Одштампајте ову страницу

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СЛУЖЕЊА

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ ПОВОДОМ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СЛУЖЕЊАЖИВОТ У ЦРКВИ И ЗА ЦРКВУ

Двадесетогодишњица архијерејског служења, десетогодишњица владичанства у Шумадији и четири деценије од рукоположења у чин јеромонаха данашњег Владике шумадијског Господина Јована Младеновића обележена је и прослављена од стране клира и верника Шумадијске епархије објављивањем монументалне књиге-споменице “Такав нам архијереј требаше” у којој се речју и сликом сведочи о његовом животу у Цркви од искушеничких дана до савременог доба.

Његова светост Господин Иринеј, патријарх српски, у тексту којим почињу прилози у Споменици у којима угледне личности наше Цркве говоре о Епископу шумадијском као свом савременику, похваљује свештенство Шумадијске епархије што књигом-сведочанством обележава десетогодишњицу Владике Јована на трону епископа шумадијских, односно двадесет година епископске службе, истичући да је то “добар знак харминичног односа Епископа према свом клиру и клира према свом епископу”. Чињеница да је заиста реч о дару свештенства своме Епископу поводом јубилеја, одређује и природу књиге: свештеници су се потрудили да, сходно својим могућностима и разумевању комплексног поступка припремања књиге овакве намене, искрено истакну значај дводеценијског архијерејског служења Епископа Јована и резултате које су заједнички постигли за нешто више од десет година у Шумадијској епархији. У Споменици је текстовима, фотографијама и видео записима аутентично и документовано забележено све оно што се догађало у Цркви Божијој, пре свега у Шумадији у протеклој деценији, али и током пола века колико траје активи црквени живот Владике Јована, који је, подсетимо, у децембру 1963. године постао студенички искушеник након више месеци послушања у манастиру Клисури. Према томе, ако Споменица “Такав нам архијереј требаше” и није у свакој јоти приређена по високим критеријумима који се у стручним круговима подразумевају када се објављују публикације овакве врсте, ако се неком учини да је преобимна или да има сувише докумената и фотографија, да се можда о слављенику говори само у суперлативима, треба знати да је све то мотивисано искреном жељом свештенства да јавности предочи своје виђење учешћа у црквеном животу који предводи Епископ Јован.

Након Патријархове честитке, у књизи се налази и поздрав који поводом јубилеја брату и саслужитељу у Христу Господу Владици Јовану упућује и Његово преосвештенство Господин др Игнатије, епископ браничевски. Истакавши еклисиолошки смисао епископске службе (Тамо где је Епископ тамо је и Црква Божија; Избор и хиротонија Епископа је догађај рођења Цркве), Владика др Игнатије говори и о настојању Епископа шумадијског да од првих дана своје првојерархијске службе продуби литургијску свест своје пастве и да верни народ сабира на Свету Литургију: “У својим напорима да поврати свест о Светој Литургији и укаже на њу као на централну тачку јединства Цркве, јер је она место и догађај у коме се Црква пројављује као Тело Христово, имао је не мало отпора од оних који су поодавно усвојили туђе црквено предање. Но, то га није поколебало у његовој ревности за отачко Предање, јер је био свестан да Епископ вазда треба да буде спреман на ране у свом служењу.”

Уводну реч у Споменицу написао је протојереј ставрофор др Зоран Крстић (архијерејски заменик Епископа шумадијског, ректор крагујевачке Богословије Светог Јована Златоустог и професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду). Подсећа најпре читаоце да је Бог у својој Цркви увек делатан кроз људе које Он сам призива на одређене службе и да човеков улазак у Цркву измољавањем дарова Духа Светог представља за сваког преломни догађај у животу. Тако је и књига – споменица посвећена потврдном одговору на Божији призив Епископа шумадијског Јована који је још у дечачким годинама почео да уграђује себе у Цркву. “Говорећи тако о личности Епископа шумадијског и прослављајући његов јубилеј, ми заправо, говоримо о Цркви која пребива у Шумадији и остајемо у границама пристојности и скромности, величајући Бога који се пројављује у животу своје Цркве.” Према професору Крстићу, ово монографско уздарје Владици Јовану има још једну важну карактеристику: “Све написане речи у књизи одишу јединственом људском топлином. Оне су плод непосредних и блиских односа које су писци имали са нашим Епископом, слављеником. Речи су топле зато што су односи били и топли, и људски, и једноставни, а баш такве речи на најбољи могући начин одсликавају личност Епископа шумадијског Јована.”

