ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ КРАЉА ИЗ КАЛЕНИЋА У СТУДЕНИЦУ – „ПОЧЕТАК ПОВРАТКА СТАРЕ СЛАВЕ СРБСКЕ“ ПДФ Штампа Ел. пошта

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ КРАЉА ИЗ КАЛЕНИЋА У СТУДЕНИЦУ – „ПОЧЕТАК ПОВРАТКА СТАРЕ СЛАВЕ СРБСКЕ“Осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног

Аутори који су са највише детаља писали о честом преношењу моштију Стефана Првовенчаног – Симона Монаха (Станоје Станојевић, Мошти Стевана Првовенчаног у Војводини, Гласник Историјског друштва у Новом Саду III /1930/; Љубомир Дурковић-Јакшић, Обнављање Студенице и пренос из Каленића моштију Светог краља Стефана Првовенчаног 1839, Осам векова Студенице, зборник радова, Београд 1986), своје расправе започињу констатацијом да готово ниједан српски средњовековни владалац није остављен у гробу где је првобитно сахрањен, већ су кивоте са њиховим телима испред непријатеља монаси склањали по разнима манастирима, преносећи их из једног у други. Првовенчани српски краљ, који је годину дана након смрти, према Доментијану, био „телом сав неповредив“, највише пута од свих владара је склањан испред непријатеља, све до окончања Првог светског рата.

Једино прво преношење, из Студенице у Жичу, у организацији Светог Саве, није изазвано потребом да се мошти Светог краља повлаче испред оних који их могу оскрнавити, већ представља део династичког програма Немањића. „Смисао [преноса] треба сагледавати у светлу чињенице да је Жичи била намењена улога катедралне и крунидбене цркве, што се у оснивачкој повељи манастиру непосредно наводи. Не треба сумњати да је Сава Српски био творац замисли да се 'сви будући краљеви ове државе' крунишу над моштима свог првог, светог претходника, чиме је немањићка Србија усвојила праксу уобичајену у средњовековним европским монархијама. Важно је притом имати у виду да се Стефанове „целе“ и чудотворне мошти придружују најугледнијим хришћанским реликвијама, везаним за Христа, Богородицу и друге, најистакнутије личности Свете историје, које су, заслугом Саве Српског, чуване у Жичи. Мошти Првовенчаног краља нашле су се, дакле, у амбијенту који је, према мерилима времена, представљао емулацију Јерусалима и Цариграда, симболични комад Свете земље пренет и реконструисан у сопственој средини. Придруживањем тако важне националне светиње највреднијим општехришћанским, прокламована је порука да су Срби постали део свете историје, и то у својству легитимног, 'изабраног народа'... Док је Студеница уобличена као династичка гробница, Жичи је додељена улога катедрале, крунидбене цркве а истовремено и култног места – чувара моштију Првовенчаног српског краља, над чијим је светим телом требало да се крунишу будући немањићки владари“ (Даница Поповић, Када је краљ Стефан Првовенчани уврштен у светитеље? Прилог проучавању владарске „канонизације“ у средњовековној Србији, Зборник радова Византолошког института, L, 2013). Овим је, сматра Д. Поповић, Свети Сава „систематски припремио уврштење Стефана Првовенчаног у ред светаца“.

Када Жича постаје небезбедна, мошти се, као и „Мајка Црква“ повлаче према југу: сматра се прво у Студеницу, па у Сопоћане. У овом манастиру су 1629. године „откривене“ као нетљене. Том чину присуствовали су рашки митрополит Јосиф и пећки патријарх Пајсије, кога ће ово „објављивање“ мотивисати да у духу средњовековне хагиографије и химнографије Светом краљу напише Житије и Службу, што ће додатно уздићи његов култ. Страх од турске најезде је разлог што су Краљеве мошти 1687. године склоњене у манастир Црну Реку. Пренео их је Мојсије Рајовић, потоњи пећки патријарх. Познији извори обавештавају да се октобра 1704. године враћају у Студеницу.

