у Србији. Неко је лепо приметио да је став данашњих либералних хуманиста да и ако има Бога, преко тога се мора прећи ћутке.

Цивилизацију којој припадамо одликује једна свеопшта релитивизација свега. Протагора је утемељио једну антроплошку концепцију на ставу да је „човек мера свих ствари“. Сваки појединац је мерило онога што је само њему истинито. За хришћане Богочовек Христос је мерило свега.

Верујући да смрт стоји пред сваким човеком, као нерешив проблем, Црква нуди овоме свету своју концепцију спасења обасјану светлошћу Васкрсења Христовог. Наравно, нису небитна ни социјална, политичка, културолошка и свака друга питања, али питање вечног живота суштинско је егзистенцијално питање.

Зато се хришћанска вера не може свести само у етичке оквире, у смислу побољшавања човека и друштва, што је „секуларистима“ углавном прихватљиво, нити сме допустити да постане нека „егзотична“ религија, која пружа уточиште онима који трагају за мистичним искуствима. Створени свет, а самим тим и човек, има онтолошки проблем, а то је смртност. Етика која није повезана са смислом живота, са онтолошким решењем, само је бацање прашине у очи.

Мисија Цркве се не исцрпљује у томе да побољша овај свет, него да свету пружи наду на вечно постојање. Хришћанство се не може свести на само још једну теорију, него је заједница која себе темељи на вери у Будуће царство. Црква данас има мисију да савременом човеку каже, не како да живи, него зашто да живи.

Хришћански критеријуми су увек високи, и хришћанска вера заиста поставља велике захтеве људској логици, али ако човек у свој начин постојања угради бар тежњу за њима, онда још увек има наде.

А када је реч о правима, можда је данас највише угрожено основно људско право да воли да буде вољен. Док на једној страни имамо невероватан технолошки напредак, на другој имамо све веће отуђење међу људима. Црква нас позива на искуство истинитог живота, живота као љубави која не зна за смрт.

У смислу сагледавања комплексности теме о односу науке и религије, подсетила бих на речи Алберта Ајнштајна: „Желим да проникнем у основне принципе по којима је Бог створио универзум. Ништа друго ме не занима.“ Пут до таквог закључка је дуг и нимало лак, и можда заиста озбиљан изазов за логику савременог човека.

Тему НАУКА И РЕЛИГИЈА за сајт Шумадијске епархије
приредио Н. Јованчевић

 

 

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,