ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ У КРАГУЈЕВЦУ

ПРОСЛАВЉЕН СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ У КРАГУЈЕВЦУНа празник Св. Јована Шангајског 2. јула 2011.године Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Дивостину надомак Крагујевца. Православна Црква 19. јуна / 2. јула слави поред Светог апостола Јуде и преподобног Пајсија Великог и молитвени спомен на једног од најновијих сведока Васкрслога Христа Светог Јована Шангајског (4. јун 1896 — 2. јул 1966) који је био православни епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску. Проглашен је за светитеља 1994. године.

Свети Јован (Максимовић) родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на Харковском царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила Октобарска револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске православне заграничне цркве произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Године 1934. постао је епископ Руске православне заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште Светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске православне заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја“). Пред њом се и упокојио.

После прочитаног Св. Јеванђеља Епископ шумадијски изговорио је богонадахнуту беседу у којој је подсетио на лик и дело овог Божијег угодника, кога Црква празнује заједно са Св. апостолом Јудом братом Господњим и преподобним Пајсијем Великим.

После заамвоне молитве Епископ шумадијски је заједно са свештенством пререзао славски колач, а затим посетио сестринство овог манастира.