Током рата који су од 1788. до 1791. године водили Аустријанци и Турци постојала је опасност да Турци освоје Студеницу. Зато подручни митрополит Јоаникије студеничким монасима поручује у јануару 1790. године да Светог краља закопају или однесу у аустријски логор. Са избеглим калуђерима, кивот са моштима 2. фебруара 1790. године, доспева у Београд, где је у цркви постављен пред олтар са десне стране. А како је постојала опасност да Турци освоје и Београд, Црквено-народни сабор аустријских Срба, који је заседао у Темишвару, одреди да Краљеве мошти буду пренете у манастир Војловицу код Панчева.

После Свиштевског мира (1791) Турци воде помирљиву политику према Србима, па се процењује да се Краљеве мошти могу вратити у Студеницу, у коју су, уз задржавање у Рајиновцу, и донешене 5. фебруара 1792. године. Током прве две године Карађорђевог устанка манастир Студеница није био турска мета, али су већ 1806. године монаси морали да беже са моштима, овог пута до манастира Враћевшнице. Благочестивост моштију вероватно утиче да се студеничко и враћевшничко братство споје у једно.

Забележено је да се 1813. године међу народом пронео глас „да сандук, то јест ћивот Светог Краља шкрипи, знак да ће Србија да пропадне“. Када су калуђери увидели да „Србија јадница издише“, са кивотом одоше у Београд који само што није пао под Турке. Укључује се угледни митрополит карловачки Стефан Стратимировић како би обезбедио да се Свети краљ пренесе на аустријску страну. Уз издражни карантин у Земуну и многе друге перипетије, кивота са монасима у октобру 1813. доспева у манастир Фенек. Вредна пажње је и чињеница да су избегли калуђери, који су допратили мошти, примљени у братство Фенека. Ту је једно време боравио и Карађорђе, мада је најважнији човек међу многобројним емигрантима био архимандрит Мелентије Никшић. Када је у Београдском пашалуку 1815. године подигнут Милошев устанак, Аустријанцима није одговарало да Краљеве мошти буду близу границе, па наређују да се преместе северније, сада у манастир Беочин. У једној манастирској књизи је записано: „Пренесе сја первовјенчани краљ српски Стефан од Фенека в Беочин монастир, и допли Дунавом месеца јулија 1 1815“.

Кнез Милош одмах након што подиже устанак 1815. године, зна да му мошти првог крунисаног српског владара и те како могу помоћи у ослободилачком походу, па уз сарадњу са архимандритом Мелентијом, настоји да их што пре врати на територију коју контролише. И тако, последњих дана 1815. године, преко Београда, а под надзором архимандрита студеничких Мелентија Никшића и Василија, кивот са моштима Првовенчаног краља стиже у манастир Каленић који је тада био „скровито мјесто и при крају“. Међутим, Богородичин манастир у Левчу убрзо „као место поклоњења Светом краљу у свести шире заједнице прераста у једну од највећих националних светиња“, истиче Иван Стевовић у монографији о каленићкој архитектури. У сагласности са овом констатацијом је и податак да су Милошеви синови Милан и Михаило долазили у Каленић 1835. године да целивају мошти сина оснивача српске државе.

Имајући у виду географски положај Студенице, јасно је да она у прве две деценије Милошеве борбе за обнову државности није могла имати значај као у средњем веку. Међутим, њена стара мисија није заборављена, па каленићки монаси, опет са студеничким спојени у једно братство, врло приљежно раде на њеној обнови како би и у новим временима повратила некадашњу улогу, јер је „општа жеља била, пошто се Студеница оправи, да се Свети Краљ из Каленића пренесе у ту очину му и братњу задужбину“. Ту идеју прихвата и кнез Милош, али у септембру 1838. године одустаје, претпостављајући, за јавност, прагматичне циљеве (скидање летине) уподобљавању његовог владања немањићким традицијама. Прави разлог било је нарастање опозиције његовој владавини. „Али Милошу није било суђено да он изврши тај пренос, јер је ускоро напустио престо и Србију, а Намесништво кнежевског достојанства, које је вршило власт у земљи до доласка кнеза Михаила, извршило је онда врло свечано тај пренос у другој половини августа 1839“ (Ст. Станојевић, Мошти Стевана Првовенчаног).

