ТАКАВ НАМ АРХИЈЕРЕЈ ТРЕБАШЕ

Таков бо нам подобаше Архијереј (Јев 7, 26)

Два десетлећа је прошло од оног дана када је на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице хиландарске, 25. јула 1993. године, архимандрит Јован (Младеновић), тамо у својој драгој обитељи, лаври студеничкој, месту свог пострига, монаховања и игуманства, уведен у епископско достојанство. А навршила се и цела деценија од када је са западноамеричког епископског трона, тамо у далекој Калифорнији, сишао Епископ Јован, да би одлуком свештеног Сабора Српске православне Цркве, овде у Крагујевцу, првој престоници слободне Србије, у Светоуспењском Саборном храму, устоличен за трећег по реду (од оснивања) архијереја Богом чуване Епархије шумадијске 1. септембра 2002. године.

Ово се на космичкој скали времена мери као један трен. Но, за земаљска, ова наша схватања, овај временски период баш је по мери за славље и јубилеј. Тешко је наћи животопис тако разуђен и пребогат у детаљима, а истовремено испуњен неком својеврсном лириком, као што је животопис Епископа Јована (Младеновића). Ако су суђаје баш омануле над колевком неког новорођенчета, омануле су засигурно над колевком новорођенчета Јована Младеновића из села Добрача. Све оно што је Велики Промислитељ уцртао и уписао у своје тефтере њима се ни у сну није могло причинити.

А све је почело тамо на једном присоју [1] села Добрача, надомак вароши ариљске, када се у рану зору 11. септембра 1950. године у дому честитог ратара Радојка Младеновића и Стане, подружја његовог, зачуо плач детињи. Света је угледало мушко чедо дванаесто по реду, знаменовано именом Јован. Четрнаест приновака одњихаће се у колевци испод сљемена дома Младеновића. И први мирис који је до чула детета Јована дошао, био је мирис тамјана којим је отац Радојко омивао икону свеца заштитника, дом свој и домаће своје. А место уобичајене успаванке, до уха његовог, детињег, дошла је прво сетна мелодија песме монаха Тадије (псеудоним Светог Николаја жичког), чији почетни стихови гласе:

Помози нам благи Христе,
да нам душе буду чисте,
и љубављу загрејане,
а истином обасјане.

И прво што су очи његове, детиње, угледале, било је раскошно здање задужбине преподобног монаха Теоктиста, тамо на обали бистре Моравице у центру вароши ариљске и скромно и складно здање Светоархангелске монашке обитељи клисурске, где је први пут чуо милозвучно појање сестара монахиња. Ту, у Светињи клисурској, примиће мали Јован и знамења крсна.

Све би ово било посве уобичајено и нимало зачудно, да се тих година на овим просторима нису славили неки чудни свеци без ореола, празновали неки нови празници и светковине и одзвањале с краја на крај, уздуж и попреко земље Србије, па и шире, неке чудне мелодије, још чуднијих песама у којима се славио бунт и пркос и величали неред и револуција. Али, за такве свеце, празнике и појања, у дому Радојка Младеновића није било места. Вери отаца својих, вери православној, светосавској, примљеној од предака својих, Радојко Младеновић биће одан до своје кончине животне. Али, то није била вера пуке формалности, вера обичајности и испразног традиционализма, већ истинско богољубље и христољубље, сведочено добротољубљем и човекољубљем кроз пост и молитву која је пратила све сегменте живота. Вођен овим начелима, одлазиће Радојко тридесетих година прошлог века са торбом упртњачом, тамо доле у порту Свете Жиче и пред ћивоте светилника студеничких. Одлазиће у светилишта овчарско – кабларска и друге светиње, да би на богомољним духовним саборовањима слушао богонадахнута словљења Светог Владике из Жиче седмоврате. Са одушевљењем ће прихватити наук Светог Владике: Држимо се плуга и Бога, мотике и молитве, а све остало ће нам се придодати. Остаће на огњишту прадедовском да чува ватре дома да се не угасе и да се сљеме дома Младеновића не уруши.

Појен са кладенаца воде живе и осољен сољу Христовом, спасоносном, сољу светосавском и светониколајевском, том истом водом и истом сољу напојиће и осолити Радојко и потомке своје. Није онда зачудно што ћемо једног од његових потомака, једанаестогодишњег дечака Јована, нежног ластара од часног корена, затећи најпре као послушника Светоархангелске монашке обитељи клисурске. Тамо у манастиру Клисури примиће га у крило духовног очинства игуман Касијан. Пре доласка у монашку обитељ, Јован ће у свом родном месту завршити основну школу у којој ће открити чаробну лепоту слова и чудесну магију бројки. Из манастира Клисуре, по савету игумана, млади Јован прелази у лавру студеничку. И тако, одвојен од скута Стане, родитељке своје, која га је на свет донела, долази Јован под скут нове мајке, Светосавске и Светосимеоновске лавре, те мајке свих цркава српских, под свети покров Пресвете Богоматере.

