“И тако, ми који смо хришћани, обећали смо: молити се Богу своме свагда (држећи заповести Његове и увек творећи вољу Његову). Јер је вера без дела мртва, по речи Јаковљевој... Духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем.” Свест о сврсисходности ове поуке следбеницима у Жичкој беседи Свети Сава гради на сопственом примеру – могуће је – ја сам обећање испунио, и вама са правом говорим којим путем ваља ходити. Поруку могуће је Свети Сава разуме и као лако је када се држиш заповести и када твориш вољу Његову.
Сви ми који смо имали привелегију да познајемо блаженопочившег Владику Саву Вуковића и слушамо и гледамо како је испуњавао архијерејско служење и како, као сабеседник, своје аргументе предочава као једино могуће, увека смо помишљали – лако је њему, то је Владика Сава. Међутим, нисмо увек имали у виду да иза његовог меродавног наступа стоји оно што је имао и Свети Сава, држао се заповести и творио је вољу Господњу. Можда смо за тренутак заборавили како одредница лако никако не стоји уз испуњење назначеног обећања.
Ми смо често говорили и писали о томе са колико смо се недоумица, које су некад личиле на непремостиве тешкоће, сусретали током служења у Српској епархији на Америчком континенту. Пут ка успешном превазилажењу увек је водио преко исуства Епископа Саве у Источноамеричкој и канадској епархији. Његов пример нас је руководио у општим питањима уређења црквеног живота, али и у појединачним, на пример када смо разрешавали замршена црквено-правна питања статуса манастира Светог Пајсија у Сафорду, Аризона и Светог Германа у Платини (Калифорнија).
Знали смо да су се многи приликом опроштаја од нашег доброг Владике молили да Господ благочестивим верницима Шумадије, свештеницима и монаштву, подари наследника који неће пренепрегнути путоказ црквене мисије успостављен служењем Владике Валеријана и утврђен самопрегором и визијом Владике Саве. Имајући то у виду, наше служење у Шумадијској епархији увек се ослањало на диптих у којем су уписани наши часни претходници.
Речи Светог Саве да је вера без дела мртва, Владика Сава није понављао само као предањско завештање, већ као аутентично сведочанство. Дакле, говорио је опет на основу искуственог опита, ево могуће је и није тешко, али за оне који су “наследници по обећању” (Гал 3, 29). Једноставније, не бих вам говорио да се нисам уверио да “десница Господња даје силу” (Пс 118, 16). На примеру из детињства, у благочестивој хришћанској породици, упамтио је да се једино на вери може градити порука која ће бити делотворна.
Из темељних појмова наше вере које Свети Сава истиче у Беседи о правој вери издвајамо и оно место у којем каже да духовна наука није игра, које Епископ Сава никад није заборављао. Кад год је морао да разрешава странпутице у црквеном животу и неадекватне поступке клира или верника, љутито би говорио – са Богом се не можемо играти. Ово је била црта коју нико не би ни помислио да се може прећи.
На срећу, игру је Владика Сава разумевао и у изворном смислу, јер као што неко уман рече, нема ниједне делатности у људском животу која се ваљано обавља ако је нисмо симболично на овај свет игром донели. Прича о томе како се у детињству играо цркве много је утемељенија од често слушаних домишљања о неком изненадном призиву. Импоновало је чути када са дискретном иронијом “фантазије” смешта тамо где им је место.
И у овој књизи, у текстовима које нам је оставио Владика Сава, као и у прилозима о његовом архијерејском и научном раду, често се сусрећемо са врло наглашеним поштовањем које је исказивао према старијој браћи у Сабору и осталим претходницима у ближој или даљој прошлости. Јасно је да речи уважавања нису изговорене и написане реда ради, већ што је у њиховим поступцима видео подстицај за сопствено деловање. Из писама које му упућује Епископ горњокарловачки Симеон Злоковић, његов ректор и професор из богословије, сазнајемо да је по његовом примеру преузимао многе послове од општег интереса за Цркву не хајући колико му то представља додатне обавезе. Следио је и Митрополита сарајевског Владислава Митровића кроз стрпљење које је требало имати у борби против безбожништва све више раширеног у народу.
Над одром Епископа Жичког Василија изговорио је: “Данас када се растајемо са њим, привремено, можемо да кажемо да је његова схима заиста била анђелска, јер је био монах у апсолутном смислу речи. Сва три монашка завета је превасходно извршио и умро је као сиромах. С друге стране, умро је као велики богаташ, јер је велико духовно богатство послао испред себе и оставио из себе.” Поређење се само по себи намеће.
О томе колико је Владика Сава осветлио много непознатих детаља из живота наших архијереја знају сви који су читали његове животописе српских патријараха, архиепископа, митрополита и епископа. Али, и као непосредни сведок, допринео је да се развеју неки неправедно наметнути стереотипи о значајним личностима из новије црквене историје. На пример о Патријарху Герману, за кога се без основе говорило да у Цркви спроводи политичку вољу: “Историја наше Цркве забележиће га као поглавара Цркве у њеним најтежим временима, као доброг домаћина у дому Светог Саве, који је учинио за Српску православну Цркву све оно што се у тим тешким временима могло учинити.”
