Раним јутром, група од око 80 ходочасника из ових питомих шумадијских села кренула је да се поклони светињама Епархије браничевске. Прво смо посетили манастир Тумане, такозвани Ђердапски Острог, који се налази у голубачкој долини, на обали туманског потока. Манастир је посвећен Светом архангелу Гаврилу и основан је у другој половини XIV века као задужбина Милоша Обилића. По предању, Милош Обилић ловећи у густим шумама нехотице је ранио пустињака Зосима. Поневши га своме двору, на месту где се данас налази црква, пустињак је рекао своје последње речи: „Ту ме мани и пусти ме да умрем”. У знак покајања кнез Милош Обилић почео је да зида цркву. Када је стигао до крова, кнез Лазар га позива да крене у бој на Косово. Одговоривши му да зида цркву, гласници кнеза Лазара долазе са поруком: „Ту мани и крени у бој”. Тако је манастир и добио име. Три пута манастир је рушен и поново обнављан, а највећи процват доживео је у 19. и 20. веку доласком руских монаха који су са собом донели чудотворну икону Пресвете Богородице Курске. Игуман обитељи је архимандрит Димитрије који уз себе има још шесторицу монаха.

У манастиру Тумане смо у препуном храму, присуствовали светој Литургији, где су се сви који су се припремали за Свето Причешће причестили и добили благослов туманских светитеља. По завршеној Литургији окрепили смо се под оближњим, покривеним манастирским тремом. Потом сви они који су хтели да им се читају молитве за различите потребе вратили су се у храм док су се наши мали сапутници, деца, поиграли са понијима, магарцима, ламама, као и са разним врстама птица, које брижљиво чува братија манастира Тумане. Целивавши мошти св. Зосима, св. Јакова, св. Нектарија Егинског и многих других светитеља и угодника Божијих, упутили смо се у испосницу Св. Зосиме, путем кроз густу букову шуму. Келија се налази дубоко у шуми где је свети Зосима, у једној стени, нашао себи идеално место за подвиг. Сада на том месту постоји храм мањих димензија и у њему се повремено богослужи, када то игуман благослови.

Окрепљени и духовно и телесно, упутили смо се у манастир Нимник. Овај манастир потиче из времена Косовског боја, а смештен је у шумовитој стишкој удолини између узвишења Горица и Голог брда, где се налази и лековити извор, на три километра од села Курјаче. Био је спаљен за време Кочине крајине, а обновљен за време Милоша Обреновића. У Нимнику је била једна од првих школа на овом подручју. Манастирски храм је посвећен празнику Преноса моштију св. Никојала Мирликијског. Мати Стефанида нам је понешто испричала о манастиру и његовој историји. Према предању цркву је сaзидaо воjводa Богосaв након 1376. године, када је област северног Браничева припала кнезу Лазару. Девојчица по имену Сара (Николина) није хтела разбојницима да покаже где се налази манастир одговарајући на влашком „Нишћу нимник!”, што значи „Не знам ништа“. Након безуспешних претњи, девојчицу су заклали и оставили у шупљем дрвету у шуми. Божанска светлост која је обасјавала тело девојчице указала је људима где се налази и када су је понели волови нису хтели ићи ка селу него ка манастиру тако да је манастир прозван по њеном одговору Нимник. По предању, њен гроб се налази у капели Светиња, непосредно поред манастирског храма.

Оно што је оставило најјачи утисак на поклонике, свакако, биле су заједничке молитве, коју је за све нас читао игуман манастира јеромонах Јелисеј, на гробу мале Саре (Николине). Након што су сви присутни помазани уљем из кандила над њеним гробом, позвани смо и послужени у манастирском конаку. Већ је падао мрак када смо потпуно духовно испуњени и одушевљени кренули пут наше Шумадије, носећи са собом благослове и благодат ових браничевских светиња.

јереј Милан Петровић