Без обзира што је абдикација Обреновића била готова ствар, митрополит Петар не прекида њихову намеру, и у лето 1839. године, у писму Попечитељству правосудија и просвештенија, поред осталог, истиче да ће „ово пренесеније, као неки почетак повратка старе славе србске, при које воспоминанију сваког Србина срце силно трогова, сматрано бити и у народу нашему, коме је ово преселеније већ једанпут објављено, полезно печатљеније учинити моћи.“ И податак да је митрополит за пренос добио десет хиљада гроша говори о томе како је држави у настајању било стало да свој легитимитет наслања на Првовенчаног краља, „да би се целом српском народу објавило ради бољег његовог привреженија светитељима нашим и ради одржавања и потпомагања цркава и манастира“.

Поново је пут којим ће се колона кретати попрвљан. За конаке три стотине гостију, који су преко окружних управа позвани, припремљене су колибе и храна. Наређено је да сви позвани у Каленић дођу 19. августа, одакле је следећег дана почело преношење моштију Светог краља у Студеницу. Опис овог чина који је митрополит Петар средином септембра 1839. године доставио Попечитељству правосудија и просвештенија није пронађен у архивима, али је у Новинама србским од 16. септембра остало детаљно сведочанство које је М. Ђ. Милићевић препричао у монографији Каленића из 1897. године, а у потпуности објавио Љ. Дурковић-Јакшић у Споменици поводом осам векова Студенице, из које га и ми преносимо:

„Торжество овог пренесенија било је церковно. На таково стекли су се г. архиепископ и митрополит наш са г. г. епископима и са многочисленим монашеског и мирског реда вишега степена свештенством. А од мирске стране имено од Совјета г. Милосав Здравковић, совјетник, из сваког окружја по један главни чиновник, из сваког среза по један одабрани кмет, из сваке вароши по један одличнији грађанин, с небројеним народом из оближњи предела у Монастир Каленић, као на место од куда ће се Кивот понети.

19-0г, у суботу увече држано је беденије, а у недељу ујутро, по свршетку јутрење, служио је Божанствену службу г. Никифор, епископ ужички с већим числом свештенства. При свршетку литургије обукла су се и остала три архијереја у своје окруте и изнели су сами собом Кивот са моштима Св. Краља пред западна церковна врата. Ту је приватило Кивот служашче свјашченство обучено и обнело га с литијом једанпут око Церкве. За њима понели су га по други пут с литијом око Церкве чиновници. Ове су изменили кметови, и обнели га по трећи пут око Церкве с литијом. По трекратном овом обнесенију почео се сами спровод на капију порте церковне, до које су и сви архијереји обучени ишли и Кивот испратили.

Тај дан донешен је Кивот у Монастир Љубостињу и у церкву положен. Увечер је била велика вечерња, а ујутру у понедељак служио је Божествену службу епископ тимички г. Доситеј, такође с више сослужашчи свашченика и настављен је спровод даше до у Карановац. У Карановцу била је и опет ведлика вечерња, а сутрадан, з вторник, после јутрење Божествена литургија, коју је с већим числом свјашченства служио епископ шабачки г. Максим. По литургији продужен је спровод до села Лопатнице, у сеници нарочито за то приуготовљеној, у којој је Кивот преко ноћи стајао, била је и опет велика вечерња, а сутрадан у среду само јутрења, и одма се пошло даље управо у Студеницу.

