Предавач је објаснио зашто се питање оваплоћења Сина Божијег не може посматрати ван учења Православне Цркве о стварању. Бог је све створио ex nihilo, покретом своје слободне воље, која је узрок постојања творевине. Међутим, круна свега створеног, човек, одбио је заједницу са Богом, а последица је повратак ка небићу. Бог му, по љубави, шаље Сина свога, а не нове законе. То није етичко, већ онтолошко питање и зато су оци били веома осетљиви на бројне христолошке јереси. Уколико се оваплоћење не схвати у свој његовој реалности, то постаје и сотириолошки проблем. Творевина без телесне и крвне заједнице са Творцем не би могла да постоји вечно. Крсна смрт Христова суштински руши јелинско схватање смрти, као избављење од тела. Смрт је у хришћанском поимању, највећи непријатељ, она је одвајање од Бога. Васкрсење је нови стваралачки чин Божији, Бог пресаздава све што је створио, призива у вечно постојање не само душу, већ и тело. Наше телесно васкрсење значи преображај читаве творевине. По Халкидонском оросу, у ипостаси Сина Божијег су сједињене две природе, божанска и човечанска и то несливено и нераздељиво, где нераздељивост осигурава љубав, а несливеност слободу.
Професор је нагласио да ми можемо реално да учествујемо у Христовом Васкрсењу и то кроз живот у Цркви. Да бисмо избегли судбину творевине, а то је умирање, трулеж, распадање, нестајање, потребно нам је ново рођење, не више из материце жене, већ из материце Цркве. Христос, прворођени из мртвих, залог је нашег васкрсења, Њему се присаједињујемо и Њиме је време васкрсења и Царства Божијег у историји већ почело. Христос је победио ђавола, грех и смрт. Наше је само да у тој победи одлучимо да учествујемо.
https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/4721-%D1%83%D1%87%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D0%BE-%D0%BE%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%B8-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B3#sigProId917b7bae69