ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: “БОГ СЕЈЕ СЕМЕ ПО СВИМ ДУШАМА ЉУДСКИМ”

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: “БОГ СЕЈЕ СЕМЕ ПО СВИМ ДУШАМА ЉУДСКИМ”У петак, пети по Духовима, Преосвећени владика Јован служио је свету архијерејску литургију у цркви Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради.

Преосвећеном су саслуживали протојереј Мирољуб Лазић и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су господин др Милосав Ђоковић, и господин Влада Степовић, док су за певницом певали Страхиња Савковић и Александра Радовановић.

По прочитаном знаменитом јеванђељу о сејачу и семену, Преосвећени је протумачио верном народу прочитани одељак:

“Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Из те жеље да спасе човека, из те велике љубави Његове, Господ се Оваплотио, примио људску природу, проповедао, чинио чуда, не би ли људи кроз та чуда и деловање, схватили да је Господ наш Исус Христос наш Спаситељ. Једни су поверовали, други нису. За једне је Господ био за дивљење, а за друге је био Онај кога треба убити, склонити, јер је Он говорио, указујући на његове врлине и на његове недостатке. Господ наш жели, да уђе у људску душу, да је отвори за све оно што је вечно, божанско, да спасе човека, од отуђености од Бога. То Господ на различите начине говори кроз цело Јеванђеље. Господ је говорио у причама на сваки начин како би га људи лакше разумели, разна поређења Господ је показивао народу... Рече Господ причу ову, гле изађе сејач да сеје семе своје. Под речју “сејач” подразумева се Господ Исус Христос. Семе је јеванђелска наука, и врлине. Сејач је Син Божији који је изашао из наручја Оца небескога. Син Божији изашао је из наручја Божијега. Ко је читао Писмо сетиће се: Изиђох од Оца и дођох у свет. Господ је извршио своју мисију, и све је дао роду људскоме тиме што је дао себе. Вазнео се на небо, али је Он и даље међу нама. Где? У Цркви. Црква је богочовечанско тело. Он нам је оставио Цркву, и он је Глава Цркве. Ми смо удови Тела Цркве Христове. Зато не сме човек да схвати: Ја сам непотребан у односу на ту целину. Може ли иједан орган у нашем телу да каже: Ја нећу да вршим своју функцију? Шта бива са њиме? Он нестаје и трули, умире, пропада.”