Овде, у новој средини, животна стаза младог искушеника Јована тећи ће по оној народној: како Бог милује и како царски ваља и требује. Под мудрим руководством два духовна старца, игумана Јулијана Кнежевића и игумана Симеона Василијевића, два монаха прекаљена у безброј мегдана са кнезом таме и сатрапијом његовом, стасаваће и узрастати искушеник Јован у духовног, моралног и умног принца коме ће провиђење Божије наменити претешку, али велику и свету дужност. И два велика, сада блаженоупокојена Архијереја Светосавског трона жичког, Епископи Василије (Костић) и Стефан (Боца), пратиће са пажњом и наклоношћу то његово узрастање и стасавање.

После успешно положених испита у Монашкој школи Српске православне цркве у манастиру Острогу од 1967. до 1969. године и одслужења војног рока, искушеник Јован 1971. године прима монашки постриг, под истим именом, руком и благословом Епископа жичког Василија.

Следи полагање дипломског испита у Богословији Светог Саве у Београду 1974. године и рукоположење у чин презвитера – јеромонаха. На реду је успешан завршетак студија на Богословском факултету Српске православне цркве. Жељан умности људске и гоњен чежњом за образовањем и проширивањем видика својих, одлазиће монах Јован и у ауле Философског факултета Универзитета у Београду да слуша предавања на одељењу за историју.

У међувремену, биће изабран за намесника Студеничког манастира и заменика игуманима Јулијану и Симеону. И како то обично бива, а по оној народној, Прегаоцу Бог даје махове, Епископ жички Стефан предаће 25. јула 1980. године по једногласној жељи и предлогу монашког братства лавре Студеничке, Светосавски игумански штап у руке младом јеромонаху Јовану и увести га у трон игумана студеничких. У својству игумана и уз несебичну помоћ и сатрудништво монашког братства, лавра Студеничка, тај „грумен историје сачињен од племенитих метала“, [2] засијаће новим сјајем. Поред свих обавеза и брига за овај чудесни дом Бога Живог, дочекиваће Јован, игуман студенички, тамо пред капијом порте манастирске или пред порталом припрате краља Радослава, десетине и стотине ходочасника и љубитеља лепоте. И баш као прави домаћин, који путнику намернику или драгом госту показује свој домазлук који су му преци у наслеђе оставили, тако ће и он свима онима који су походили овај бесцен смарагд под мирисном гором, испричати са усхићењем и заносом најлепше приче о својој драгој обитељи.

