ВОЛОНТЕРСТВО КАО ИЗРАЗ АУТЕНТИЧНОСТИ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ Штампа

ВОЛОНТЕРСТВО КАО ИЗРАЗ АУТЕНТИЧНОСТИ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ протојереј ставрофор доц. др Зоран Крстић

Друштвени контекст

Савремени друштвени контекст у коме се одвија наш живот карактеришу, између осталог, и неизвесност и промене. Промене су толико брзе и обухватне да им нико и ништа не може избећи. Оне не остављају, или бар све мање остављају, могућност за дуготрајни осећај сигурности. Све се мења и све је непрестано упитно. Јучерашње сигурности су данашње неизвесности.

Овај вихор друштвених кретања који називамо постмодерном или касном или другом модерном не може да мимоиђе ни Цркву, а ни личну веру свакога од нас појединачно. Упитно је, како место, тако и улога Цркве у савременом свету али и аутентичност наше личне вере. Вера и Хришћанство нису више једини начин тумачења света и историје као што је то било у традиционалним, предмодерним друштвима. И Хришћанство се налази на „духовном тржишту“, у све тежој и жешћој конкуренцији са другим виђењима и тумачењима (космотеоријама)  човека, света, друштва и историје. Ништа се више не подразумева и све је потребно проверити и наново доказивати сопственим примером и сопственим животом.

Теолошко утемељење волонтерства

Овако описана ситуација не би, генерално,  требало да плаши хришћане. Питање аутентичности је нешто што би требало да се подразумева у њиховом животу. Две заповести Христос означава као животно суштинске: љубав према Богу и љубав према ближњему (Мт 22, 36-40). О овим двема заповестима „висе“, тј. оне сумирају сав Закон и Пророке. Свети Јован Богослов нам, такође, каже да „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега кога види, како може љубити Бога, којега није видео?“ (1. Јн 4,20). У лику ближњега, у лику најмањег, препознајемо самога Христа и то постаје мера и знак аутентичности наше вере. У књизи Постања (4,9) Господ пита братоубицу Кајина: „Где ти је брат Авељ?“ и добија најдемонскији од свих могућих одговора: „Не знам; зар сам ја чувар брата својега?“ Хришћани јесу чувари своје браће. То је њихово призвање – да служе Богу и ближњима, да буду добровољци, волонтери. А ово није било какво призвање, већ највише могуће – служити без очекивања надокнаде. „На дар сте добили, на дар и дајте“ (Мт 10,8). Као сарадник Божији хришћанин је одговоран за свога брата као и за збивања у свету и историји.

Подсетимо се још неких новозаветних места у којима се показује и тумачи Христова „нова заповест“ да љубимо једни друге као што је Он нас љубио (Јн 15,12):

„Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга“ (Мт 20, 26-27).

„А Самарјанин неки путујући дође до њега (рањеника), па кад га виде сажали му се. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу и постара се о њему“ (Лк 10.33-34). Обратимо пажњу на оно што је Самарјанин урадио: виде га, сажали се, зави му ране, постара се.

„А кад им опра ноге, узе хаљине своје па опет седе за трпезу и рече им: Знате ли шта сам вам учинио? Ви ме зовете Учитељем и Господом, и право велите, јер јесам. Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините“ (Јн 13, 13-15).

Критеријум на Суду Христовом по Његовом Другом доласку ће бити, како нас извештава апостол Матеј (25, 31- 46) „кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“.

„По овоме се познају деца Божија и деца ђавоља: Сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега“ (1. Јн 3,10).

„А који има богатства овога света, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје за њега, како онда љубав Божија борави у њему? Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином“ (1. Јн 3,117-18).

„Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јак 2, 14-17).

Нови облик волонтерства

Наша култура, као интегрални део европске културе, је настала на хришћанским темељима и Хришћанство је њено трајно обележје. Солидарност, љубав према ближњему итд. су основне хришћанске вредности али и битне културалне вредности данашњег човека, тако да волонтерство није искључива привилегија хришћана већ, као вредност по себи, она постоји и у широј заједници. Волонтером би, најшире говорећи, могао да се сматра свако ко нуди сталну сарадњу у просеку не мање од 2 сата седмично или не мање од 20 дана годишње, бесплатно, некористољубиво и искључиво у интересу заједнице, са циљем солидарности (V. Cesareo). А волонтера широм света има много. Они негују и тиме уобличују својеврсни волонтерски животни стил који би хришћанским речником могли да означимо као етос служења.  Novum у односу на предањски етос је да он, данас, треба да представља трајно опредељење. Традиционално друштво је етос служења изражавало непосредном помоћи, милосрдним делима која су била по потреби и спорадична. Друштвена се солидарност манифестовала непосредно, кад је неком суседу, рођаку и сл. била потребна помоћ. Сетимо се нашег лепог начина изражавања друштвене солидарности у виду мобе. Овакав начин је подразумевао већу „прозирност“ личног и породичног живота, па је други, ближњи, рођак и сл. могао и без позива и молбе да види да нам је помоћ потребна. Осим тога, традиционална друштва нису познавала чињеницу друштвене промене и да је она могућа усклађеном и заједничком акцијом појединаца.

