На седмој самосталној изложби Дејана Манделца, иконописца који се већ деценију и по бави иконописом, налази се двадесет пет радова насталих у претходне две и по године, колико је прошло од његове последње изложбе. Међутим, важније од овог добро организованог сусрета са Манделцовим радовима, јесте чињеница да већина ових његових икона, одмах по настајању, врши своју суштинску мисију – преносе Божију поруку у наш видљиви свет. Неке од њих, као делови иконостаса у храму Господњем, саучесници су Тајне над тајнама – сједињења човека са Богом, док су друге, које се налазе у домовима верника, сведоци молитве, неопходног својства нашег духовног живота. Важно је поменути још једну мисијску функцију икона Дајана Манделца – већина њих публикована је у штампаним књигама и часопису („Каленићу“) Издавачке установе Шумадијске епархије, што битно доприноси да теолошке поруке ових публикација буду пријемчивије читаоцима. Иначе, овај уметник је током последње две године ликовни уредник свих издања „Каленића“, Издавачке установе Епархије шумадијске. Да су Манделцове иконе активни учесник многих видова црквеног живота Шумадијске епархије, потврђује и учешће на изложби више свештеника из Крагујевца, Младеновца, Аранђеловца и Смедерева којима црквена уметност знатно помаже у пастирском раду. А колико се у Шумадијској епархији придаје значај црквеној уметности, сведочи и то што је на отварању изложбе у Младеновцу православне песме изводио Црквени хор „Опленац“ из Тополе, такође значајни учесник молитвених скупова Цркве Божије у Шумадији.
Значај и смисао иконописа Дејана Манделца најбоље је, у тексту за каталог младеновачке изложбе, оценила др Виолета Цветковска Оцокољић:
„Религиозна уметност проналази своје корене у најзамагљенијим изворима историјске прошлости. Чак и када је називана магијским приказом стварности она је представљала човеков покушај да објасни тајанствене силе које су изван и унутар њега. Тако је настао први видљив траг људског општења са Божанским светом. Кроз читаву историју људског постојања кроз визуелне трагове које су остављали мистици, монаси и испосници искристалисала се свест о потреби слике и временом се преточила у икону. Захваљујући тим траговима преносило се сликано предање које траје и данас. Ако са захвалношћу гледамо на иконе старих мајстора онда би подједнако захвално требало да гледамо и на напоре савремених иконописаца који настављају предање сликане речи. Као што је Теодосије писао о испосницима који су гледали у Христа у души насликана, тако и данашњи иконописац кроз доживљавање Христа унутар себе преноси Божанску поруку у видљиви свет и саопшатава је материјалним средствима.
Дејан Манделц је један од преносилаца сликаног предања који наставља пут својих бројних предака. Он умним очима сагледава Христа и претаче Божанске енергије у дугине боје, сачињавајући од њих спознајни свет за вернике. Свет који он унутар себе види и доживљава и који уз дубоку молитву преноси за нове нараштаје подједнако је вредан као путоказ за будуће иконописце и вернике. У његовим ликовима огледа се израз прапочетка иконе, њено тек наслућено, несазнајно својство. У њима ври један давни свет који је подједнако присутан у нама од када постојимо. Кроз њих у нас живо зури вечност и безвременост. Оне су знакови на путу верника.
Тако се највећа људска тајна преображава у стварање, опредмећивање које нас гледа својим крупним очима и позива да закорачимо у стварност јединог света. У атрибутима који окружују светитеље тада ћемо пронаћи бројне поруке које са истинитог извора Дејан прикупља и на разне начине саопштава. Осликавајући људске домове и Божије храмове Дејан мисионари бојама. Његово упорно трагање за светоотачким списима и истраживање писане Божије речи омогућило му је да уђе у суштину људског стваралаштва и да осети сјај лица Господњег. Он исказује дубље светове који се налазе унутар нас и који нас окружују од када је Господ створио Адама од земље и удахнуо му живот.
Ипак, Господ и данас понекад човека обдари даром који није земаљски и који носи светлост другог света. Тако је Дејану дао бројне дарове а моћ да ствара језиком слике је оно што ће остати као најтрајнији печат његовог широког опуса стваралаштва. Благи валери, титраји који проистичу из срца светитеља, чији се тек благи наговештај осећа испод њихових одежди, у наборима и преломима драперија, дубока светлост која исијава из њихових погледа и која сведочи о мучеништву и радости, лица са изразом благости и озбиљности, све је то утиснуто Дејановом руком у дрвену подлогу и белу празнину која се испунила животом. Тако нас сада са његових икона посматра лице Господа које зрачи из свих светитеља, а живот који они причају надмашује умно поимање и буди созерцање срцем.“
На крају, додајмо још једну карактеристику икона Дејана Манделца, видљиву у његовим новијим радовима, а врло важну као пример за угледање многима који се баве овим послом, нажалост, не увек у предањском духу: на његовим иконама ниједна линија, ниједан слој боје када су „ауторска иновација“ (а има их, хвала Богу доста) нису произвољни, већ су проистекли из живог ауторовог сусрета са укупним корпусом православне иконографије, како најстарије тако и најновије, модерне. Другим речима, овај иконописац „ради на себи“ тако што свој Богом дани дар надзиђује учењем, упознајући се са непрегледним искуством православне теологије која се односи на уметничке стваралаштво.
Све иконе изложене у младеновачкој галерији „Фоаје“, међу којима су и престоне иконе иконостаса цркве Светога апостола Томе у Јеловику и храма Светог великомученика Георгија у Јасенку, могу се, у електронској презентацији видети на адреси http://picasaweb.google.com/znamenje2/IZLOZBA2009#, а занимљиво је посетити и иконопишчев блог на адреси www.znamenje.blogspot.com .
Н. Ј.