Архијереји су били најпре стигли у Студеницу, и дочекавши Кивот, с многочисленим свјашченством и стекавши се народом оног предела, спровели су га до у Церкву Храма Св. Богоотец Јоакима и Ане, сограђену од Св. Стефана Дечанског, где је за ону ноћ престајало. К вечеру истог дана било је бденије у великој саборној Церкви Храма Успенија Богоматере, а у предпоменутој Церкви Св. Богоотец повечерје с каноном молебним к Пресветој Богородици. У четвртак ујутру, по совершенију јутрење у Великој церкви обукли су се опет сви архијереји с многочисленим свјашченством и пошли с литијом до исте Церкве, у којој је јуче Кивот положен био. Из ове изнесе га братство Монастира и однесе пред западна врата Велике Саборне Церкве. Сад понесу Кивот с литијом око Церкве обучени свјашченици једанпут, чиновници други пут, кметови трећи пут и спусте га пред западне двери исте Велике Церкве. Затим прихвате последњи пут сами архијереји и унесу га у Велику Церкву, од Св. Симеона отца Св. Краља саграђену, и положе на своје место између царски и јужни двери пред престолним иконама. У то време оспу на пољу плотуни с пуцњавом прангија, које су и за цело време Божествене литургије одговарале. По овоме следовала је Божествена литургија с благодаренијем, коју је служио г. архиепископ и митрополит с многочисленим свјашченством. На њој је игумана Гаврила произвео во архимандрита студеничког, и на концу говорио је слово сходно самом совершившем се торжеству.

У петак ујутру, служио је службу г. Никифор и произвео је јеромонаха Викентија, предваритељно од братства по пристојећем му праву изабраног, во игумана студеничког, по које совершенију следовало је разлазак собраног бившег на ово торжество народа.

Сами спровод у путу био је овако устројен: напред је ношен барјак Св. Краља, за њим следовала је половина позвани на торжество посланика народни; пред самим Кивотом ишло је свјашченство необучено, и по четири обучена свјашченика, који су с пјенијем из Србљака благоволеније присуствујући умножавали. За Кивотом ишао је свагда по један од архијереја, уз њега и за њим чиновници, свјашченство, кметови, грађани и остали њима присојединивши се народ.

С восхишченијем било је видети, с каковим је усереденијем народ обитавајући дуж пута, који је спровод ишао, к истому притицао, с каквим је благословенијем Кивот спроводио, с каквом ли је побожностију овом отечественом Свјатитељу своје страхопочитаније усердним целиванијем указивао. Уз пут и на конацима било је у изобију к дочеку толиког народа. На лицу свакога видела се жива радост, и всаки је себе за сретна вмењевао, што је могао Кивот Свјатитеља понети или га целивати.“

Дурковић-Јакшић, на основу једног рукописа који је пронађен у заоставштини митрополита Михаила Јовановића, доноси и ове појединости: „Кивот је био у спремљеном сандуку са 'моткама' за ношење на пут. У Сугубини био је ручак, у селу Медвеђу народ је целивао мошти, у Чукујевцу народ је начелником среским Ристом Туцаковићем приредио ручак, а по преласку моста на Морави, где Ибар се улива, Милисав Перуничић дочекао је са војском и са 'црвеним' барјацима, а пратио спровод до Карановца, у тамошњу цркву, где је спремио вечеру. У Лопатници биле су спремљене 'млоге сенице“ – колибе за преноћиште, па се одатле отишло преко Маглића и Ђаковачке планине у Студеницу. Сутрадан, по доласку у Студеницу, 'сав народ, који је Светог Краља пратио, и сваки по свом могућству и хотјенију' дао је на служавник прилог. Тада су сви прилози износили укупно 14 400 гроша.“

Јоаникије (Нешковић), владика шабачки (1849-1854) и ужички (1854-1873), пострижник каленићки, 1857. године на имању овог манастира у селу Прерадовцу сазидао је подрум и над њим цркву посвећену Светом Симону Монаху чије су се мошти више од две деценије налазиле у Каленићу.

За чланак о пресељењима моштију Стефана Првовенчаног, С. Станојевић је од јеромонаха жичког Антима Драговића прибавио податке о склањању из Студенице кивота са моштима Светог краља током аустроугарске окупације у Првом светском рату: кивот је 31. октобра 1915. године однет из Студенице у Рашку, одакле је пренет у Митровицу, па у Пећ. Из Пећи је однет 22. новембра у Острог, где је стигао 2. децембра. После ослобођења однет је из Острога 14. априла 1919. године, па је преко Никшића, Рисна, Зеленике, Брода и Земуна донет у Београд. Из Београда је однет 29. априла, па је преко Аранђеловца, Рудника, Горњег Милановца, Чачка, стигао у Студеницу 31. маја 1919. године.

Н. Јованчевић

 

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,