У име Оца, Сина и Светога Духа! Ваше Преосвештенство, часни оци, драга децо!

У данашњем Јеванђељу апостола и еванђелисте Јована, апостола љубави, могли сте да чујете причу која нас враћа у време чудесних и спасоноснох дела Господњих, дела која су се једном десила, а која се силом Духа Божијег на данашњи дан, и у ове дане, који су пред нама, поново остварују ради нашега спасења и вечног живота. Старозаветни Јевреји, када су славили свој најзначајнији дан, велики празник Пасхе, долазили су тога дана у Јерусалим, Дом Божији, Град Божији, да ту закољу пасхално Јагње, да претходно положе руке на њега, да исповеде своје грехе, да се очисте од греха и да на тај начин дођу у стање да заједничаре са Господом. Потом су то пасхално Јагње, строго пазећи да ниједну кост не поломе, јели, обучени, обувени, опасани, спремни за пут. У том празнику и у тим догађајима они су славили чудесни и спасоносни догађај изласка из Ропства египатског. Славили су чудесну и спасоносну ноћ када их је Господ спасио, односно када је Господ сачувао, и од људи и од стоке, све првенце јеврејске, а када су исте ноћи пострадали сви првенци египатски.

Тај празник и тај догађај јесте праслика и праобраз чудесног и спасоносног догађаја новозаветне Пасхе. У црквеним песмама слушате, да када дође Васкрсење, ми прослављамо новозаветну Пасху. Тај празник зовемо Васкрсење, зовемо новозаветном Пасхом управо због тога што се у тај дан то новозаветно пасхално Јагње, Господ и Спас наш Исус Христос, предаје и страда на Крсту као што је страдало пасхално Јагње, као што је пасхално Јагње својом крвљу избавило првенце јеврејске. Тако и Христос, својом крвљу на Крсту, избавља све нас. Као што Господу на Крсту ниједну кост нису поломили, тако ни овом пасхалном Јагњету није се смела ниједна кост поломити.

Желим посебно да нагласим да су се Јевреји трудили да Пасху дочекају спремни, као што рекох, обучени, обувени, опасани, са штапом у руци, спремни за пут. То је велики знак и велики позив за нас, да и ми у своме животу, у сваком тренутку, морамо бити обучени, обувени, опасани, са штапом у руци, спремни за сусрет са Господом, спремни за пут који нас води у сусрет Господу. Управо данашњи празник, дан уласка Господњег у Јерусалим јесте такав дан, када се од свакога од нас, и од вас овде присутних, и од свакога крштеног човека, очекује да буде спреман да се сретне са Господом. Јер Господ је у овај дан ушао у Јерусалим. У овај дан испунило је се славно и велико пророштво пророка Захарије о Господу који ће ући у Јерусалим и на тај начин спасити свој народ. Тако је пророк Захарија тешио своје сународнике у време великих страдања која су им престојала, тако је утешио и наговестио и нама овај чудесни и славни дан.

У данашњи дан испуњава се и пророштво светог пророка и цара Давида псалмопојца, који је рекао да ће Господ устима мале деце која сисају учинити себи хвалу, да би умукао непријатељ и неверник. Заиста, сви ти догађаји су се испунили. Али, оно што је наважније, јесте да су Господа познали, Господу су клицали и Господа су славили они који су били спремни да се сретну са Њим. Управо зато постоји овај пост који смо прошли и чијем се крају приближавамо, да би се кроз пост поново припремили и да би стално били спремни да познајемо Господа и да у том сусрету Господа прославимо.

