ВЕРОМ ЈЕ ОБЈАШЊИВО ОНО ШТО НИЈЕ РАЗУМОМ СХВАТЉИВО Штампа

ВЕРОМ ЈЕ ОБЈАШЊИВО ОНО ШТО НИЈЕ РАЗУМОМ СХВАТЉИВО(БЕСЕДА ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ НА ЛИТУРГИЈИ
У НЕДЕЉУ АНТИПАСХЕ /11. АПРИЛА 2010. ГОДИНЕ/
У ХРАМУ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У СЕЛУ ЛУЖНИЦАМА)

У Име Оца, Сина и Светога Духа, Христос васкрсе, браћо и сестре!

У знаку Крста и Васкрсења Христовога одвија се сва историја рода људскога. Хришћани, прави хришћани, верујући хришћани, они хришћани који живе у Богу и по Богу, знају да кроз страдања треба ући у Васкрсење, из Васкрсења ући у Вазнесење и седање са десне стране Бога Оца. Дакле, заиста се испуњавају оне Христове јеванђељске речи о томе да ће они који побожно живе бити гоњени.

Од кога то човек бива гоњен, браћо и сестре?

Не од људи, јер гоњење људско је ништа. Али човек бива гоњен од греха, од смрти, од саможивости своје, од гордости своје. То је оно што прогања човека, јер кад га човек прогања то ће престати. Али, ако не престане да греши, ако нема љубави у себи, он ће имати страх. А где је љубав, ту страха нема, али где је страх, ту љубави нема. Тако је и са вером нашом. Где има вере, ту има и разговора; где има вере, ту има и поверења; где има вере, ту има живота. Али не сваке вере, него праве вере, истинске вере, вере у Христа и у Цркву Божију, вере у Бога, поверења у Бога и поверења у човека.

Ево, ми смо данас у првој недељи после Васкрса, коју још називамо Томином недељом, а народ, с правом, малим Васкрсом, јер то и јесте, браћо и сестре. Зато је ово Антипасха, друга Пасха. А и свака је недеља мали Васкрс. Да, да запамтимо да је свака недеља мали Васкрс. Зато, ако мислите да је мањи грех отићи у њиву недељом, него ли на Васкрс, варате се. Исто је то. Ако си у недељу отишао да радиш на њиви, а ниси дошао у Цркву, исто је као да си радио на Васкрс. Понављам, свака недеља, како нас Црква учи, јесте мали Васкрс, а зове се Томином недељом. Тако се назива што је дошло до сусрета Васкрслог Господа и апостола Томе.

По Јеванђељу, после Васкрсења Христос се јавио својим ученицима у Јерусалиму и поздравио ух је речима - Мир вам. Зашто је Господ поздравио своје ученике речима - Мир вам? Зато, браћо и сестре, што апостоли нису били у миру јер су били гоњени што су проповедали Христа, и то Васкрслог Христа. Били су уплашени и држали су се заједно. Господ, знајући наше срце, наше душе, наш ум, зна шта је човеку најпотребније, поготово уплашеном човеку. Шта му је потребније од мира? Шта му је потребније од слободе? А Христос је мир и слобода наша.

Како апостол Тома није био у Јерусалиму када се Христос јавио и кад су му рекли да су видели Господа, он је рекао - ја не верујем, све док не метнем руке у Његове ране од клинова нећу веровати. Значи, апостол Тома није поверовао осталим апостолима и Христос је то знао. А други пут, кад се јавио ученицима, био је и апостол Тома. Тада је Христос опет рекао - Мир вам. А Томи каже, пружи руку своју, опипај моје ране и не буди неверан него веран. Он, дотакавши ране Христове увери се да је то Истинити Бог, Истинити Господ наш Исус Христос, кога су апостоли видели распетог пре неколико дана, узвикну: „Господ мој и Бог мој“ (Јован 20, 28). Зашто је ово узвикнуо? Па зато, што се испунио Богом, браћо и сестре. Зато, што је његова најмања сумња, или боље рећи, његова слаба вера у том тренутку била замењена правом вером јер је видео Господа који му каже: „Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени они који не видјеше а повероваше“ (Јован 20, 29).

Овај данашњи јеванђељски догађај изузетно је леп, некако је драг детаљ и као да је био неопходан свим савременицима Васкрсења Христовог. Као да је овај догађај био потребан не само онда, него и нама који се данас називамо хришћанима. Томино неверовање, браћо и сестре, као и она дивна јеванђељска прича о сусрету Христа са Луком и Клеопом на путу за Емаус, милионе и милионе хришћана су увеле у веру у Бога. Кажем, ове приче су многе увериле. Међутим, ми данас имамо људе који кажу, ех кад бих ја видео ја бих и веровао. То чујемо често. Док не видим, нећу веровати. Човек који то говори заиста не чита Јеванђеље Христово, изгледа да не живи по Јеванђељу, без обзира ко он био, без обзира који положај у Цркви и друштву заузимао. Такав човек се не сећа оних дивних речи светих апостола који су говорили да проповедају оно што очи видеше и руке опипаше да и верујући вечни живот имају.

