У овој велелепној цркви, Преосвећеном Епископу на Светој Литургији су саслуживали високопречасни протојереји: умировљени протјереј - ставрофор Радослав Станковић, протојереји Алексансар Гајић и Радосав Јаћимовић, пречасни јереји Милош Тодоровић, Јован Кушић и Младен Алексић, ђакони Иван Гашић и Далибор Нићифоровић, док су им помагали чтечеви, господа вероучитељи Бојан Тодоровић, Никола Љубисављевић, Стефан Васиљевић и Никола Ралевић.

Свештеничким хором Архијерејског намесништва беличког руководио је протојереј Зоран Симоновић. На литургијској беседи, владика Јован је надахнуто позвао верни народ на поштовање и држање Божијих и црквених заповести.

„У Име Оца, и Сина, и Светога Духа! Браћо и сестре, нека нам буду на здравље и спасење молитве које данас приносимо у овоме светоме храму. Нека ова служба Божија – Литургија, којом се освећујемо и којом се причешћујемо, да нам буде на здравље и душе и тела, и за живот вечни. Верујем да се данас и Бог радује што нас види у овом броју, овде у овоме светоме храму. Јер је и сам Господ рекао, браћо и сестре, кроз Еванђеље: 'Где су двоје или троје сабрани у Име моје, онде сам и ја'. И увек то треба да имамо на уму, браћо и сестре, кад полазимо у цркву, кад полазимо на службу, кад улазимо у цркву, кад улазимо у храм Божији, да улазимо у Дом Божији, где је Бог домаћин. И да Бог, управо, ако је наша молитва из чистога срца, онда Бог слуша нашу молитву, чује нашу молитву. Он је ту, браћо и сестре. Бог је свевидљив, Бог је свезнајући, Бог је свуда присутан, тако да не можемо да кажемо: 'Е, ја могу да се сакријем од Бога'. Од човека можемо да се сакријемо, али од Бога не можемо да се сакријемо. А и нема потребе да се кријемо од Бога. Да се кријемо од своје злобе; да се кријемо од своје гордости; да се кријемо до своје сујете, од свога ега; да мислимо, браћо и сестре, да, када смо у цркви, да је – као што рекох – с нама Бог, и да Бог слуша и чује наше молитве, и да нам Бог управо даје по мери вере наше. Ми смо данас, сад овде чули једно предивно, врло поучно Еванђеље, које нам говори како је Господ Исус Христос исцелио једног човека, браћо и сестре, којега је оздравио; који је био глув, слеп и нем, или што бисмо ми данас рекли мутав. Није говорио. И ето, ако смо пажљиво саслушали ово данашње Еванђеље и ако смо се удубљивали у те речи Божије које су записане у Еванђељу, браћо и сестре, ми ћемо видети да је овде реч на првом месту о вери; о нашој вери у Бога; о нашем поверењу у Бога; о нашој вери једних према другима. А да бисмо имали веру и треба да имамо поверење једних према другима, треба да будемо искрени, браћо и сестре. Треба да будемо поштени. Треба да осећамо тог другог човека као себе, али никако да се уздижем изнад другога, да хвалим себе, да о себи причам како сам нај, нај, нај – најбољи, је ли, најбоља... А да другога држим нижим од себе. Дакле, овде је, браћо и сестре, у данашњем Еванђељу, као што рекох, реч о вери; и ту можемо да видимо да нам све бива од вере. Све нам бива од вере, браћо и сестре, то јест, како верујемо – тако нам Бог и даје. Неко ће казати: 'Па ја верујем али ми Бог не даје'. - Провери веру. Вера је та коју морамо стално да проверавамо. Али чиме? – Не собом, него Црквом и Еванђељем, Литургијом, браћо и сестре. Зашто? – Па зато, већ сам говорио чини ми се ових дана, зато што вера није само индивидуална особина човека. Вера је заједнице; вера је Цркве, и зато Господ и кад се овако саберемо а имамо само једну жељу а то је да се сретнемо са Богом; да нас Бог помилује, браћо и сестре; да нас