УСНУЛА У ГОСПОДУ ЈОВАНКА ПЉАКИЋ (1934-2022)

УСНУЛА У ГОСПОДУ ЈОВАНКА ПЉАКИЋ (1934-2022)

Дана 23. августа 2022. године Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз благослов Епископа жичког Господина Јустина, служио је опело уснулој слушкињи Божјој Јованки Пљакић у храму Вазнесења Господњег у Каменици уз саслужење многобројног свештенства из обе Епархије.

Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ се обратио ожалошћеној породици и свима окупљенима и рекао:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, ожалошћена породицо, часно свештенство и монаштво, драга браћо и сестре. Сабрала нас је данас наша Јованка у овој цркви, која је и задужбина њене породице. Цркву коју је она духовним очима видела и пре него што је постојала идеја да се ова црква овде сагради. Ово вам говорим поуздано јер када сам осветио земљиште и побио Крст за изградњу ове цркве, рекох јој “ето Јоко, хвала Богу и црква ће овде нова да настане, она ми је рекла, Владико драги ја сам пре годину дана ову цркву овде видела баш где се сада гради“. Дакле, сада ми је потпуно јасно што је Јока како су ми рекли Раша и Миле, на дан пре смрти указивала руком на цркву и крстила се. Дакле, она је у овој цркви живела и пре него што је и саграђена. Зато је њена жеља управо била да нас овде сабере у овом храму да се за њу молимо Богу. По мом скромном расуђивању, породицо драга, могу да кажем да ми данас испраћамо њену душу са овога света у онај непролазни. Молитвом испраћамо једну узорну сушкињу Господњу. Узорну жену која представља пример каква данас треба да буде супруга и мајка односно какав треба да буде човек хришћанин. Зато на првом месту и по вери нашој и љубави према Јоки, она није умрла већ се по Божјем промислу преселила из пролазног света у онај непролазни где нема бола, туге и жалости већ само постоји радост у Господу. Да бисмо се ми радовали у Господу треба да верујемо у Њега. Треба да верујемо у оно што нам говори јеванђеље, а то је да смрт није последња станица. Треба да верујемо и у свеопште Васкрсење али и да верујемо у лично васкрсење. Зато Свети апостол Павле и каже у апостолу који се чита на опелу, “да не тугујемо као они који немају наде“. Нада се губи када се губи вера, а све се то губи када се изгуби љубав. Када говоримо о смрти и када се са њом сусрећемо, неминовно се јавља бол али и нелагодност па чак и страх, поготову код оних који немају вере. Управо, такво осећање код таквих неверујућих људи или слабо верујућих, можемо сматрати да је то нешто што није у природи људској коју је Бог створио за вечност.

Дакле, код неверујућег се јавља та нелагодност па и страх од смрти. Бог је човека створио за вечност и бесмртност, а не за пролазно и смртно и то управо зато јер је Бог вечан. Зато је човек икона Христова. Смрт сама по себи јесте неприродна и она је уљез људске природе. Као таква она нам није од Господа задата већ је по слабости људској као последица првородног греха оличеног у отпадништву од Бога доспела у творевину преко прародитеља Адама и Еве када су престали да верују у Бога. Оног тренутка када су престали да верују они су пали. Душа човекова која је створена за бесмртност ако се одвоји од Бога она умире и пропада. Смрт је најнеприродније стање за човека али и за природу. Човек који се одвоји од Бога, он пада у разна стања која су погубна како за њега самог тако и за околину. Једини лек за такво стање јесте вера у Васкрсење. Наша Јока је имала веру и трудила се да по тој вери и живи и што је најважније она се трудила да ту веру покаже на делима. Вера без дела је мртва. Она је веру потврђивала делима и љубављу према свакоме створењу. Ми као што сте чули и данас и на свим опелима певамо песму: “Са светима упокој Христе душу слушкиње своје где нема болести ни жалости ни уздисања но где је живот бесконачни“. Ове речи нам говоре и казују да наша крајња одредница јесте друштво Светих, а не у земљи са црвима. Ми смо створени да живимо са Светима. Ма колико наш одлазак из овог света био тужан, вера је та која нам говори да се радујемо смрти. Зато су и мученици радо ишли на губилиште јер су знали да умиру ради Христа.

По промислу нас је Јованка сабрала овде јер је њу Господ позвао себи и то највероватније сада када је била најспремнија да се сретне са Спаситељем. Сабрала нас је она да бисмо се ми данас сви заједнички помолили Богу за њену душу. Али у исто време када испраћамо покојнике ми треба од њих да тражимо опроштај. Не само опроштај него и да их молимо да се они моле за нас. Она је сада пред лицем Божјим. Види цео свој живот али и види живот бесконачни јер је са Христом. Ово треба да имамо на уму како је она из своје слободне воље веровала. Она је из слободне воље чинила добро и мислила о добру, говорила о добру. Она ће се молити за нас ако ми њу не заборавимо. Молиће се и за супруга и за сина кога је највише волела, али та љубав није била једнострана већ су Рашо и Миле њој узвраћали љубав. Никада нисам чуо од ње ништа против Раша и Мила. То треба да буде и наша жеља да видимо оно што је добро и да сваког човека посматрамо као доброг. Браћо и сестре, Јованка је носила свој животни крст часно, поштено. Она је носила крст и оно што служи за пример јесте то да га је исто тако достојно и изнела. Њен живот од детињства није био лак ако узмемо у обзир време када се родила, где се родила и околину у којој се родила. Али, Бог не оставља верне своје слуге. Њој је Бог дао мужа, сина, даровао јој је Бог ову питому земљу Шумадију да ту нађе смирај свога тела до Васкрсења Христовог. Зато нас јеванђеље и учи да за нас хришћане смрт није крај него је крај нашег животног искуства али почетак нечег новог.

Драга породицо, разумем вашу бол за мајком и супругом. Није било лако Јованки ни да буде супруга таквог човека какав је Раша нити мајка човека какав је Миле. Она их је храбрила, бодрила и ојачавала у вери. Она је такође примала и прихватала сва искушења која су имали њих двојица. Зато браћо и сестре, данас овако окупљени око њеног одра да се помолимо за њену душу али и за све наше покојнике да бисмо их чували у сећању. Треба да сачувамо нашу веру и да се трудимо да наша љубав према покојницима никада не престане. Јер, како каже апостол Павле, “љубав никада не престаје“. Зато је потребно да волимо наше покојнике када оду са овога света. Да за њихове душе чинимо добра дела јер ће наша добра дела њих радовати пред Господом. Нека је вечан спомен нашој Јоки, нека јој Господ опрости грехе. А, њеној породици и свима нама који смо је знали и волели да нам Господ да утеху да се радујемо што смо такву особу имали међу нама“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец