СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИНАМА

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ЦРКВИНАМАУ суботу, 9. јула 2016. године, када наша Света Црква прославља и празнује Преподобног Давида Солунског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Пророка Илије у засеоку Црквине, делу села Марковца. Епископу су саслуживали: Архијерејски намесник младеновачки протојереј Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Раденко Гавриловић, јереј Бојан Вићовац, протођакон Небојша Јаковљевић и ђакон Небојша Поповић. Пре Литургије, Владика је освештао новоподигнуту палионицу свећа у порти ове Цркве.

У својој надахнутој беседи наш Владика је упознао верни народ са значењм прочитаног јеванђељског одломка о слушању и извршавању Речи Господње и упоређивањем Богу послушног човека са мудрим који дом свој сагради на чврстим темељима. Епископ је подсетио да Бог својом моћном и силном Речју све ствара и чини. Личност која нема темеља нестаје када и он нестане са земље. Са друге стране, сваки који чини Богоугодна дела остаје запамћен и после свог живота, јер ће дела остати да живе и сећају на њега. „Ми морамо живети и хранити се Речју Господњом. Јеванђеља нам је остављено не да бисмо га само помињали и истраживали, већ превасходно да бисмо Јеванђељем живели.  Човек је са својом Боголиком душом позван да узраста, а узрастање је могуће једино када човек своје биће гради на једином чврстом темељу, на истини која је само једна, на Христу! Када дође до човековог пада услед гордости и лажи, лажи у које сам себе убеди да су темељи, тај пад је велики. Нема изграђивања без слушања и извршавања Речи Божије“, подучио је Епископ Јован.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Важно је спомена да се покрај храма Светог Пророка Илије налази споменик културе од изузетног значаја на месту смрти деспота Стефана Лазаревића. Споменик са записом о смрти Светог Стефана Високог, деспота српског постављен је 1427. године. Како би се сачувало сећање на тренутак упокојења цењеног владара, постављен је камени белег на самом месту где је деспот пао са коња, у непосредној близини цркве чији је ктитор сâм био. Опраштајући се од свог господара, најближи сарадници, који су се у тренутку несреће и налазили у његовој свити, подигли су му споменик од венчачког мермера исписујући тиме поруке оданости и поштовања. Из тих записа сазнајемо да је споменик подигао Ђурађ Зубровић, властелин из области којој је припадао заселак Глава и витез из деспотове свите. Најлепши запис преминулом деспоту исписан је у форми епитафа на чеоној страни споменика. Уз епитаф, како је то био обичај у средњовековној Србији, урезана је представа Христовог Kрста на Голготи, чија је симболика у директној вези са темом страдалништва и мучеништва, као и нечитка представа јелена, која алудира на догађај лова у којем је деспота задесила изненадна смрт. Јединствен по свом садржају и функцији споменик представља важно сведочанство за проучавање историје, уметности и књижевности средњовековног Београда и Србије и један од најстаријих и најзначајнијих споменика балканског културног наслеђа.

Након Богослужења заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је припремио стојнички парох протојереј Спасоје Марковић.

јереј Марко Јефтић