Данас је живот друкчији, мање „прозиран“, промена је подразумевајући елемент наше свакодневице и зато се показује потреба да се са спорадичног пређе на трајни однос солидарности и тако доприноси неговању општијег друштвеног етоса солидарности, што се данас сматра кључем за решавање многих напетости у друштву. Улога хришћана у овом процесу би могла бити врло значајна.  

Ево како Европска повеља о волонтерству (1998.) одређује, између осталог, волонтерски рад као:  

  • делатност у интересу људи
  • делатност која није мотивисана финансијским интересом
  • делатност која је добровољна
  • делатност која је утемељена на личној мотивацији и слободи избора
  • делатност која побољшава квалитет живљења на начелима солидарности
  • подстицај самоорганизовању људи при решавању проблема

Однос према корисницима

Да би наш волонтерски рад био успешан потребно је знати и разумети понешто о овој теми и из угла корисника. Циљеви волонтера су, свакако племенити, а посебно волонтера хришћана. Он схвата да је љубав бесплатна и да се ни једно дело аутентичне хришћанске љубави не чини због било ког спољашњег циља. Он жели несебично и некористољубиво помоћи ближњем у потреби. Али у овом процесу не постојимо само ми, постоји и друга страна, постоји други човек у свој својој људској сложености. Корисници нису пасивна страна која само треба да прими нашу помоћ, изрази своју безграничну захвалност и да задовољи нашу, често самољубиву, визију о нама самима као спаситељима. Основна замка у волонтерском раду је скривена управо у тој потреби да „спасавамо“ по сваку цену, често не водећи рачуна о кориснику као активној страни двосмерног процеса. Уколико се не изрази захвалност за наш труд, може се десити да будемо разочарани и да се запитамо чему сав уложени напор. Заборавићемо у овом случају да и корисник не воли свој положај потребитог и да то може на разне начине да искаже, па и незахвалношћу. Тако се може десити да корисник сада постане ментални прогонитељ а досадашњи, наводни спасилац, жртва. Зато треба бити свестан да су за добар крајњи резултат одговорне обе стране али је, ипак, одговорност волонтера већа и њему служење треба да буде лек против сопствене гордости а не њен подстицај. Наше служење и даривање није само даривање нечега што ја или моја организација поседује већ је то даривање мене самог. Ја морам бити присутан у ономе што дарујем, ма шта да је то – време, труд или било која врста услуге која изграђује мрежу солидарности и љубави у друштву.

Неговање и ширење животног оптимизма

Свака хришћанска активност, па и добровољни рад, је оптимистичка активност. Она носи у себи, најпре, есхатолошки али и друштвени оптимизам да се нешто може урадити и да то, такође, вреди урадити. Да се одређена лоша ситуација макар мало може поправити, између осталог и мојим личним трудом и напором. Нажалост, често смо сведоци а понекад и носиоци супротног, дефетистичког става да се ништа не може променити, да је све безнадежно. Евентуалне промене могу да дођу само са „врха“ али не и организовањем и активношћу обичних људи, грађана, нас. Треба да будемо свесни тога да је овакав став последица вишедеценијског живота у тоталитарном друштву које је дозвољавало подстицаје и акција само са државног врха, изражавајући, као и сваки тоталитарни режим, неповерење према слободи и доброј вољи људи, појединаца. То је био систем који је погодовао развоју пасивних особа и пасивних односа према друштву. Овакво стање се одразило и на Цркву која је гетоизирана и у тој борби за голи опстанак још се додатно, пасивизирала. Менталитети се споро и тешко мењају али у измењеним друштвеним околностима, они не само да не помажу већ и одмажу.

Једна од вредности модерног, демократског друштва које покушавамо да изградимо и у коме сматрамо да ћемо моћи боље и хуманије да живимо, подразумева активно учешће грађана у свим аспектима друштвеног живота који се односе на опште добро. Ако се нешто, уопште, може променити, онда се може променити и на боље, а не само на горе. Ово би требало да буде мотив сваког волонтерског рада, а посебно волонтера хришћана. Они имају још и једну додатну обавезу и додатни хришћански друштвени идеал. Он је да својим сведочењем и активностима доприносе изградњи друштва солидарности које ће водити рачуна о малим и потребитим.

Трајна усмереност Христова, те тако и Цркве Његове и сваког појединачног хришћанина је управо усмереност ка потребитима, сиромашнима, „малој Христовој браћи“ која пате. Тај сусрет с њима не сме бити тужан и оптерећен само проблемима. Он треба да буде оптимистичан тј. сусрет у Васкрслом Господу који је извор сваке животне наде и радости али и солидарности да са сваким „малим“ братом поделимо хлеб свакидашњи и сами себе.