Бог чује. Дакле, вера је, браћо и сестре, то што нас, како бих рекао, повезује са Богом. Па и треба да нас повезује једне са другима. И повезује их вера једне са другима, само вера у оба смера, да тако кажем – опростите. Ако верујем у тог човека. у мог ближњег човека и ако он верује у мене. Али, браћо и сестре, овај догађај из данашњег Еванђеља које смо овде чули, говори нам - шта је претходило, да тако кажем, оздрављењу овога човека? Пазите – који је био и нем, и слеп, и глув... Како ми то кажемо, је ли... Шта је претходило? Претходио је сусрет. Сусрет, сретање Бога са човеком. И ако хоћете, све у нашем животу бива од сусрета. Ако је наш сусрет са Богом онакав какав треба да буде - као хришћани, и ако је наш сусрет прави једних са другима, онда од тог сусрета ми живимо, браћо и сестре. Хајде узмимо пример. Имамо неку вољену особу. Не знам... Тамо је, ко зна где, на ком делу света... Али стално је имамо у својим мислима. Ту особу имамо стално у својим молитвама. Имамо ту жељу да се сретнемо са том особом. И кад се сретнемо, шта? – Просто дајемо себе тој особи. А и та особа даје себе нама. И то је тај, браћо и сестре, хришћански загрљај. Осећај да волимо човека и да волимо другога. Али не можемо човека волети а да прво не заволимо Бога. Бога који је, браћо и сестре, Бог љубави; Бог који је Бог милосрђа; Бог утехе; Бог сваке наде; Бог испуњења наших жеља – оних које су жеље наше да се на првом месту спасемо и да будемо бољи људи. Дакле, браћо и сестре, ми видимо из Еванђеља кад читамо – где се год Бог Христос кретао по земљи, Њега народ прати. Зашто? – Желео је да види лице Божије, онако као што и ми не видимо нечије лице које волимо, па кад га видимо - ми се сви озаримо, јел тако? Народ је ишао за Христом да види лице Његово да би се хранио Његовим лицем. Народ је ишао за Богом, за Христом да слушам речи Христове и да се храним речима Христовим. Е то је оно што опет Господ у Еванђељу каже: 'Да човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божијих'. И заиста, када бисмо ми, драги моји - управо те Христове речи - потрудили се да их применимо у нашем животу... Оооох, где би нам онда био крај? Онда бисмо били испуњени љубављу, а не мржњом. Били бисмо испуњени смирењем а не гордошћу. Били бисмо испуњени свему ономе што је Бог. А шта је Бог? – Бог је, како каже Свети еванђелист Јован... Каже: 'Ако бих хтео да опишем Бога свеобухватно на једну реч – Бог је љубав'. Бог је љубав, али не она љубав само сентиментална, него она љубав која је спремна да се жртвује за другога, за онога кога волим, али и за непријатеља. Јер Господ Христос каже, Он нас позива, нас хришћане, на тај - како да кажем - узвишенији начин живота, да не љубимо и да не волимо само оне који нас воле, него да волимо и непријатеља свог. То је хришћанство, то је та права љубав! Иначе, ако немам тога, онда се љубав извитопери, да тако кажем, онда постане једнолична, онда постане: 'Волим само онога који мени одговора. Другога – нећу да видим!' А то није хришћанство. И опет кажем, браћо и сестре, то није права љубав. Јер волети Бога значи волети човека. Стално понављам – ми ако хоћемо да дођемо до човека, али човека – Божијег човека, ми само можемо доћи преко Бога. И обрнуто – ако хоћемо да дођемо до Бога, треба да дођемо опет преко човека, преко онога - управо - преко тога који је поред мене овде, па нека је и најгори. Али ми не одређујемо ни када ћемо се родити, ни где ћемо се родити; ми не одређујемо ко ће нам бити родитељи... Има промисао Божији који све то одређује, и кад тако схватамо живот, онда схватамо да је и тај промисао Божији оставио и тог човека таквог поред мене да се учим на његовим грешкама, али да никако не помислим: 'Е, ја сам праведнији од њега; ја сам...', не знам '...