Одштампајте ову страницу

ЕПИСКОП ЈОВАН У КАНОНСКОЈ ПОСЕТИ ПАРОХИЈИ КОРИЋАНСКОЈ У КРАГУЈЕВЦУ

ЕПИСКОП ЈОВАН У КАНОНСКОЈ ПОСЕТИ ПАРОХИЈИ КОРИЋАНСКОЈ У КРАГУЈЕВЦУ

У недељу, 17. октобра 2021. године, када се молитвено сећамо Светих Стефана и Јелисавете Штиљановић, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Силаска Светог Духа у крагујевачком насељу Корићани, архијерејско намесништво лепеничко.

Епископу су саслуживали: протојереј Срећко Зечевић, архијерејски намесник лепенички, протонамесник Рашко Стјепановић, јереји Ненад Милојевић и Стефан Дамјановић, као и протођакон Мирослав Василијевић.

Литургијско сабрање је својим појањем улепшао певачки састав „Српски православни појци“ из Београда.

Након прочитаног јеванђељског зачала о жени Хананејки, Епископ се свештенству и окупљеном народу обратио беседом:

„У име Оца и Сина и Светог Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!

Нека је благословен Бог који нас је данас Духом Светим сабрао у овај свети храм да се молимо Богу. Молитва нам је потребна на сваком месту и кораку. Када се Њему молимо у смирености, онда заиста у молитви иштемо помоћ, као што рече жена Хананејка из данашњег Јеванђеља: „Господе, помози ми“. Зато би молитва морала да буде саставни део вере човека хришћанина.

Но, молитва треба да буде јака, стамена, а не млитава. Молитва би требало да буде саставни део човековог живота, а не повремено, када се чешће сећамо Бога када нас нађе нека невоља, болест и патња. Када прођу страдања, наша вера опет ослаби. Због тога човек у молитви треба да буде истрајан. Не треба да буде исувише осетљив, па да каже да Бог није услишио молитву, што ћемо често чути од нашег народа. Човече, зар је довољно да се ти и ја Богу обратимо само пар пута и да заборавимо стање наше вере и наше грешности. Ма колико да се молимо, браћо и сестре, то је мало у односу на оно што човек као биће које има палу природу.

Човек од Господа треба да моли милост, јер се њоме спасавамо. На Светим Литургијама стално чујемо речи: „Господе помилуј“. Те две речи заиста много значе верујућем човеку – човеку који није успавао своју савест. Када изговоримо ове речи, у исто време говоримо „Господе спаси, сачувај, избави, дај ми оно што је потребно за спасење“. За све се то молимо кроз ове две речи.

Понављам и себи и вама, молитва треба да буде истрајна. Један од Светих отаца је давно рекао да нико не може осетити сласт добра без истрајности у њему. Када човек жели да осети сласт добра, он ће најпре наићи на горчину. Онај ко је истрајан у вери и молитви, та горчина ће му добро доћи да га очеличи и ојача, да би могао доћи до сласти добра, то јест самог Бога. Онај човек који нема вере и који нема наде, тај не може да се попне на висину. Човек који нема вере, молитве и истрајности остаје на првој степеници и ту губи наду и предаје се.

Човек не сме да се преда. Сналазе нас муке, невоље, патње и искушења, али не смемо да поклекнемо. Наше је да верујемо и да веру претварамо у дела. Када Бог види нашу непоколебиву, јеванђељску веру и када види истрајност наше молитве, онда ће нам помоћи. Брате и сестро, потребно је да се и ми покренемо, да тражимо спасење. Онај који има вере и наде, тај човек има и истрајности да иде даље.

Исто ово везано је и за љубав. Ако њу имамо, онда ћемо њоме покрити и грехе другога. Ако је немамо, онда нам је узалуд читав живот. Да ли је то хришћански? Није! Понављам онај који има веру, наду и молитву, он се бори да осваја Царство небеско. Зато Господ у Јеванђељу каже да се Царство на силу осваја. Да ли је мислио на снагу људску? Не, него на силу молитве, вере и наде. Браћо и сестре, вера састављена од кротости и смирења, може учинити да и мртви оживе и да болесни оздрављају.

Јеванђеље које смо данас чули о жени Хананејки, незнабошкињи, о томе говори. Та жена не зна за Христа, али је чула. Зато је тражила да се сретне са Њим и да му из душе каже своју муку и бол. Та мука се огледала у томе што је имала болесну ћерку, која је боловала од најтеже болести – била је опседнута ђаволом. То је најтеже стање човеково.

Слушајући данашње Јеванђеље о сусрету жене са Господом Исусом Христом, схватићемо да не постоји ништа моћније ни силније од праве вере и молитве. О томе нам говори Господ на много места у Јеванђељу. Јасно се разликује шта је права вера од умишљене вере. Човек умисли да има веру, али да ли је заиста тако? Та умишљеност је велика опасност за човека. Човек умисли да је честит и поштен, и у томе види само себе, а другога не. Умишљеност је та која човека кад-тад одводи у духовну болест. Умишљен човек сматра да му ништа није потребно. Такав човек не тражи савете, јер мисли да све зна. Исто тако, такав човек другима држи лекције. Ако му неко укаже на лекцију, он одмах сикће, како би рекао наш народ.

