СПАСЕЊЕ У СУСРЕТУ Штампа

СПАСЕЊЕ У СУСРЕТУЗоран Крстић

Почетком јуна ове године у културном додатку Политике се појавио текст нашег познатог и признатог редитеља Александра Мандића под називом Моја црква, цунами и ја у коме, најпре, описује скорашњи сусрет са својим парохијским свештеником приликом резања славског колача, а затим и низ својих размишљања о месту и начину деловања Цркве и појединих њених чланова у савременом српском друштву да би завршио речима поштовања према блаженопочившем патријарху Павлу кога узима као пример и узор.

Од многих изнесених ставова г. Мандића, са којих би се са некима могло озбиљно полемисати, мене, за потребе овог есеја, занима опис његовог сусрета са парохијским свештеником. И то из пастирских, а не полемичких разлога. Текст г. Мандића је само повод и прилика за покретање одређене пастирске проблематике при чему није толико важно да ли су виђење и доживљај писца добронамерни или не. Овај је доживљај истинит по својој последици а која је стварање још једног од, нажалост многих, дистанцираних хришћана у нашем друштву. Парохијски свештеници, и не само они, доприносе овом процесу својим понашањем, својим начином живота, својим погрешним, а често и лажним сведочењем Христа. Истина је и да са друге стране, парохијски свештеници, и не само они, доприносе и буђењу искрене вере код својих парохијана својим, овог пута, добрим начином живота. Осветљавање постојећих проблема и покушај квалитативног побољшања пастирског деловања је заправо, и основна тема овог есеја[1].

Искуство сусрета са својим парохијским свештеником г. Мандић изражава на следећи начин: “Та појава која као брзи воз пробрбља молитве, онда седне и као на федер навијен издекламује своје глупости намењене пастви коју очигледно види као дебиле, затим постави нека питања, а онда уопште не чује нити га занима одговор, да би се затим хитро дигао, узео свој хонорар и одмаглио.”

Кратак сусрет, за свештеника, можда, безначајан, један од многих, а последица је изражена речима “више га не зовем.” Г. Мандић је тако постао један од оних (питање је колико их има) који су се због понашања свештеника дистанцирали од своје Цркве, а то је све, само не мали и безначајан пастирски проблем.

Погледајмо сада, шта се са становишта пастирског богословља може рећи о сусрету уопште, а затим и о сусрету пастира са својим парохијанима.

Човеков живот је сав прожет најразличитијим сусретима – жељеним и нежељеним, планираним и случајним, сусретима у пролазу, куртоазним, вербалним и невербалним итд. Значај тих сусрета је различит за наш живот и ми их тако различито и вреднујемо, од важних и најважнијих до безначајних и заборављених. Међутим, пастирски сусрети нису у потпуности исти као остали сусрети. Они заузимају посебно место у пастирској служби. Пастир је човек сусрета тако да његове сусрете можемо и морамо сместити у оквире спасењске комуникације, а спасење свој корен и зачетак има у сусрету.

Да се подсетимо, за почетак, јеванђелских примера и да видимо како Учитељ сусрета – Господ Исус Христос вреднује и користи сваки сусрет. Невербални сусрет са Петром после његовог одрицања (Лк 22,61-62) се завршава Петровим покајањем у сузама. Христов сусрет са Закхејем (Лк 19,1-10) се, такође, завршава Закхејевим покајањем. Затим, сусрет са женом прељубницом (Јн 8,1-8), сусрет са Самарјанком (Јн 4,5-42) итд. У великом проценту Јеванђеља се састоје из описа Христових најразличитијих сусрета са најразличитијим људима из чега закључујемо колику је важност Господ придавао сусретима. Из тих многобројних примера могуће је извући одређена начела и разлоге успешности Христових сусрета на основу којих можемо вредновати и наше пастирске сусрете. Христова начела су наши трајни пастирски критеријуми и смернице.

  1. У средишту Христовог интересовања је увек и само човек као вољено биће Бога Оца кога је Син дошао да спасе. Из тог разлога Христос има позитиван приступ сваком сусрету. Они производе у човеку покајање, промену начина живота и подизање из стања грешности.
  2. Христос, у сусретима, потпуно прихвата човека у стању у каквом јесте, без обзира на то шта је учинио или шта чини и то без осуде и прекора.
  3. У сусретима Христос, углавном, следи метод који можемо назвати антрополошко – теолошки. С обзиром да Христос не полази од идеализоване слике човека већ од стварног човека који је пред Њим, Он, најпре, остварује комуникацију на антрополошкој равни, заједничкој и разумљивој свим људима (на пр. вода и извор у сусрету са Самарјанком), па тек онда говори о Оцу или о Себи. Без сусрета на антрополошкој равни нема ни проповеди Јеванђеља.

На основу ових неколико елементарних јеванђелских начела можемо да говоримо даље, и о претпоставкама пастирских сусрета.

Полазна претпоставка је да пастир у сусрет улази отворено и са љубављу како би остварио дубљи, а не куртоазни, људски сусрет. То значи да је пастир присутан свим својим бићем и окренут само и искључиво ка личности са којом се сусрео. Тако се саговорник осећа као поштован и прихваћен.