школованији од њега, паметнији од њега...' Е онда ту нема ни вере, ту нема ни љубави, ту нема, браћо и сестре, ни поверења. Дакле, браћо и сестре, само присуство - како да кажем - Господа Христа у нашим срцима, у нашој души, у нашим мислима, у нашим жељама... То само присуство, браћо и сестре, Господа Христа повећава у нама све оне хришћанске врлине које треба да красе човека. И што више Бога имамо у себи, онда ћемо и поседовати све веће врлине. И по томе ћемо се познати да смо ученици Христови, који – каже – 'љубе Бога'. Дакле, шта хоћу да кажем? – Хоћу да кажем, браћо и сестре, да се трудимо да сместимо Бога у себи. А онда ће све оно што је негативно у мени, у теби, у свакоме од нас – нестати! Зашто? – Па нестаће на пример гордости. Зашто? – Па зато што је Христос оличење смирења. Нестаће оне људске наше надмености, да тако кажем, и наше жеље да се истичемо, да смо нешто бољи од другога. Не кажем ја, то кажу Свети оци. 'Сматрај свакога да је бољи од себе и тада ћеш угодити и Богу и себи и њему'. Човеку није лако да каже да је неки човек бољи од њега ако можда чак и зна његове грешке и погрешке. Није зато што сујета му не да. Али, браћо и сестре, јесмо ми судије над било чијим делима? Ми јесмо да чувамо ред и поредак, и то је оно што треба да одржава једну породицу, једну заједницу, једно друштво. Шта одржава? – Ред и поредак, и вера и поверење. Али није наше да судимо другоме, наше је да судимо себи; да себи просуђујемо; да себе видимо. Али онакав управо какав јесам. А да не облачим – да тако кажем - себе у неке обланде кад треба себе да прикажем. Е па чекај, ако имам милост према себи, треба да имам милост и према другоме. Ако сам ја учинио грех, због неке слабости, не знам због чега, зашто онда не прихватим и да је тај други човек то учинио у тренутку своје слабости, у тренутку своје мале вере. Него не! Кад судимо себи, о себи ту сам снисходљив, па стално нешто то оправдавам себе – то сам учиниозбог тога, због овога. Значи имам милости. Али немам милости према другоме, али зато ћу грех тога другог човека гледати на сва звона да разгласим, и ту нећу имати милости. Ту ћу казати: 'Е он је то учинио због тога и тога'. Дакле, браћо и сестре, све што хоћу да кажем јесте то да смо у једном сада дивном периоду овог великог и Васкршњег поста, поста, браћо и сестре, који нам треба да помогне да се усавршавамо у добрим делима. И да схватимо да пост није само уздржање од извесне врсте хране. Него прво уздржање да контролишем, ако могу тако да кажем, своје мисли, своје речи, своја дела, свој језик... Да контролишем своје очи, своје ноге, своје руке... Да не корачају ноге тамо где не треба. Да руке не узимају, да не посежу за оним што није људско, да тако кажем. Да уздржим своје очи, да не гледам зло у човеку само, него да гледам и добро у човеку. Дакле, браћо и сестре, зато треба да сместимо Бога у себи и ту нам пост помаже. Јер пост нас уводи у смирење, пост нас уводи у покајање. Пост нас уводи, браћо и сестре, пост уводи Бога – да тако кажем – у нашу душу. А све то задобијамо вером. Ако верујемо како треба. Вера је управо то свевидеће око. То је оно што треба да знамо, свевидеће око, браћо и сестре. Вера је - како да кажем - душа која види Бога; и која осећа Бога. Ми, сваки од нас види Бога онолико колико у Њега верује; и онолико колико га осећа у