СВЕТA АРХИЈЕРЕЈСКA ЛИТУРГИЈA У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ СУШИЦА Штампа

СВЕТA АРХИЈЕРЕЈСКA ЛИТУРГИЈA У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ СУШИЦАУ уторак, 30. јануара 2018. године, када прослављамо преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица. Епископу су саслуживали свештеници: протонамесници Небојша Ракић, јереј Александар Сенић и ђакон Милутин Гашевић.

Преподобни Антоније, велики подвижник, оснивач пустињачког монашког живота и отац монаштва, који је од свете Цркве добио назив Велики, родио се у Египту, у селу Кома, близу Тиваидске пустиње 251. год. Његови родитељи су били побожни хришћани знатног рода. Антоније је од младости увек био озбиљан и пажљив. Редовно је посећивао богослужења и са великом пажњом слушао је Свето Писмо. Од младости руководио се заповестима Господњим.

Епископ нам у беседи тумачећи беседу на гори, говори да Господ на почетку као темељ поставља смирење. Пошто је Адам пао због гордости, Христос нас подиже смирењем. Док се Адам понадао да ће постати Бог „сиромашни духом” су они који су скрушени у души. Христос нам заповеда да уз друге врлине треба да будемо чисти и целомудрени, и то не само у телу него и у срцу. Као што само на чистом огледалу можемо да видимо свој лик, тако само чиста душа може да види Бога и разуме Свето Писмо. Епископ наглашава да се кротост састоји у томе, да се без узбуђења, искрено молимо за ближњега, чак и када нас вређа. Кротост је подупирач трпљења и подлога расуђивања. Она је посредник опроштаја, смелост у молитви, помоћник послушности, дародавац радости, оков за демоне и штит од огорчења. Епископ нас саветује да за утврђење наде у спасење и достизање блаженства, молитви придодамо и сопствени подвиг, тј. дела побожности. Руководство у нашем подвигу треба да буде Христово учење изречено у блаженствима.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Епископ нам на крају говори да само једно вечно, суштинско благо човек може стицати у време земаљског путовања: истинско богопознање, помирење и сједињење са Богом, које је даровао Христос.

ђакон Милутин Гашевић