Речи Светог апостола Павла Сила Божија се у немоћи показује (II Кор 12, 9), отелотвориће се на најлепши и најчудеснији начин и на игуману студеничком Јовану. Тамо, у женској припрати Студеничког Саборног храма, на јужном зиду изнад фигура столпника и мученика, наилазимо на необичан фрескопис: женска особа у средњој доби живота огрнута монашком ризом у молитвеном ставу, клечи пред ликом Пресвете Богородице, а изнад клечеће фигуре стоји натпис: О Пресвета Дјево и Бога нашег мати, прими мољење слушкиње своје монахиње Анастасије. И ничег чудног у свему томе не би било, да у научним круговима дуго година није опстојавала једна уврежена теза да земни остаци Ане, супруге великог жупана Стефана Немање, почивају у сада разрушеном манастиру Пресвете Богородице код Куршумлије. Ту, у задужбини свога супруга, Богородици куршумлијској, Ана ће после његове абдикације примити анђеоски образ, под именом Анастасија. Овде ће дочекати своју земну кончину, а ту ће бити и место њеног вечног боравишта. У научну поставку да се испод Студеничког фрескописа на коме је изображен лик Преподобне Анастасије не налазе њени земни остаци, само је сумњао игуман студенички Јован. Када је своју претпоставку изнео историчарима, конзерваторима и археолозима, наићи ће на жестоко противљење. А онда, 5. августа 1985. године, као по неком чудном сценарију, у Студеничкој припрати обрешеће се у исто време игуман Јован, професори Војислав Ђурић, Димитрије Богдановић, Војислав Кораћ и Радомир Станић, директор Завода за заштиту споменика културе. Том приликом игуман Јован поновиће своју претпоставку. Не сачекавши одговор, игуман Јован окренут јужној страни припрате, тик испод фреске са ликом Преподобне Анастасије, назреће у магновењу контуре гробног места. Затечен овом несвакидашњом визијом, збуњен и престрашен, игуман Јован је смогао снаге, да обраћајући се професору Ђурићу, прослови следеће речи: професоре Ђурићу, преклињем Вас, копајте овде! Видећи да се са студеничким игуманом нешто необично збива, професор Ђурић позива раднике да отпочну радове. На дубини од приближно метар и 20 сантиметара, светлост дана угледаће земни остаци оне чудесне родитељке, на чијем се крилу одњихало најмилије и најсветије чедо у роду српском - Свети Сава. Радост студеничког братства и њиховог игумана због ове чудесне пројаве била је неописива. Мошти светитељке биће привремено смештене у лапидаријум, похрањен у на брзину сковани ћивот. Људском уму непојамна интиуција и благодатна слутња, однеле су победу над тврдим и неумољивим академизмом и научним догматизмом. Богом надахнути уметник Војислав Билбија, свештеник, лекар и вајар од племенитог метала, даром монашког братства Свете лавре Хиландарске, саздао је предивни ћивот, уметничко дело достојно сваког дивљења. У нови ћивот биће положене чудесно пројављене мошти Преподобне Анастасије. Сада она почива поред свог светог потомка, она која је на свет донела Светог Саву, највећег молитвеника и заступника нашег пред престолом Творца Свеблагог. Тако је Света наша Студеница добила још једну светињу пред којом ће душе и очњи вид свој напајати потомци овог национа окућеног овде на овој раскрсници светова.

Преподобна мати Анастасија изабраће тако, између многих, младог архимандрита свете обитељи студеничке, игумана Јована, који ће попут њеног најмлађег Сина Растка напустити дом родитељски, радости земаљске и сујету светску и обрести се у дому Божијем и ризи монашкој, да пројави место телесног починка њеног. Има у свему томе неке чудесне и људском уму непојамне символике.

А онда, доћи ће и осамнаести дан мирисног маја, љета господњег 1986. Седа старица под гором радочелском напунила је осам стотина љета својих. Око светог гроба родитеља њеног, Светог старца Симеона Мироточца и у авлију дома њеног, сабраће она стотину хиљада духовне деце своје. Дошли су многи да јој руке целивају, погледом измилују и рукама помилују старачке боре њене. Под скутима њеним старачким, тога дана стајаће један до другог, блажене успомене Герман, седи првојерарх свесрпске земље са свим отачаственим архијерејима Светосавске цркве, Дејан Медаковић, часни умник племена рашанског и честити ратар Душан Милинковић из села Виче у Драгачеву ломном и десетине хиљада једноверних и једнокрвних саплеменика и потомака светосавских и светосимеоновских. И многи од њих по први пут ће тога дана, после четрдесет љета идеолошког мрака и мракобесја, опипати и спознати камене темељце свога постојања, своје корене, исходишта и уходишта своја и сазнати да историјски белези и памћења њихова, не почињу онда када је на историјску позорницу на овим просторима крочио чудесни мајстор рукотворина од кованог гвожђа из села Кумровца, у земљи наше „једнокрвне браће“, са западних страна. И многи ће тога дана по речима једног поете нашег, „сићи до свог најдоњег камена да себе потраже“ и да себе нађу.

Мислим да никада лавра студеничка и њен игуман Јован нису у окриљу своме сабрали толико духовне деце своје као тог мајског дана. Можда само онда, оне далеке 1207. године Господње, када је монах Сава на молбу своје завађене браће Стефана и Вукана из далеке обитељи хиландарске стигао пред капију студеничку са светим моштима оца свога, да би их ту, у задужбини очевој, положио у већ припремљени мермерни саркофаг. Дочекаће га завађена браћа његова са свим бољарима њиховим, клир свештени и мноштво осиротелог и братоубилачким ратом ојађеног народа српског, да се ту над светим моштима свог вољеног владара помоле Богу, дародавцу свих добара, да их чаша крвожеђи и мржње мимоиђе и да се ту у највећој светињи својој, уједине и измире у љубави братској и љубави вечној.