Даље, пастир је особа која зна да слуша. У Телу Цркве не постоји апсолутна подела на оне који само придикују и оне који само слушају. Умећем слушања се, такође, остварује сусрет на антрополошкој равни. Пастир је, може бити, већ много пута чуо такву исту или сличну, типичну причу али за његовог саговорника је то, можда, прва прилика да је исприча некоме ко уме и жели да је слуша. Тек са оствареним овим антрополошким претпоставкама, пастир може да иде корак даље и више ка питањима вере јер пастир је увек пастир и никада не иступа непастирски и у сваки сусрет улази као човек вере и Цркве.

Анализирајмо сада, на основу изложених принципа и претпоставки шта се десило између свештеника и г. Мандића, онако како је то овај други доживео и описао. Подсећам, циљ есеја није полемика, већ изнесени утисак и мишљење г. Мандића који узимам за озбиљно због његових последица и који треба да послужи као основа за анализу и указивање на важност пастирских сусрета. Обично, људи не исказују своје негативне утиске из сусрета са пастирима и тако не дају прилику да се о томе дискутује и да се то, евентуално, исправи.

“Та појава” – ове нам речи јасно и недвосмислено показују да није остварен не само добар, него никакав сусрет на антрополошкој равни. За писца је пастир анониман - појава, без лица и имена која брбља неке неразумљиве молитве.

“Онда седне и као на федер навијен издекламује своје глупости намењене пастви коју очигледно третира као дебиле” – претпостављам да је овде пастир покушао да отвори нека питања вере али опет, према доживљају писца, на непримерен начин. Ако није дошло до дубљег људског сусрета у поверењу и искрености, узалудна је свака даља теолошка реч. Срце нашег саговорника ће остати затворено. Теолошка реч, такође, треба да буде на одређеном нивоу, примерена саговорнику, управо да се не би дошло у описану ситуацију – да се саговорник осети као дебил.

“Затим постави нека питања, а онда уопште не чује нити га занима одговор” – пастир поступа обрнуто од наведеног антрополошко – теолошког Христовог метода. Најпре је покушао да говори о теологији а затим, претпостављам, о људским и породичним стварима породице код које је дошао. Претрпео је један неуспех, а затим долази још један и коначан. Пастир поставља питање али не чује одговор који га, према доживљају писца, и не занима. Пастир се показује као човек који не уме нити жели да слуша.

“Да би се затим хитно дигао, узео свој хонорар и одмаглио” – чести недостатак времена је озбиљна сметња квалитету пастирских сусрета. Људи често доживљавају свештеника као човека који стално жури и никада нема времена. То свакако негативно утиче на сусрет, ствара нервозу код обе стране и онемогућује дубљи контакт. Питање хонорара и генерално издржавања свештеника је тек, толико озбиљан проблем да га не могу разматрати. И то негативно утиче на сусрет јер пастир не може, макар и несвесно, да у сусрет уђе апсолутно искрено и некористољубиво. А ако хонорар лебди изнад сваког пастирског сусрета онда се озбиљно доводи у питање аутентичност сваке пастирове речи.

У овом описаном случају пастир није испоштовао ни једно поменуто јеванђелско начело и пастирску претпоставку тако да је и резултат сасвим очекиван. Међутим, пастирски сусрети нису игра у којој свако понекад губи а понекад добија, овде се ради о људским душама и њиховом спасењу. Ради се о људима који су пастиру поверени на спасење, а не на пропаст. Из тог разлога пастир једноставно мора у сваки сусрет да уђе на прави начин јер је сваки сусрет шанса која се може позитивно или негативно искористити али се она више неће поновити. Посебно се то односи на Свете Тајне. Једном пропуштена прилика дубљег сусрета на нечијем крштењу се више не враћа. Пастир ће, можда, у току године имати десетине крштења али је за другу страну оно увек једно и јединствено. Ту поправке више нема.

Стварање дистанцираних хришћана кривицом клира је озбиљно савремено пастирско питања које никако не треба занемаривати нити потцењивати. Оно је савремено због другачијег устројства савременог друштва у односу на традиционално. За човека данашњице је све упитно, нема ничега недодирљивог и све и свако ко жели да у друштву ужива углед и ауторитет мора то својим начином живота и да покаже. Уосталом, то је и основни јеванђелски принцип – по плодовима њиховим познаћете их (Мт 7,16). А почетак и доброг и лошег пута се налази у сусрету и зато је, да подсетим, пастир човек сусрета који му се дају као шанса да људе приводи Христу.

 

[1] Ставови изнети у овом раду засновани су на следећој литератури:

  1. Παπα Φιλόθεος Φάρος, Κλήρος, Ακρίτας, Атина 1992
  2. Παπα Φιλόθεος Φάρος, Διάλογος, Ακρίτας, Атина 1983
  3. J. Baloban, Pastoralni izazovi Crkve u Hrvata, KS, Загреб 1992