МАТЕРИЦЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ

Недеља Праотаца односно празник мајки - Материце је свечано прослављен у Старој Цркви литургијом којом је началствовао ректор крагујевачке Богословије др Зоран Крстић.

Празник мајки и жена се традиционално свечано обележава у Старој Цркви, што је и ове године довело мноштво народа, пре свега мајки са својом децом да узму учешћа на литургијском сабрању и заједничаре у Телу и Крви Господњој. Овај празник је смештен у недељу између Детинаца и Очева, зато што је мајка и матица и врело живота. За њу којој је посвећен овај празник кажемо: Не стоји кућа на земљи, већ на доброј жени! Мајчина љубав је најсличнија Божијој љубави. Мајчину љубав чине топла осећања и смирење. То је она љубав која нам се открива у Витлејемској ноћи, приликом рођења Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Мајка је она која себе жртвује и она воли своју жртву. Она предаје себе другима. Цена њене љубави је често страдање, а награда живот. Зато је мајка спремна на патње и умирање зарад бића које љуби. Чак и кад њено срце престане да куца, она не престаје да воли.

Након прочитаног Јеванђеља, окупљеном народу се обратио ректор подсећањем да је Црква пред велике Господње празнике установила припремне периоде, те да смо ми данас готово превалили већи део тог пута и приближили се највећој тајни, а то је да је Бог постао човек. Ова велика истина је посебно назначена тиме да је Бог желео и хтео да постане човек. То је највећа тајна наше побожности. Уочавамо да иницијатива за овакав догађај долази од самога Бога, Који тиме улази у заједницу са човеком. Заједница је основ тајне спасења човека и заједништво се налази у сталној опасности пред тежњом човека да се осами. Заједница је последица онога што познајемо као постојње Бога у заједници Свете Тројице, те последица Божијег избора да се у заједници спасавамо, желели ми то или не. Не можемо се спасити у самоћи, јер човек не може са се спаси сам, осамњен. Видимо да се у данашњем јеванђељу сви изговарају о недоласку на прославу, кидајући тиме заједницу. То је оно што ми осећамо као бреме времена у коме живимо, где се свако затвара у себе, где се ограђује од спољног света, те индивудуализам постаје норматив модерног живота. Када кажемо могу ја сам, постали смо као Каин који је на Очево питање где му је брат одговорио, зар сам ја чувар брата својега. Проблем је у томе што се чак ни међу самим хришћанима не чини више никакав напор да се заједница у друштву, браку, на радном месту, комшилуку...на били ком месту очува. А она је темељ нашег спасења. Зато на празник Праотаца и на празник мајки сетимо се љубави која је узроковала наше постојање и даровала нам заједницу са другим бићима које волимо, а која ће бити пут спасења, никог појединачно, већ свих нас заједно као Тела Христовог.

Након причешћа верног народа, мајке и све хришћанке су приредиле послужење у парохијском дому за сав народ, чиме је литургијско славље настављено дружењем верног народа и свештенства.

протођакон Мирослав Василијевић