А ово ововремено мајско славље студеничко и светковина ова, биће уписане не само у анале савремене историје српске, већ и у колективном памћењу свеколиког народа српског. Када је славље тога дана завршено и када су црквени и државни великодостојници испраћени на капији манастирској од стране игумана и братства, прићи ће тада игуману Јовану Милорад Ћириловић, новинар недељника Интервју, молећи га за оцену протеклих догађања у вези манастирског јубилеја. Игуман ће монашки скромно изјавити: „Можда није моје да оцењујем. Ипак, наш сељак када оре цео дан, па пође из њиве, окрене се, погледа и каже – добро је, али може и боље.“ [3]

Проћи ће седам година од великог студеничког јубилеја, а лавра Светосимеоновска у свом летопису убележиће још једну несвакидашњу и ретку духовну светковину. У порти манастирској опет се сабрало мноштво. Свету Архијерејску Литургију у Богородичиној цркви манастира Студенице служи Његова Светост патријарх Павле и двадесет четири архијереја Српске православне Цркве. Одавно се под куполом задужбине Светог Симеона нису чуле речи свечаног славословља: Аксиос и Достојин. Тог 25. јула 1993. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице хиландарске, игуман студенички архимандрит Јован (Младеновић), примиће у руке жезал архијерејски и положити заклетву, свечану, али тешку и обавезујућу.

Град који је на гори стајао није се уистину могао сакрити. Свети архијерејски сабор Српске православне Цркве и њени отачаствени архијереји уочили су га ту на лазу испод горе радочелске. Са неизмерном духовном радошћу сви присутни, пропратиће ово небоземно славље. Само ће у срцима и душама монашког братства лавре студеничке осећања бити помешана. Радост ће њихова бити помућена призраком туге и сете што ће њихово јато монашко напустити њихов драги игуман. Но, знају они да ће део душе и срца њиховог вољеног игумана, остати за свагда ту са њима у Светој лаври.

Прошло је 162 година од када је неко од братственика студеничких почаствован хиротонијом архијерејском. Далеке 1831. године студенички пострижник и јеромонах Герасим (Ђорђевић) биће уведен у достојанство епископско. Хиротонију Архимандрита Герасима обавиће 14. октобра 1831. године Митрополит српски Мелентије (Павловић) и Нићифор (Максимовић), Епископ ужички у Старој цркви у Крагујевцу, тадашњој престоници слободне Србије.

II

Спречен небратским и нехришћанским поступцима расколничке јерархије македонске, Јован Младеновић, титуларни Епископ тетовски неће ни крочити у Тетово, седиште своје дијецезе. Обрешће се по одлуци Светог архијерејског сабора тамо у Алхамбри, у далекој Калифорнији где ће га 18. септембра 1994. године Патријарх српски Павле, уз саслужење четворице епископа, увести у трон западноамеричких епископа. У хроникама и летописима Епархије западноамеричке, име Епископа Јована биће уписано великим словима. За осам година архипастирског делања на тим просторима, безброј делатних учинака и печата душе његове, остаће да сведочи да је прва њива Божија, на којој је архијереј Христов, Јован заорао прву бразду, плодове донела.

Године 2002. обрешће се Владика Јован поново у домаји својој, овде у државотворном и географском средишту национа српског. Доћи ће да овде у Крагујевцу, граду хероју и граду мученику и диљем Богом чуване Епархије шумадијске сведочи речима и делом, распетог и васкрслог Христа Сина Божијег, да наполичи на новој њиви Божијој и воденичари у Цркви светој, том чудесном млину Божијем и неразрушивој воденици Христовој коју ће до конца времена покретати млазеви воде живе и благодатне Божанске енергије Духа Светога.

Тешко је бреме епископства. Тешко и претешко. Тешко и одговорно у сваком сегменту и у свим временима, од оних апостолских, мученичких, до ових наших, обездушених и рашчовечених времена, препуних страшћа и острашћа, крвожеђа и крволочја од сваке сорте[4]. Бити духовни крманош брода који се епархија зове и водити га успешно кроз узбуркано и усталасано море живота, јесте истински подвиг пред којим остају задивљени и небо и земља. За таква работништва у којима се преплићу и профано и духовно и где се саобраћа на небо – земним релацијама, морате бити саткани од оних најфинијих влакана и најлепше пређе. По тој рудици која је у тканицу душе наше уткана и бојама њеним, по њима се и распознајемо. На несрећу нашу и несрећу многих, та влакна и та пређа чудесна не могу се напабирчити негде успут, нити се за икакве новце могу купити. Њих добијамо још док смо у утроби родитељки својих и носимо их са собом као попутнину. Биће да је и Владици Јовану запала тканица од најбољих влакана. Ту своју тканицу Владика Јован однеће са прага дома очинског из родних Добрача, тамо у светилиште Радочелско. Тамо ће кроз послушања и подвиге монашке посребити и позлатити влакна и пређу тканице своје и зато са разлогом може кликнути заједно са Светим Павлом апостолом: Све могу у Христу који ми снагу даје.