себи, браћо и сестре. Онолико колико је успео да мало тај духовни вид, што кажу, прочисти. Јер телесним очима не можемо Бога видети. Али духовним итекако. Итекако, браћо и сестре. Дакле, вера је, браћо и сестре, наш лични сусрет са Богом. То је оно што треба да знамо. Вера је, браћо и сестре, први лични сусрет грешника са Безгрешним. Е сад, можда неко од нас, можда и ја кажем – да нисам баш толико грешан. Јој, кад би тако било ја бих био срећан. Или још неко каже: 'Па ја нисам грешан.' Како ниси грешан, човече? Па нема човека без греха. Онако као нас учи Црква 'не може' - каже – 'човек проживети један дан а да се не огреши'. Како онда ниси? А чим смо се огрешили значи удаљили смо се од Бога. Грех удаљава човека од Бога. И не само од Бога, него грех удаљава нас од самих нас и од оних који су поред нас. Зато грех и скривамо. Сакривамо га. Јер нећемо да признамо. Браћо и сестре, нема греха који Бог неће опростити човеку, а само ако се човек искрено каје. Нема тога греха. Значи треба нам... Шта? – Покајање. И опет понављам -овај период Васкршњег великог поста није ништа друго, ако могу тако да кажем, браћо и сестре, него што нас пост уводи у покајање. А покајање значи промену. Онај човек који нема жељу да се мења, него мисли: 'Немам потребу да се мењам; ја сам исправан; нек се други мењају'... Е тај човек не иде за Богом и тај човек, браћо и сестре, не пости како треба да пости. Па таман да ништа не једе. Само да једе, што кажу, хлеб сув и воду. Али џаба је. Ако у том посту нема молитве, ако у том посту нема љубави, ако ја постим само зато што ми неко тамо, не знам ни ја - Црква, било ко – наређује; ако ја не осећам да постом, уздржавањем и од мрсне хране да се уздржавам, и од ових других недела, браћо и сестре, ако тако не схватимо пост, нама је пост промашен – опет ћу поновити – па таман да буде сведен на суви хлеб и воду. Али ми сад немој неко да схвати 'Е сад ја могу да једем и другу храну'. – Не, уздржавај се. Зашто? Зато што уздржавање од те масне хране помаже човеку да му се његов организам - ако могу тако да кажем - смири, да не буја. Е онда, кад то урадимо, онда се наш тај унутрашњи дух, он нам се повећава, и почињемо да схватамо како је пост благословен, браћо и сестре. И да пост и молитва су најзначајније за наш живот. Вера, пост, молитва. Зато је Господ и рекао кад је рекао оним мученицима, да се постом и молитвом и демони изгоне. Браћо и сестре, знате шта значи – виђамо те јадне мученике, људе који су поседнути демонима. И сад замислите ако ми правилно верујемо, ако се правилно молимо, ако постимо, ако се молимо, ми ћемо моћи да му помогнемо да га Господ исцели. Зато, браћо и сестре, пост треба заиста прихватити као дар Божији, а не нешто што треба сад да се мучим – 'Јој, не могу да постим, не могу да једем ову храну.' – Па ако само на то ти се своде мисли, ти ћеш још себе више упропашћавати. Ем не једеш, а ем се мучиш – само ти је мисао на тој храни. А где је онда мисао за Бога, где је мисао за моје спасење? Где је мисао за моју исправку? Дакле, ми хришћани, браћо и сестре, ми православни хришћани знамо, или бар - тако да кажем - требало би да знамо, да је пост веома важна димензија нашег духовног живота. Знамо и да пост, као што сам рекао, није нешто што се своди само на спољашњи живот. Па и на ово узимање хране о коме смо рекли, браћо и сестре. Није. Није то нешто што се тиче само наше бриге о томе коју ћу ја врсту хране да једем у одређено време. Него знамо, браћо и сестре, да пост има - како бих рекао - за циљ нашу бригу о нашем унутрашњем животу, о нашем духовном животу. То о нашем духовном животу да је пост управо вежба, духовна вежба, браћо и сестре, вежба и увод у нашу бригу како да се спасемо. Бригу како живимо. 