Није много времена прошло до следећег излива благодати када смо посетили манастир Ждребаоник где нас је попут родитеља чекао Свети Арсеније Сремац, други Архиепископ српски. Покрај моштију овог својевремено највећег подвижника жичког братства и најоданијег ученика Светог Саве, локални парох нам је прочитао молитву за здравље нас и наших ближњих и пожелео пријатан наставак путовања.

Уследило је оно што смо сви са нестрпљењем ишчекивали, сусрет са једним од највећих српских светитеља, сусрет са светитељем који је на својим леђима износио камен по камен и зидао велелепно здање, манастир Острог, сусрет са светитељем који ниједном молитвенику не остаје дужан, сусрет са Светим Василијем Острошким Чудотворцем. За већину верника коју су чинили ђаци средње школе ”Краљ Петар Први” ово је био први долазак под Острог. Њихове импресије оставиће неизбрисив траг у њиховим сећањима, али и срцима. Ноћ проведена под ведрим небом, клицање младих сокола који су изнад нас испробавали своје прве летове, всјакоје диханије које хвали Господа и манастирска звона наговестили су Тајну над Тајнама, Тајну којом се и Свети Василије крепио и сладио - Свету Евхаристију. Неколико стотина верника узело је учешћа у овом богослужењу које је заиста Бога спустило а вернике уздигло и у том чардаку ни на небу ни на земљи под острошком стеном дошло је, кроз Свето Причешће, до сусрета између Бога и Његовог верног народа. Пуни Духа Светога, пуни незаборавних доживљаја, доживљаја који заустављају време, који су предукус Царства Небеског, опраштамо се од Светог Василија, узимамо благослов од нашег Чудотворца и настављамо пут даље.

Манастир Морача у свом прелепом окружењу дочекао нас је и пружио прилику за мањи предах и разгледање његовог живописа из 13. и 16. века. Ток реке Мораче на тренутак нас је подсетио да и живот тече попут реке, као и време нашег путовања, па смо своје путешествије наставили даље. Након преласка границе и недуге вожње стигли смо у манастир Милешеву, која је, по речима кустоса који нас је дочекао, један од најзначајнијих српских манастира. Након самог уласка у храм целивали смо руку Светог Саве и поглед уперили право на ремек дело српског средњовековног сликарства – фреску Белог Анђела. Заиста, Владика Николај Велимировић је био у праву када је рекао да је гледање ове фреске равно молитви. Верници су имали прилику да обиђу и ризницу милешевског манастира и упознају се са средњовековним богослужбеним предметима.

На крају овог великог изливања благодати Божије, испуњени радошћу која није од овога света, стигли смо у Тополу у вечерњим сатима и растали се уз жељу да се овако нешто што пре понови. Хвала Богу на свему.

ђакон Урош Костић