КРОЗ УПОЗНАВАЊЕ ДРУГИХ МИ СЕ ОБОГАЋУЈЕМО Штампа

КРОЗ УПОЗНАВАЊЕ ДРУГИХ МИ СЕ ОБОГАЋУЈЕМОПРОФЕСОРИ И СТУДЕНТИ УГЛЕДНОГ ПРАВОСЛАВНОГ ИНСТИТУТА СВЕТОГ СЕРГИЈА У ПАРИЗУ
(Institut de Théologie Orthodoxe Saint-Serge à Pari)
ПОСЕТИЛИ ШУМАДИЈСКУ ЕПАРХИЈУ

Током посете Шумадијској епархији група професора Института Светог Сергија у Паризу (протојереј Никола Црнокрак, декан, свештеник Живко Панев, Joost van Rossum) са групом студената из разних земаља света сусрели су се са Епископом шумадијским Господином Јованом, да би затим обишли крагујевачке цркве, Богословију Светог Јована Златоустог, Радио Златоусти...

Дуже су се задржали у крагујевачкој Богословији, разговарајући са професорима и ђацима о актуелним богословским темама. Поздрављајући домаћине, декан Светог Сергија, протојереј Никола Црнокрак, који је пре одласка у Париз завршио Богословију у манастиру Крки и студирао на Београдском универзитету, рекао је да боравак у Крагујевцу сматра походом својих својима. Похвалио је и услове у којима живе и уче полазници ове богословске школе. Ректор крагујевачке Богословије перотојереј ставрофор професор др Зоран Крстић приредио је за госте из Париза ручак заједно са професорима и ђацима који је такође био прилика за један плодан богословски разговор.

Током боравка у Крагујевцу, протојереј Никола Црнокрак, декан угледне париске високошколске установе, одговорио је на неколико питања Информативне службе Шумадијске епархије:

Које место у савременим богословским токовима има Институт Светог Сергија у Паризу?

То је заиста интересантно питање. Институт Светог Сергија је свеправославни институт, он је место где могу да се окупе студенти из разних земаља. Чињеница је да је он мали факултет, али у исто време он даје могућност да се упознају студенти из Либана, из западноевропских земаља, из источних земаља. Овде постоји могућност свеправославне сарадње и упознавања. Кроз упознавање других, ми се обогаћујемо. Ми имамо везе са разним православним факултетима, као на пример са Светотихоновским институтом у Москви, са многим румунским факултетима, са Минском, са Светим Владимиром у Њујорку, са Кембриџом, са факултетом у Софији у Бугарској. Институт има везу, односно присутан је у разним свеправославним богословским школама.

Како сарађујете са римокатоличким и протестантским високошколским теолошким установама?

Ми у Паризу имамо пријатељске и добре везе у односе са католичким институтом и са протестантским факултетом. Често учествујемо на разним конгресима и скуповима које заједнички организујемо. Те везе су више академске, богословске, дијалошке. Преко нашег Института, западни свет упознаје православну традицију. Можемо рећи да се Институт данас развија у два веома важна правца, у две важне области: то је патристички препород, преко великих имена Георгија Флоровског, Кипријана Керна, Јована Мајендорфа, а имамо и литургичку област, која је доживела препород захваљујући Александру Шмеману, Керну и другима. Наша установа даје могућност западним школама да се упознају са својим коренима који и њима припадају, као и нама.

Како Ви, као човек са богатим академским и пастирским искуством, видите улогу Цркве у XXI веку?

Улога Цркве је иста, од апостолских времена па све до данас. Црква треба да буде у Светом Духу, као Тело Христово. Ми треба да будемо чланови живог тела, живе Цркве и да можемо да сведочимо свако на свој начин, свако у свом духовном контексту, оно што нам је Христос предао и дао.

Какви су Ваши погледи на глобалне односе у свету, има ли места песимизму?

Не, не! Знате, ми као хришћани немамо песимистички однос према свету. Наша вера се заснива на смрти и васкрсењу. Без смрти нема васкрсења. Ми живимо у историји, а у исто време у историју укључујемо ту есхатолошку димензију Цркве, тако да је хришћанство носилац љубави, оптимизма, и радости.

Ми пролазимо као личности и као људи у историји кроз сумрак, таму, пустињу, али имамо наду. Као што је говорио старац Силуан, наша страдања могу да имају позитиван карактер, човек мора да прође кроз крст, кроз крсно страдање. Страдање улази у састав нашег живота.

Шта говорите својим пријатељима у Француској o Србији?

Ми смо заиста као народ, као земља, били у једном апокалиптичком периоду, то је било заиста нешто страшно. Ја лично, да вам се исповедам, дуго сам, малте не, ћутао, ја сам знао тачно шта треба да кажем, али сам са друге стране знао, да ти који би ме чули, не би ме ништа разумели. Ја сам држао неку страдалачку исихију, ја нисам много причао, али сам био дубоко убеђен да преживљавање Срба у том страшном периоду представља страдање праведног Јова. Ми као нација смо прошли као страдајући народ, али ми то не треба да драматизујемо, нити да правимо трагедију од нашег страдања. Ја се надам, да нама као појединцима то треба да буде огромна лекција за наш живот и наше стваралаштво.

Оче декане, посетили сте Епархију шумадијску, упознали се Епископа шумадијског Господина Јована. Какве утиске носите?

У сваком случају, ми се са Преосвећеним Владиком познајемо одавно. Он нам је на један сликовит начин рекао да смо дошли у срце Србије, у срце наше Цркве; а ја сам рекао, да смо, не само дошли у срце, него да нам је он, Владика, отворио срце. Први сусрет нам је био благодатан и пун љубави, осећања, али и жеље да можемо, заиста, да се боље упознамо и сарађујемо.

 

Као прилог овом разговору, доносимо неколико најважнијих биографских података декана Института Светог Сергија у Паризу.

Протојереј Никола Црнокрак рођен је 1951. године у Бенковцу (Хрватска). Године 1972. са одличним успехом завршава Богословију Света Три јерарха у манастиру Крки. Након што је током школске 1972/73. године у Београду слушао предавања из историје филозофије и психологије, одлази у Париз у уписује се на Институт Светог Сергија. Радом о богословљу светог Симеона Новог Богослова стиче академски степен магистра 1978. године. На институту Светог Сергија и другим угледним париским факултетима наставља докторске студије, бавећи се и даље патристиком (Псеудо Дионије Ареопагит) али и библистиком (Ориген као егзегета) и грчким и словенским средњовековним рукописима. Степен доктора наука стекао је 1981. године радом о српској средњовековној хагиографској литератури. Научно се усавршавао и на атинском Филозофском факултету, а у светогорским манастирима проучавао је рукописно наслеђе.

На Институту Светог Сергија предаје Нови завет и аскетско богословље. Парох је и намесник парохије Светог Серафима Саровског у Паризу.

Разговарао јереј Срећко Зечевић