У наставку беседе Преосвећени се дотакао и личне одговорности свакога од нас за Цркву Христову и Тело Христово: “Ми смо сви удови Тела Христовога, и зато је свако од нас одоговоран за Цркву. Зато када чујете: ти попови и владике они су одговорни, јесу... Али си одговоран и ти. Зато си одговоран, јеси ли допринео својим хришћанским животом да Црква као богочовечанско тело узраста? Јеси ли себе припремио да Црква уђе у тебе? Често говорим, Христос нам је у Цркви све дао што нам је потребно за спасење. Сва средства, све лекове, само треба да слушамо и примењујемо како на Црква и свети оци уче. Зато ми када кажемо да верујемо у Бога ОЦа, Сина и Духа Светога, у исто време верујемо у Цркву Христову. Браћо и сестре, Син Божији сеје ту своју божанску науку, своје божанско семе по свим душама људским. Само је питање да ли смо ми припремили ту своју душу да се у њу засеје то семе Божије? Бог сеје семе по свим душама људским. То је семе истине Божије, правде и љубави Божије. Семе живота Божијега. Изиђе сејач да сеје по свим душама, значи и по мојој и по твојој. Али браћо и сестре када бацимо ово семе по њиви, или засадимо неку воћку ако је не обрађујемо, не заливамо, ако нема сунца и влаге, то ће семе да изумре. Та ће воћка да се осуши. А тамо где се семе угаси, тамо настаје коров. Уместо семена расте коров. Онда се човек стално пита: Шта је са мном? Дозволио си да се уместо семена Божијега, науке Божије, због гордости твоје, узраста гордост и сујета. А гордост неће Бога. Гордост је од анђела учинила ђавола. У овој јеванђелској причи је уствари постављено питање: Јесмо ли припремили ту њиву наше душе да Бог по њој сеје ту своју науку? А ми знамо браћо и сестре шта је потребно да би се на нашим обичним њивама засејало семе...”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владика се осврнуо на чување тог дара Божијег којег добија сваки човек који долази на свет: “Семе поред пута је ничије семе. Ко год прође, гази га. А то уствари опомиње нас на нашу лењост, говори нам да си лењ човече, ниси хтео да заштитиш засејано семе Божије. Најгоре је када човек сам сеје семе гордости и сујете по души својој. Не смемо да будемо лењи. Господ нас је послао да сарађујемо са Богом и заједницом, али послао нас је Бог да будемо чувари, прво душе своје, па да будемо чувари живота свога, јер нам је све то дао Бог као дар. Чим дар не чуваш теби није стало до онога који ти је тај дар дао. Ти чим тај дар који ти је човек дао, заборавиш, значи да си заборавио човека који ти је то дао. Небески сејач, сеје исто семе по души свакога човека. Нема човек изговор: није Бог по мојој души посејао семе, јесте, али ти ниси био осетљив да осетиш када је Господ сејао семе по твојој души. А не осећа човек који мисли ма ја све знам. Ово што сам научио, не треба ми друга наука. Која је твоја наука? Какву корист имамо? Имамо ако је усмерена ка Богу и ка нашем спасењу. Обично када научи нешто мисли да му ништа није потребно. То је, оно што наш народ каже: Такав да му Бог отвори главу и наспе мало памети не би пристао. Зато неће људи поправку да прихвате, тера по своме. То је слобода човекова. Никога Бог не приморава да се спасе. Имамо слободу, али када имамо ту слободу морамо да имамо и одговорност. Заиста, ово семе поред пута нам указује на нашу лењост, и нашу немарност. Не чувам себе! А онда искушења су велика. Ђаволска сила гледа да нас омете, како да нам каже: човече не треба ти нико ти си довољан самом себи. Погледајте његове поступке, да ли слуша, чује, да ли прихвата. Дакле, браћо и сестре ово семе поред пута нас опет опомиње да ли смо ми својим покајањем, и својом ревношћу за Бога, да ли смо заиста дубоко преорали себе? Окренули себе? Човек док не преврне себе и не уђе у себе, и не призна себи себе, значи да ништа није орао на њиви да би било засејано семе, и да би то семе донело плода. То је семе пало на камену. Страшно је када семе науке Божије пада на наше хладно срце. А на камену шта може да расте? И ако нешто исклија, суши се. Треба да се трудимо да те нечастиве силе не узму то семе Божије које је засијано у нашим душама. Кроз целу ову јеванђелску причу нам Господ поставља једно отворено питање, а то је: Каква је земља твога и мога живота? Можда смо и ми исто тако недоступни Речи Божијој, као пут поред кога сви пролазе? Дакле, можда је и земља и мог и твог живота, сувише плитка? Нема влаге, па се онда брзо све суши. И зато ако је њива наше душе плитка, онда човек у свом плићаку се залети, полети, али нема кондиције, и шта бива? Наиђу искушења, муке, патње, наиђе жега, мука и невоља и ми онда губимо вољу. Не могу да летим, не морам ни да се спасавам. Не смемо да будемо ни у таквим ситуацијама малодушни. Морамо да имамо наду. А та нада треба да буде то да ће жетве бити. Из ових речи видимо да нам Господ даје наду да се боримо, да благодаримо Богу, да тражимо помоћ Божију да плевимо себе од самих себе. Да плевимо тај наш унутрашњи духовни коров који је много опаснији. Имамо и ону другу ревност, а то је ревност не по разуму како каже апостол Павле. И зато гледајући шта се све дешава у нашем животу, шта се све дешава у целоме свету, не смемо да будемо малодушни да се предамо, него да се боримо. Војник који се бори њему се даје и помоћ. Његов заповедник који види да се бори, њему ће послати и помоћ. Када Бог види да се боримо за наше спасење у смирењу кроз веру, Бог ће нам послати снаге и моћи, јер као што рекох, Бог жели да се сви ми спасемо. Све невоље које на сналазе треба да схватимо да смо и ми дужни да сејемо семе Божије. Дужни су родитељи да без обзира које невоље да имају са својом децом, да и даље сеју семе по душама своје деце. Проклијаће. Ако падне семе на добро припремљену земљу. Не смеју да се предају ни деца, које нажалост губе смисао живота, губе правац. Не смеју да се предају да малакшу, него да траже смисао а тај смисао је у Богу у Цркви и заједници. Зато прича о сејачу и семену коју смо данас чули јесте уствари наше огледало, које нам Бог даје да се огледамо има ли нечега прљавог на мом и твом лицу. Ако ли га пронађемо, да га сузама покајања скинемо, како каже Свети Владика Николај. Да се умивамо благодаћу Божијом. Да се умивамо у врлинама хришћанским, да се умивамо у светим тајнама. Зато је данашња јеванђелска прича наше огледало. Џаба нам је огледало ако га не чистимо, ако га тамо ставимо, хоћемо ли видети своје лице? Нећемо. Зато човек треба изнутра много више да чисти себе... Свети Јован Златоусти, каже лек је лек и он помаже човеку ако се узима у право време и ако се узима по дози коју му је лекар лекао, у супротном може да буде отров. Зато се наш човек залети за много што шта у животу па се залети и за своје спасење и мисли... ја ћу са једном степеницом да идем на небо. Мора се ићи степеник по степеник. Ако савлађујемо себе онда ћемо и усавршавати себе у науци Христовој, у Јеванђељу Христовом”.

Светој Чаши је приступио верни народ овога светога храма, благодарећи и славећи Бога. По завршеном евхаристијском сабрању, Преосвећени је благословио верни народ.

ђакон Александар Ђорђевић