Као што смо рекли, централно место у Споменици припада архијерејским прегнућима Епископа Јована у Шумадијској епархији (од 2002. године), али књига у суштини прати његов животопис, па се у њој налазе и следећа поглавља: У Светосимеоновској царској лаври Студеници, Архијерејска служба у Америци, Администратор у Епархији крушевачкој, Администратор у Епархији жичкој. У најкраћем, свако ово поглавље представља својеврстан шематизам епархија у којима је столовао као Епископ, јер је аутентичним фактима – и речју и сликом – документовано оно шта се у укупном црквеном животу дотичне црквене области догађало. Такође, описани боравак Јована Младеновића у Студеници, од ђака до игумана царске лавре, који организујући прославу осам векова од њеног подизања Српску Цркву поново уводи у јавни живот бивше државе, представља и својеврсну новију историју српског првопрестолног манастира.

Важан саставни део Споменице “Такав нам архијереј требаше” чине и теолошки радови Владике Јована (Монаштво као узор свету, Рад Светог Саве на народном просвећивању, Светиња тела у Христу – о кремирању мртвих... ), као и избор из његових проповеди, међу којима су и беседе на хиротинији за Епископа тетовског и приликом устоличења за Епископа западноамеричког и шумадијског. Препоручујемо и текстове које је Епископ припремао за многе научне скупове које је као студенички старешина организовао у овој светој обитељи.

Јесте ову књигу слављенику даривало свештенство Шумадијске епархије, али у њој о Епископу Јовану пишу и многе угледне и познате личности, које су се врло радо одазвале на позив приређивача. Помињемо да су о студеничким данима сведочили академик Димитрије И. Стефановић, покојни отац Радован Биговић, Драган Драгојловић, архимандрит Јован Радосављевић. Из Америке су стигле топле речи монаха и монахиња (Американаца и Американки) из манастира који су као светила Православља на Западу основани у време мисије Серафима Роуза, а које је за Цркву сачувао Епископ западноамерички Јован.

Већ је поменуто да ову књигу карактерише топлина, непосредност и блискост које произилазе (и поред свакодневно видљивог строгог поштовања јерархијских чинова) из односа несумњиве љубави између Епископа, свештенства и верног народа. Најбоља илустрација тих односа јесте текст свештеника Саборне цркве у Крагујевцу Срећка Зечевића, који надахнуто, понекад и поетски, па чак можда и патетично, пише о свом архијереју. Међутим, иза мноштва речи лако се разумева једно: Владика Јован је у сваком тренутку – и када свакодневно служи Свету Литургију, када поучава, када управља, када је строг, када је насмејан - апсолутно и безрезервно предан и одан Цркви.

Констатација да је ова књига дар свештенства Шумадијске епархије свом архијереју поводом значајних јубилеја захтева једно појашњење: клир се сагласио да припремање Споменице у свим фазама води немерљивом енергијом и ентузијазмом њен уредник протојереј ставрофор Саво М. Арсенијевић. Нећемо погрешити ако кажемо да је немерљиву динамику коју у Цркву уноси Владика могао да кроз књигу реално ослика само саслужитељ такве преданости и упорности као што је отац Саво. Иначе, захваљујући њему ова књига обилује драгоценим документима, пре свега ексклузивним фотографијама од непроцењиве вредности за историју Српске православне Цркве крајем XX и почетком XXI века. Уосталом, без животописа Господина Јована, Епископа шумадијског, који је љубављу и оданошћу исписан у Споменици “Такав нам архијереј требаше”, неће моћи веродостојно да се сагледа укупна историја наше Цркве у бурним временима на размеђу другог и трећег миленијума хришћанске ере.

Негослав Јованчевић, професор Богословије у Крагујевцу