Монаштво као узор свету ПДФ Штампа Ел. пошта
Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу. Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве.

Подвиг, достојанство и служење монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа, монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља.

Монаштво није нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима”. Монах је стални тражитељ Царства небеског. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер – Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Када га прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се удаљује”.

Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање, непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине.

Данашњи захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може другачије да се испуни осим у Богу. “Крстоносан” и “духоносан” монах, како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради, пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем.

ТРИ СУ ОСНОВНА МОНАШКА ЗАВЕТА – Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост), стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да постигнемо смисао и своје назначење.

 

ПОСЛУШНОСТ није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст, јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе, једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво.

СИРОМАШТВО ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не умирује ум као добровољно сиромаштво.

Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога. Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”. Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да преживи.

Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају.

ДЕВСТВЕНОСТ-БЕЗБРАЧНОСТ јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља.

Предање богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености: “Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе, којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије истинско смиреноумље у срцу.

Чедност “превазилази физиолошки ниво и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”.

И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека.

Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава.

Зато, монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту Цркву.

Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот.

ПОДВИГ И ЉУБАВ

Црквени подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу, разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да се савлада и победи ђаво и његови утицаји.

Циљ подвига јесте славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе), него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку.

Свети Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе, јесте недостојан љубави Христове.

Сваки, дакле, подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже Свети Максим

 

ОСЛИКАВАЊЕ СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ

ПОЧИЊЕ ОСЛИКАВАЊЕ СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,