Епископ шумадијски Господин Јован је својим угледом, који се упорно и безразложно већ неколико година покушава нарушити, успео да окупи довољан број приложника чијим средствима је саграђен Епархијски двор. Све ово напомињем због тога што Епископски двор није приватно власништво Епископа шумадијског већ је исти власништво Епархије шумадијске која је постојала и пре Владике Јована и која ће постојати и после њега, те и сви напори за изградњу двора представљају личну жртву Владике Јована а не корист, како се то покушава приказати.

Сви приходи и расходи чињени по овом и сваком другом основу, евидентирани су у рачуноводственим књигама Епархије шумадијске. Рачуноводствене књиге Епархије шумадијске су сваке године, и у време Владике Валеријана и Владике Саве и за сво време од доласка Владике Јована на трон Епископа шумадијских, прегледане од, за то одређених лица. Завршни рачуни су усвајани на седницама Епархијског савета Епархије шумадијске, потом су достављани на преглед Патријаршијском управном одбору Српске Православне Цркве, и исти су одобравани, укључујући и Завршни рачун за 2009. годину. Систем у којем се завршни рачуни достављају на преглед Патријаршијском управном одбору Српске Православне Цркве, Епархија шумадијска никада није нарушавала нити је из њега излазила, поготову не у време Владике Јована.

Да је Епархијски двор заиста дом за сваког клирика Епархије шумадијске, могао је се уверити свако ко је дошао на овогодишњу промоцију издања Каленића или ко је барем ове године за Васкрс био на послужењу уприличеном после Свете Литургије.

3. Црквене општине Епархије шумадијске немају никакве намете већ своје редовне обавезе које су усклађене са Уставом Српске Православне Цркве, Уредбом о рачуноводству СПЦ њених установа и фондова и Правилима фондова Епархије шумадијске. Те обавезе оптерећују буxете црквених општина износима који се мере једноцифреним процентима и далеко су ниже у односу на велики број Епархија Српске Православне Цркве.

Такође и свештеници Епархије шумадијске немају никакве намете већ своје редовне обавезе које се, поред тога што су у складу са црквеним прописима, тичу чланства свештеника у фондовима Епархије шумадијске.

Корисници највећег дела средстава (више од 2/3) који се на овај начин прикупе су управо црквене општине, свештеници и клирици Епархије шумадијске. Примера ради у 2009. години из ових фондова исплаћене су 74 пензије, пружена је помоћ за 10 храмова који се налазе у изградњи, пружена је помоћ 31 свештенику који се налазе на слабим парохијама, пружена је помоћ деветорици оболелих свештеника, пружена је помоћ помоћном особљу богословије Светог Јована Златоуста, затим помоћ пензионисаним свештеницима и удовим попадијама, затим помоћ за седам породица упокојених свештеника, дат је већи број зајмова свештеницима и црквеним општинама као и одговарајућа помоћ угроженим групама и појединцима.

4. Добри познаваоци прилика и извори на које се позива писац поменутог чланка, на основу свега реченог су само добри сплеткароши и извори грубих неистина који у циљу својих личних интереса и неостварених амбиција своје виђење стања и догађаја, проглашавају за истину. Да ли то раде из личног или материјалног убеђења мени није познато, али ако за своје тврдње имају одговарајуће доказе позивам их да исте доставе надлежним црквеним органима.

5. Радови на Епархијском двору изведени су квалитетним материјалима и на квалитетан начин а плаћени су, захваљујући произвођачима и извођачима, испод цене коштања у свакодневној градњи и то са поносом истичем. Да ли је можда требало да радови буду изведени неквалитетним материјалима и на неодговарајући начин и да још и извођачи не буду плаћени? Да ли је то можда стандард коме треба тежити?

6. Епархија шумадијска у складу са својим могућностима пружа помоћ онима који јој се за помоћ обрате редовним путем и по утврђеној процедури. Да су могућности Епархије веће и та помоћ би била већа и свеобухватнија, с тим да Епископ шумадијски Господин Јован, следујући својим претходницима о томе не говори нити жели да томе придаје медијску пажњу.

7. Да ли је сада време за градњу Епископског двора? Да ли је сада време да се граде храмови? То питање се увек може поставити, с тим да се у том смислу може поставити и питање да ли је било боље и лакше време у коме су грађени далеко репрезентативнији храмови и дворови попут оних у Сремским Карловцима, Вршцу, Новом Саду, Темишвару...

Да ли су ондашњи епископи те храмове и дворове саградили и оставили у наслеђе неком другом или свом народу и својој Цркви? Да ли ти храмови и ти дворови служе сада на понос или на срамоту нашег народа и наше Цркве? Да ли ће наши потомци бити поносни на нас ако им оставимо нешто или ако им оставимо ништа?

8. Моја изјава објављена у Политици од 7. фебруара 2008. године, на коју се позивају писци поменутог текста, тицала је се разговора који сам водио са господином Браном Карталовићем, дописником Политике из Крагујевца, који ми је том приликом обећао да ће ми одмах по објављивању нашег разговора доставити чланак да видим да је тачно пренео све што сам рекао.

У том разговору ја сам господину Карталовићу казао да се Епархијски двор гради са циљем да Епархија шумадијска за 60 година од свог оснивања добије функционалну зграду која приличи централној Епархији СПЦ, каква је Епархија шумадијска, јер је стари двор нефункционалан. Напоменуо сам да је пројекат двора урадио угледни архитекта господин Сава Старжмештеров, који је ангажован на обнови манастира Хиландара, да је извођач радова предузеће Капител из Крагујевца и да се радовима приступило по добијању свих потребних дозвола. Нагласио сам да се са почетком радова каснило због лошег времена и да су за завршетак свих планираних радова потребна значајна материјална средства. Такође, на питање господина Карталовића, рекао сам и да су средства за радове обезбеђена од прилога предузећа, грађана и града Крагујевца.

Међутим у чланку који је потом објављен и на који се писац горе именованог текста позива објављене су тврдње које ја нисам ни поменуо, попут навода да је за завршетак радова потребно 100.000.000,00 динара, да је одлучено да свештеници морају да одвоје од својих прихода новац за ове радове, да су свештеници због тога негодовали, као и бесмислице о томе како сваки свештеник за Епархију у току године треба да издвоји између 1.200 и 1.700 евра.

Да ли због ових навода или због нечег другог, господина Карталовића више нисам видео до пре месец дана када је на моје питање, зашто је објавио оно што ја нисам рекао, одговорио да је то урадио његов уредник из Београда (М. С. П ?).

На крају, не желећи и не улазећи ни у какву полемику са господином М. С. П. желим само да констатујем да је у последњих неколико година, ово још једна страница у његовој новинарској биографији која му служи на понос или на срамоту.

За оне који верују господину М. С. П. то ће показати време, а онима који верују чињеницама, већ је одавно све јасно.

Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор

34000 Крагујевац ул. Краља Александра I Карађорђевића бр. 31 А; п.ф. 54;

тел./факс: 034/302-642; 300-490