Ако је Патријарх Герман био добар домаћин у дому Светог Саве, а јесте, у томе му је много помагао његов викарни Епископ Сава моравички (1961-1967). Колико је захваљујући њему све беспрекорон функционисало у Патријаршији сведочи и писмо које му упућује његов наследник, викарни Епископ моравички Лаврентије Трифуновић: “Духом сам често са Вама. Много штошта у канцеларији и у читавој овој кући подсећа на Вас и дане које сте провели овде, а не прође дан да Вас се не сетимо. Жао ми је што не стигнем да Вам се чешће јавим. Дивим се Вама како сте могли издржати шест година овај терет и ово трчање.” Плени и поверење које у њега као викара имају старији епископи који у писмима очекују се се побрине за смештај у Патријаршији, набави материјал за одејаније и постара се да им обезбеди књигу, грамофонску плочу или икону, али и да припреми ваљан материјал за важну седницу.
Велику бригу за потребе Цркве у отачаству и њених епархија показује и са катедре у Америци. Нарочито се старао да буде веза између исељеника и њиховог завичаја, не би ли их укључио у помоћ око обнове цркава пострадалих током Другог светског рата. Нарочито се трудио да помогне обнову црквеног живота у Горњокарловачкој и Далматинској епархији. Већина писама која му упућују Владика Симеон и Владика Стефан почињу и завршавају се захвалношћу за упућену помоћ, која је често била и лични прилог.
Често је блажене успомене Владика Сава говорио како је богослужење жила куцавица нашег православног живота. Врло посвећено учествовање и организовање богослужбеног живота несумњиво је извирало из његових литургичких академских знања, али је пре свега долазило из личног доживљаја, зачетог још у детињству, пре свега у родној Сенти у чијој се цркви неговало све оно што је Карловачку митрополију чинило узором у овој области црквеног живота. Све што је захтевао на богослужењима, беспрекоран поредак, складност, дисциплину, не толеришући импровизацију, понео је од по много чему непревазиђеног Епископа бачког Иринеја Ћирића. А као викарни Епископ имао је пуну подршку Патријарха Германа, такође заговорника благољепија, да оснује Хор београдских свештеника и примерно утврди поредак у Саборној цркви.
Као што је говорио да је богослужење жила куцавица црквеног живота, волео је да каже како се теологија најбоље учи за певницом и да је химнографија најбољи катихизис. Познавао ју је беспрекорно и са љубављу писао о најбољим црквеним песницима (Роману Слаткопојцу), мотивисао сараднике да преводе оригиналне грчке службе и приређују за објављивање репрезентативне нотне зборнике, старао се да и верници најбоље химнографске строфе слушају на разумљивом језику. И као врстан појац и један од последњих баштиника карловачког појања, настојао је да црквено појање добије статус “словесне службе”.
Свест о хришћанском милосрђу добио је још од својих родитеља који су се током Другог светског рата старали о деци из многобројних бачких логора за сирочад чији заштитник је био Владика Иринеј Ћирић. О овој теми је и писао, као и о помоћи коју је многима, и сам у оскудици, упућивао Владика Николај Велимировић. О Дому Светог Јована Крститеља који је деведесетих година прошлог века основао за девојчице без родитељског старања у Шумадијској епархији на више места се пише у овој књизи. До детаља је пратио школовање својих кандидата у богословијама, вишеструко их бодрећи да истрају. И личним средствима је помагао свештенике почетнике у парохијама са мало верника у Горњокарловачкој епархији. Уосталом, један озбиљан чланак у овом зборнику говори о Владици Сави као прегаоцу на пољу црквене просвете и оснивачу Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.
На једном месту у овој Споменици, неко од аутора ће рећи да је Владика Сава своју ревност равномерно распоређивао на пастирско служење, црквену администрацију, свештенослужење, као и на поље интелектуалне делатности, додајући да неимарски послови и социјално старање нису ниуком случају заостајали за овим првим. И у овим нашим реченицама покушали смо да поменемо неке одсјаје из његовог пребогатог служења Цркви који и нас, настављача дела узоритог претходника, обавезују. Желели смо да наше “ходање” Шумадијском епархијом, како је за своје сусрете са клиром и народом говорио Епископ Сава, осмислимо кроз јасан осврт на претходно, приближно онако како је блаженоупокојени Владика Сава прихватао искуство и примере своје старије браће.
Наша је пријатна дужност да се и овом приликом захвалимо пријатељима Шумадијске епархије који су пишући о Владици Сави у овој Споменици, припремљеној поводом две деценије од његове блажене кончине, проговорили и о Божијим делима у Шумадији, а тиме их и прославили. Сећамо се и блажене успомене проте Саве М. Арсенијевића и жалимо што неће дочекати да види завршену ову књигу – ето, ово је готово једино његово незавршено дело у Цркви од многобројних које је на славу Господа успешно окончао. А све што се у њој ваљано нашло треба захвалити добром проти Сави Арсенијевићу.