А да би био у Христу и Христос у њему и да би бродица његова обишла камене гребене и опасне плићаке, затећи ћемо Владику Јована скоро сваког дана са Светим Агнецом и Причасном чашом у руци. Ако га не затекнемо за Часном трпезом у олтарској апсиди Великогоспојинског Саборног храма, крај свог епископског седишта, затећи ћемо га засигурно у неком од храмова или монашких обитељи на простору своје дијецезе. Ту устаљену праксу из монашких дана, праксу свакодневног служења Свете Литургије без обзира на нове околности и природу службе коју као архијереј обавља, Владика Јован не прекида. Свакодневно служење Свете Литургије уистину је, не мали подвиг, али за богочежњиву и христочежњиву душу његову, то служење је неопходност, као дисање или утољавање жеђи.

Епископ Јован корени из самог средишта бића народног, из оне саме срчике његове. Током свог монашког живота спознао је природу људску у свим сегментима њеним, све висине и узлете људског духа и сву каљугу, поноре и суноврате душе људске. Зато он воли све светове око себе неким самосвојним вољењем, као онај старац Зосима из романа Браћа Карамазови Фјодора Михајловича Достојевског. Није онда тешко проникнути у оне Владичине препуне ризнице разумевања, трпељивости, оног духовног очинства и праштања које делатно исказује посебно према свештеницима, својим сарадницима, саслужитељима и заједничарима својим у молитви. Као ретко ко у одори владичанској, Епископ Јован је увек приправан као војник на мртвој стражи, сабран и смирен да сваког часа отвори двери своје душе и свог дома и прими неког од својих клирика који ће пред њим, својим Архијерејем, отворити поноре своје душе, поверити најскривеније тајне, прислонити главу на раме његово и на њему се исплакати. Не само за епархиоте, Његова духовна чеда, већ је Његов дом увек отворен, као што му је и срце отворено, за свакога. Сваке године на стотине бивших епархиота из Америке и студеничких пријатеља и старих и нових, посете дом Владике Јована. Он је за њих био и остао „наш Јовица“ и „наш Владика“.

На лицу Владике Јована лебди непрестано осмех, онај детињи, незлобив и срдачан. То није осмех позе ради, ни осмех циника којим се наивни варају. То је смешак који долази изнутра, из неке душевне оставе и фијочице, смешак који вам указује да се пред вама налази неко ко је задовољан својим животним учинцима и показује човека благости и спокоја, чије су савести сасвим умирене. А оног тренутка када се нађе пред одговорношћу, када се на његова плећа људска згомилају дилеме и сумње и замршаји животни од сваке сорте, тада се веђе у грч наберу и осмех нетрагом нестане. Тада ће се као кроз какву скраму прозирну људском оку, на увид указати сва раскош и богатство духовно и душевно Владике Јована, све оно најбоље годинама пабирчено у молитвеним осамама, тамо крај Светих ћивота светилника студеничких: трпљење и жртвеност, умереност и одмереност, мудрост, брижност за кућу Божију, љубав према Богу, повереној пастви, очинска нежност према свештенству и монаштву, тој војсци крстоносној, Христа, Цара правде, мира и љубави.

Угодно је и пријатно бити у близини Владике Јована, Епископа шумадијског. Његово присуство облагорођује, умирује и радости, јер из целе његове појавности исијавају зраке мира, склада и духовне равнотеже.


ИС ПОЛА ЕТИ ДЕСПОТА, АРХИПАСТИРУ НАШ!

јереј Срећко Зечевић,
Парох Прве крагујевачке парохије
У Крагујевцу,
6. априла 2012. године,
На дан Преподобног Симеона Новог Богослова и
Светог Григорија Двојеслова

 

[1] Присоје је земљишни простор окренут Сунцу. Насупрот присојама стоје осоје.

[2] Протојереј Душан Кашић, интервју у часопису «Интервју», 1986. мај 18.

[3] Милорад Ћириловић и Славољуб Качаревић, Племенити грумен културе, часопис Интервју, од 23. маја 1986.године, 44.

[4] Са тешкоћама и одговорностима службе епископске бићу темељније упознат тек онда када сам се због потребе службе нашао у Његовој, Епископовој близини. Издалека и са дистанце то све другачије изгледа. Примедба аутора.