Оно што је такође важно и што морамо имати на уму јесте да ту спремност морамо имати у сваком тренутку свога живота. То није нешто што се сада даје и што увек остаје у нама, без обзира какав био наш живот, какве биле наше жеље, каква била наша хтења. Никада не заборавите да је велики број оних који су данас клицали Господу када је улазио у Јерусалим, после само неколико дана, говорио - распни га, распни! Зашто? Зато што нису били спремни да се сретну са Господом. Зато што нису били спремни да прихвате Господа. А срести се са Господом, прихватити Господа и бити спреман за сусрет и заједничарење са Господом, није ствар идеје и идеологије, јер хришћанство није никаква идеологија, није ово никаква лепа прича, која нас уводи у некакав свет философских размишљања и домишљања. Ово је прича која нам показује да је наша вера заснована на живом и живоносном односу са Богом Живим. Они који су Бога Живог тог дана познали и признали, они су му се зарадовали искрено, и они су га потом познали и признали као свога Месију. А и Он је њих познао и признао као децу своју. Они који су Га из разноразних разлога, ситнијих, овоземаљских, пролазних, славили као Господа, ти су Га се касније и одрекли. Зашто ово говорим? Због тога што је од суштинског значаја, за нас, за наш живот, за наше спасење пре свега, да схватимо да се заједница и веза са Богом гради на истини и на искрености. Није Господ ушао у Јерусалим да би било кога изненадио и уплашио, да би било кога одбацио, него да би све спасио. То је учинио тако да би нама оставио, да би нашој слободи оставио да одлучи да ли ћемо Га прихватити или ћемо Га одбацити.

Нама је заиста пуно дато, али се и од нас пуно очекује. Можда је боље рећи обрнуто: од нас се пуно очекује, али нам је и пуно дато. Дат нам је Бог Живи који се данас открива и показује свету, који улази данас у Јерусалим да би спасио свет, да би спасио човека, да би спасио свакога од нас који смо овде присутни. Да би спасио и оне који су оправдано одсутни, да би спасио и оне који мисле да не треба да буду присутни у Цркви, да би, једном речју, спасио све. Зато смо позвани сви да на тај Божији позив, да на ту љубав Божију одговоримо својом љубављу. Тако што би првенствено долазили у храм, а потом, из дана у дан, у све већој мери активно учествовали у животу Цркве.

Позвани смо да учествујемо у свим богослужењима која долазе у овој Великој и Страсној недељи, страшној и славној, чудесној и спасоносној Недељи страдања, али и Недељи Васкрсења Христовог. У данима који долазе треба се понашати по речима светог владике Николаја: када су га питали - шта да радимо ако нисмо постили, говорио је - па почни да постиш одмах; а шта да радим ако се нисам исповедио, ево приближава се празник Васкрсења - исповеди се одмах; а шта да радим ако се нисам измирио са својим братом - иди и одмах га нађи и измири се са њим. Тако смо ми, свако од вас и свако од ваших комшија и познаника и пријатеља позвани да данас и од данашњег дана, ако то раније нисмо чинили, почнемо да се припрема за долазак Господњи. За страшно и чудесно спасоносно страдање Господње, како би могли да дочекамо у пуноћи, радости и слави дан Васкрсења Христовог.

Никада не заборављајте да је живот у Цркви живот са Христом. Понављам, то није никаква идеолошка прича. Живот са Христом подрзумева заједничарење са Њим. И то стварно и реално заједничарење, у заједници Тела и Крви Христове. Богу хвала, у нашем народу се све више враћа свест, да онај ко је хришћанин, тај у Цркву долази, тај се Богу моли, тај постове држи, празнике празнује и тај се са Господом причешћује, са Господом заједничари, не, како неко каже, достојно или недостојно. Никада нисмо достојни, него спремно, или не дао Бог, неспремно. И зато нас овај празник позива, опомиње и подсећа да увек будемо спремни, да будемо спремни за сусрет и заједничарње са Господом, да би и ми могли, као што су ова деца познала и осетила Господа, да заблагодаримо и радосно кличемо: благословен који долази у Име Господње. Да би Господ и нас могао познати, да би и ми, у Други и Славни долазак Господњи, зачули исте оне речи које је зачуо Четверодневни Лазар: да би нас Господ васкрсао и увео у Царство Божије. Амин!