Ми некако, браћо и сестре, све лакше примамо и поверујемо, него ли што примамо истину о вери нашој. Ево једаног примера. Ми многе људе нисмо видели, нисмо се са њима срели, нисмо с њима разговарали, али су нам пријатељи говорили о тим људима. И ми верујемо да ти људи постоје. Значи, на основу вере оних који су нам саопштили да постоји такав и такав човек, ја онда и верујем да он постоји. Па кад тако можемо поверовати, а и треба да поверујемо и треба да верујемо у човека, јер и Бог верује у човека, зашто онда да не верујемо Цркви Божијој која непрестано проповеда Христа распетога и васкрслога? Зашто да не поверујемо светим апостолима који су били очевици свих догађаја које је Господ чинио ради нас и ради нашег спасења? Од онога што знамо, мало смо шта од тога видели. Али, верујемо. И то, вера, основ је нашег живота, браћо и сестре. Зато се у Јеванђељу каже да вером ходимо а не гледањем. Вера је та која ти даје снагу да пребродиш све невоље у овоме животу. Вера је та која ти улива наду да поред живота који ми овде живимо, постоји онај други, прави живот, вечни, непролазни у Царству Небеском. Ми некако врло мало верујемо у истине наше вере. Кад би били искрени, признали би како људи лакше поверују тамо не знам коме, него ли Цркви која вековима, хиљадама година проповеда једину и праву истину. Некако лакше поверујемо тамо неком пролазнику, па на пример кад би дошао овде неки човек и казао вама, овај ваш свештеник није довољно православан, овај ваш владика није довољно верујући, ви ћете пре поверовати њему него Цркви која и држи човека и свештеника и епископа и сваког верника у Цркви, па ћете поверовати више њему. Шта је то? Слаба вера, браћо и сестре! Слабо познање вере! Слабо познање Цркве Божије. И онога чему нас Црква вековима учи. Врло тешко поверујемо у истине вере, тада некако у нама се појављује сумња, опет зато што немамо ону веру о којој Христос у Јеванђељу каже, да имате вере онда бисте и горе премештали.

Браћо и сестре, Томино неверовање је учврстило многе људе у вери. Али, Тома кад је рекао да не верује, то није била сумња у Бога. И не смемо тако да схватимо. Него, је то била сумња, као што ми тешко примамо чуда која нису лако објашњива за људски разум. И што није за разум објашњиво, вером је објашњиво, браћо и сестре. Али, оно што треба да знамо то је да чисто срце, ако и посумња, оно ће наћи пут ка правој вери и учврстиће нас у тој вери. Али, ако је срце чисто, а ако је савест помућена, помрачена, таквог срца и такве савести не дотиче се Бог. Неће Бог у прљаво срце. Неће Бог у помрачену савест нашу. Јер је у Јеванђељу опет речено да само они који су чистог срца, они ће Бога видети. Да упамтимо, зло срце неће љубав Божију, ни љубав људску. Зло срце хоће само своје самољубље. Хоће свог замишљеног и измишљеног Бога. А не распетог, васкрслог и вазнесеног Бога. Потребна нам је вера, да би могли да кажемо кад је осетимо љубав Божију. Када нас вера обузме, ми говоримо, Господ мој и Бог мој.

Да није било те вере родитеља Михаила и Гаврила, које данас миропомазасмо, да није било вере њихових деда и баба, стричева, да није било вере и молитве нас, зар би поверовали да ће они бити овако дивни дечаци. Не. Вера и молитва чуда чине. Пост и молитва ђавола прогоне. А како да се Бог на нашу праву веру и искрену молитву Бог не сажали? Како да се Бог не смилује и да не помилује? А помиловао је Михаила и Гаврила, родитеље њихове, све сроднике и нас све преко њих. Данас смо миропомазали Михаила и Гаврила. Данас смо на овој светој Литургији у којој Бог почива, Литургији која спуста небо на земљу, а земљу диже на небо, запечатили светим миром њихову веру. И нека би дао Господ да њих двојицу Господ препозна по мирису овог светог мира којим смо их данас помазали. Нека Господ да, да њихова вера, вера њихових родитеља и свих нас помогне да у њиховом животу могу у сваком тренутку да се сретну са Богом и да изговарају - Господ мој и Бог мој. Ако је Господ са нама, ко ће против нас? Нека буде срећно и благословено наше сабрање и миропомазање Михаила и Гаврила. Нека Господ, који нам се даје на свакој Литургији као што се дао апостолу Томи да га опипа, да да и ми, браћо и сестре, осетимо сусрет са Господом, да Га опипамо. Тома Га је опипао споља, а гле, Господ нам кроз свету Тајну Причешћа и свету Литургију даје целог себе и улази у нас да нас освети. Нека нас Господ освети и просветли, нека нас благослови, и нас и вас у домовима вашим. Бог вас благословио.