Права вера говори о у истрајности у молитви. Наш свакодневни живот је препун поука о истрајности који представља слику духовне истрајности. Ако се човек тада, у смирењу, не обрати Богу, онда пропада? Човече, како ћеш се спасити и издржати, када си слабији од комарца, како каже Свети Јустин Ћелијски. Поставимо питање сами себи – како ћемо се осећати када нам неко каже да смо попут комараца? Наљутили бисмо се, заиста. Видите како је тај Свети старац говорио. Апостол Павле каже: „Даде ми се жалац у тело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим“ (Друга Коринћанима 12, 7). Човече, немој се узносити сам, него пусти да то Бог уради. Ко од нас људи не пада? Ако ми не будемо прихватили испружену Божију руку, нећемо устати. Почећемо да се колебамо, али се нећемо моћи подићи.

Данашње Јеванђеље нам каже о истрајности и молитви једне обичне жене, а још незнабошкиње. Овај њен пример треба да послужи свима нама који се називамо хришћанима, а нисмо јаки и истрајни у вери и молитви. Зато је нама потребно да имамо живу, апостолску веру; да је прихватимо како и рече Свети апостол Павле: „Срцем се верује у праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Римљанима 10, 10). Када постигнемо то сагласје вере и живота, онда долазимо до потпуног сагласја и уверења у речи Христове: „Без вере не може се угодити Богу“, али исто и у речи: „Све је могуће ономе који има вере“.

Онај који чврсто верује у Бога, тај добија добро од Бога. Можда нећемо довити оног тренутка када се молимо, већ неки други пут. Човек се опет пита зашто то није сада? Бог је срцезналац. Боље познаје наша срца него ми сами. Бог зна када треба да нам узврати добрим. Када би нам Бог истог тренутка дао оно што молимо, да ли бисмо успели да се не погордимо. Гордост је корен сваког греха.

Заиста, у то нас уверава данашње Јеванђеље и поступак ове жене Хананејке која је чула за Христа и пронашла га је. Господ каже: „Који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (Матеј 7, 8). Мислите ли да је овој жени било лако то да учини? Њој је требала велика храброст да приђе Господу, јер зна да нема веру у Христа. Она је дошла да га замоли, али опет не за себе, већ за своју ћерку која је била опседнута нечастивим дусима. Шта је било? Господ је видео њену веру и упорност. Господ је видео њену истрајност и одговорио јој тако што је излечио њену ћерку.

Овде видимо још један јеванђељски сегмент. Господ се није одмах осврнуо на њену молитву, њен вапај и сузе. Сами апостоли кажу: „Отпусти је, јер виче за нама“ (Матеј 15, 23). На молбу ове жене, Господ одговара: „Није добро узети хлеб од деце и дати га псима“ (15, 26). Ове речи Христове је Хананејка прихватила у смирењу и још се није увредила. У смирењу је рекла: „Да, Господе! Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара свога“ (15, 27).

Замислите да сада нас неко назове псетом. Искочили бисмо из коже! Она само што не каже: „Господе јесам псето, али сам твоје“. Господ размишља о црву и под коре и трави у пољу. Другим речима, ова жена вапије да не може да поднесе бол због своје ћерке, који је можда и већи. Мајка гледа како ђаво мучи њен пород. Она све увреде прихвата и била је убеђена да ће јој Господ помоћи. Осетила је да је Господ свемилостив и да нас више воли него што нас родитељи могу волети. Бог подједнако воли и праведника и грешника. Само је потребно да се освестимо и да схватимо да смо грешни.

Браћо и сестре, да ли бисмо одмах одступили када нам неко каже речи какве је Господ упутио жени или бисмо издржали до краја? То је важно. На крају ћемо добити награду према ономе како смо се трудили и у шта смо веровали. Потребно је знати како се молити. Треба схватити шта је прече. Будимо упорни у тражењу и мољењу, али здравоумни. Не сумњајмо у Божију вољу. Имајмо сигурност вере и Бог ће нам дати најпотребније.

Ова данашња јеванђељска прича кроз жену Хананејку нам даје пример како треба да живимо и верујемо у Бога. Дакле, како да смирено примамо понижења која нам живот доноси и да будемо истрајни у вери и молитви. Видели смо да ова жена има чврсту вољу, а Бог је то наградио. Зато апостол Павле каже: „Онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже“ (Јеврејима 11, 6). Бог не награђује маловерје и сујеверје, већ јаку и јеванђељску веру. Ово Јеванђеље треба да нас наведе да преиспитамо живот. Да ли можда и ми не тражимо поноћ тамо где помоћи нема? Да ли и ми не тражимо спасење где нема Спаситеља?

Рекох и понављам, тражимо спасење тамо где је Спаситељ. Тражимо Цркву тамо где је Христос. Црква није тамо где се људи тек онако саберу, већ где је цело Православље сабрано. Где је Црква ту је и спасење. Молимо се Богу да нам Бог дометне вере. Молимо Бога да нам дометне праву веру како бисмо и ми могли чути оне дивне речи које је Господ упутио жени: „О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа“ (Матеј 15, 28). Но, не би било оздрављења њене ћерке да претходно није веровала и казала: „Господе, помилуј!“

Зато, браћо и сестре, молимо се Господу. Помоћ Божија нам је потребна. Видите у каквом времену живимо, какве беде и невоље нас сналазе. Не говорим само о болестима, већ и о многим другим. Живимо у времену где је све обезвређено – где је све постало скупо, а само две ствари јефтине: живот и дрога. Зато се и посеже за туђим животом. Нико нема право да тражи живот од другог човека. Данас устају народи на народе, родитељи на децу, деца на родитеље, зато нам је потребна јака вера и молитва. Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, свештеници храма протојереј ставрофор Милорад Тимотијевић и протонамесник Дејан Марјановић, са својим парохијанима, припремили су трпезу љубави на којој су настављене молитве и благодарења.