'Да ли живим долично, макар колико толко долично звања човека Божијега и Имена хришћанскога?' Дакле, браћо и сестре, то је наша брига о нашим уствари мислима, о нашим жељама и о нашим конкретним делима која су плод наших мисли и наших жеља. Пост, како то чујемо свакога дана на богослужењу, има за циљ да у себи, браћо и сестре, управо победи тај егоизам. Да победимо своју гордост и све оне страсти које произилазе из егоизма и гордости. Дакле, браћо и сестре, пост је да испунимо заповести Божије. Ако не можемо оних десет, да покушамо да испунимо макар оне две које су најважније: 'Љуби Господа свога свим срцем својим и свом душом...' и 'Љуби ближњега свога као себе самога'. Е, хајде сада да будемо искрени па да кажемо: 'Да ли ја баш волим ближњега као себе? Да ли на пример да имам парче хлеба, да ли ћу да га поделим са ближњим? Или ћу ипак прво нахранити себе?' Браћо и сестре, зашто пост нам подразумева и уздржање од хране мрсне? Па зато, браћо и сестре, што, како кажу опет Свети оци, 'пун стомак, али је празна душа'. Браћо и сестре, зато нам треба да остваримо љубав Божију. Ако нам је главни циљ нашег живота да нас - како да кажем - да нас сви славе, да нас хвале, или да имамо што више, или да будемо што моћнији, онда ће наша брига нас духовно растурити. Та чежња 'да се уздигнем да ме сви хвале', она ће нас разорити. Разориће наше унутрашње биће. И човек разорен, растурен човек, расејан човек - он није сабран човек. Имате једну дивну молитву која се баш у овом периоду поста у цркви пева и служи и говори, каже молитва: 'Расејани мој ум сабери, Господе'. Расејан човек није чак ни половичан човек. Расејан човек је нешто што не сме да одговара човеку као икони Божијој, као слици Божијој, Дакле, браћо и сестре, да се помолимо Богу да нам данашња, као што рекох на почетку, служба буде примљена пред Богом, и наше молитве примљене пред Богом. Да нам Бог помогне да појачамо и молитву са постом, али да појачамо и добра дела, да појачамо веру, да појачамо љубав; да нам Бог помогне да се чистимо, браћо и сестре. Неко ће казати: 'Па ја нисам... Ја сам чист'. – Ниси. Ни ти, ни ја. Зашто? – Па зато што смо грешни. А чим човек учини грех то је већ себе духовно упрљао. И зато нам треба чишћење. А средство за духовно чишћење је у Цркви, браћо и сестре, у Цркви као Телу Христовом. Зато је Црква Тело Христово, зато смо ми, крштени људи, управооргани тог Тела Христовог. Нека нам Господ помогне да имамо што мање жалости у животу, а што више радости. Видите и сами све некако, жалост на жалост нам се некако намеће. Али тамо где је Господ, тамо је радост. Тамо где је Спаситељ, тамо је спасење. Зато тражимо спасење у Богу, Он је наше спасење. И да замолимо Бога да у тој духовној радости кроз овај пост који постимо, браћо и сестре, да дочекамо тај најрадоснији празник Васкрсења Христовог. А шта је покајање? Па покајање је управо равно васкрсењу. Дај да духовно васкрснемо, браћо и сестре! Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа великог броја верника и благодарних литургијских молитви, уследила је трпеза љубави у парохијском дому, а гостопримство Преосвећеном владици Јовану, свештенству и верном народу, указао је Црквени одбор на предвођен старешином храма јерејем Срђаном Дангузовићем и црквени ктитор и председник Скупштине града Јагодине, господин Драган Марковић Палма да домом својим.