ЛИТУРГИЈСКА РАДОСТ У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КРАГУЈЕВЦУ

ЛИТУРГИЈСКА РАДОСТ У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА У КРАГУЈЕВЦУДруге недеље Великог поста, 15. марта 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио свештенство и вернике крагујевачког храма Светог великомученика Димитрија.

Епископу су током литургијског сабрања саслуживали: протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, протојереј – ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј – ставрофор Синиша Марковић, протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Урош Костић.

За певницом су појали ученици крагујевачке Богословије заједно са професором Немањом Старовлахом, а Литургији су присуствовали и ђаци ОШ “Јован Поповић”, који су се одазвали позиву свог вероучитеља Милоша Тодоровића.

Епископ се верницима обратио беседом о посту и покајању, као путу којим се иде у сусрет Господу:

“Питање је браћо и сестре како смо прихватили овај пост, да ли као благослов или као неку наредбу. Није само пост у мрсној храни, иако се добрим делом он и од тога састоји, већ је питање колико се уздржавамо да зло не мислимо, да зло не говоримо, да зло не радимо. Да ли то наше уздржање је уродило плодом, да ли смо осетили унутрашњу радост? Овим двема, као и другим недељама Великог поста које долазе, ми смо ступили на другу степеницу на путу ка Васкрсењу и победи над смрћу, на путу не само Христовог, него и нашег васкрсења. Када смо у посту, ми смо у времену подвига. Пост није тако једноставан. Ми смо на путу подвига, што подразумева да скидамо старог човека са себе и да се облачимо у новог човека. А стари човек је онај који је пун гордости, саможивости, себичности. Свлачење старог човека значи скидање свог егоизма, мишљења да све што постоји постоји због мене, и осећања да сам сам себи довољан. Ако смо то успели, онда ће нам се ум избистрити. Старог човека ми не можемо да се одрекнемо без молитве и поста и подвига. Зато, увек, а поготово у данима поста, треба да појачамо пост и молитву и доброчинства и љубав и наду. Пост нас уводи у покајање, а то значи у промену и измену. Најважније је да се сретнемо са Богом и да се спасемо. У овом посту треба да се потрудимо да нам живот буде јеванђељски. У Цркви се живи богослужењем и послушношћу, а да бисмо све ово постигли потребна нам је вера и све оно што веру прати. Ова дрyга недеља Васкршњег поста посвећена је једном великом учитељу Цркве, великом испоснику и молитвенику, светом Григорију Палами, који је био епископ у Солуну. Данас смо чули два предивна јеванђељска одељка, један о излечењу одузетога у Капернауму и други о пастиру - Господу нашем Исусу Христу. Брига пастира је како да сачува стадо, или у духовном смислу како да не погине ниједна душа. Господ каже да нема веће жртве него да човек живот свој положи за другог. Ако се жртвујемо за другога, онда ће се Господ и за нас жртвовати. Господ не похваљује само веру оног одузетог младића, него похваљује и веру оних младића који су га преко крова спустили до просторије у којој се Господ налазио. Спаситељ нам овом причом указује и на везу греха, болести и смрти. Болест није увек плод греха, али када јесте, увек тада страда и душа и тело. Зато ми кроз веру, пост и молитву показујемо заједницу љубави са Богом и ближњима. Ту љубав су показали и ови младићи који су показали љубав према болеснику. Они су могли да прођу поред болесника и наставе пут даље, али су показали веру и поверење у Господа. Када је Христос видео веру њихову, а знао је узрок болести, Он је рекао: “Синко, опраштају ти се греси твоји”. Можете замислити колика је радост тог младића била тада. Међутим, како онда, тако и данас, и они људи који су видели исцељење младића, они су осудили Христа. Нису се обрадовали исцељењу овог човека. Немојмо тражити срећу за себе, док прво не покушамо да усрећимо другога. Такви људи нису веровали у Бога. Ово је једна лепа поука за нас. Ми треба да се молимо да Господ и нама каже да нам се опраштају греси, јер и кад нам се опросте греси ми ћемо тада и телесну болест лакше носити. Узрок болести Христос види у човековој палој и пропадљивој природи. Само кроз Христа се можемо очистити. Једино у Цркви је тај лек прочишћења, јер је Црква Христова. Кроз ту црквену заједницу ми треба да видимо ту заједницу Божију. Зато треба да се молимо као и свети Григорије Палама, који је молио: “Господе, просветли моју таму”. Ми молитвом, постом и исповешћу ослободићемо се свих страхова, али тамо где је човек са Христом тај човек нема потребу да се плаши. Једно морамо знати, зар може Тело Христово да зарази наше тело? Не може, али зато нам треба вера. Вером треба да живимо”, закључио је Владика Јован на крају своје беседе.

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

У наставку службе Светој Чаши приступила је већина присутних верника, а заједничарење је настављено трпезом љубави приређеном трудом и залагањем старешине храма протонамесника Александра Јовановића.

Урош Костић, ђакон