ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ

ЛИТУРГИЈСКО САБРАЊЕ У СТАРОЈ ЦРКВИ

У четвртак, 25. августа 2022. године када наша Света црква молитвено прославља Свете мученике Фотија и Аникита, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску литургију у Старој цркви у Крагујевцу.

Епископу су саслуживали: протонамесник Горан Мићић, јереј Ненад Милојевић и протођакон Иван Гашић.

Епископ се након прочитаног јеванђелског зачала беседом обратио окупљеним верницима и рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре мислим да нема човека који у животу није имао невоља, патњи и мука. Нема човека који није био у искушењима и нема човека који није морао да трпи. Сваки човек мора да трпи јер је трпљење како кажу Свети оци спасење. Човек у току свог живота много тога претрпи од других но оно што је можда највећа мука долази управо од нас самих. Човек као да неће да сагледа то да већина мука не долази од других, него управо као што рекох од њега самог. Свакога од нас сналазе муке јер не живимо по цркви, јеванђељу него често се деси да налазимо неки свој начин како треба да живимо и како да се спасавамо. У православљу није тако већ нас оно учи да се спасавамо кроз цркву и заједницу људи. Зато данашње јеванђеље које смо чули каже „ко претрпи до краја тај ће се спасити“. Не онај који мало претрпи него онај који претрпи до краја. А, најбољи пример трпљења и образац трпљења је Господ наш Исус Христос. Он трпи од оног момента када је рођен па све до Васкрсења. Трпео је Он све, а као Бог није мора да трпи. Сећате се кад су Христа повели на Распеће па апостол Петар вади нож да га брани, а Христос му каже да врати тај нож и додаје, „зар ти мислиш да ја не могу умолити Оца небескога да пошаље дванаест легиона анђела али како би се онда испунило све што је написано у Писму“. Апостол Петар одговара Христа да не иде на страдања и то је разумљиво јер гледа свога учитеља, родитеља, али му Христос каже „иди од мене сатано“. Није њега назвао него онога који му је рекао да тако каже. Зашто? Зато што ђаво неће спасење али да Господ није страдао ми не бисмо били спасени. Зато, када ово Господ у данашњем јеванђељу каже, овим речима Он нас упозорава каква страшна времена су долазила, јесу и која ће долазити али страшна времена највише долазе од отпадништва, од невере. Зато овим речима Господ позива вернике на одважност. Позива вернике на одлучност и постојању у вери и каже „ко претрпи тај ће се спасити“. Господ нам кроз јеванђеље каже да и ако ће се многи саблазнити да ће многи и отпасти али ће увек бити оних који ће одржати време. Зато каже да ће се појавити многи лажни учитељи, богови, пророци. Зар не доживљавамо и данас то да се појављују многи који чине свашта. Сведоци смо да данас имамо оних који оно што је неморално проглашавају мораланим. Али Господ допушта искушење да би се у таквим мукама одржали као људи и као хришћани. Човек једино може да се одржи у овоме свему само ако одржи веру у Бога и ако живи том вером и ако веру претвара у дела и ако му вера није само на језику. Ми ћемо се бусати како верујемо али да ли живимо по тој вери или да ли знамо шта је вера. Вера је једна од највећих наука, зато што је сам Господ рекао ко има вере као зрно горушичино тај може и горе да премешта. Вера је та која нас одржава у заједници са Богом јер верујемо у Бога, а кад верујемо имамо и поверење у Бога. Зар и ми када у некога верујемо зар немамо поверења у њега. Имамо поверења јер верујемо да нам је пријатељ. Опет преко вере задобијамо пријатељство на овоме свету, а да не кажем колико и шта задобијамо на оном свету. Дакле, јеванђелским врлинама човек постаје прави човек. Те врлине су оне које човека побуђују да се склања од зла и да чини добро. Да, побуђују јер човек врлинама савлађује све оно што је негативно у њему. Кроз врлине човек побеђује грех, смрт, ђавола. Али, свака јеванђелска врлина има и своју врлину или како каже један Свети отац има свога близанца. Зашто? Ако испунимо једну врлину у потпуности она повлачи и другу и онда човек живи у тим другим врлинама. Наше трпљење је спасоносно и спасава вером, надом и љубав. Ако хоћемо једноставније, трпљење нас побуђује на све ово. Дакле, трпљење нас такође побуђује и на пост, кротост али ону кротост која трпи. Зато је наш мудри српски народ рекао да није јунак онај који удара него онај који трпи. Јер ако трпимо спасавамо себе али и онога другога ако иде да нам учини зло. Потребно је трудити се да на зло не узвратимо злом. Само истрајност до краја у врлинама спасава човека од онога што није људско. Од свега што није божанско и сваку веру, наду, љубав, пост, напада ђаво. Неће ђаво ни пост, ни молитву, нити било шта што нас јача. Зато када решимо да будемо бољи, да постимо, он баш тада напада. Неће ђаво да човек буде бољи него да буде гори и гори. Ђаво зна да ми и постом и молитвом и тог ђавола из себе изгонимо, а на ово нас упућује и сам Христос. Само трпљење и истрајност побеђује саблазни. Трпљење је нека врста јеванђелске свеврлине и без ње се свака врлина гаси. Зато човек треба да се помоли Богу да му пошаље трпљење јер ако трпимо нећемо бити разјарени. Само вером и трпљењем можемо схватити какав ће и када бити долазак Господа Исуса Христа. Постоје два доласка, један када се Господ родио и био је у знаку спасења. Други долазак ће бити као Судије али не судије који суди него онога који ће поделити правду.

Други долазак биће као муња, гром који ће се појавити од Истока до Запада. Биће кратак, а Господ који све зна Њему не треба време да просуђује какав је ко. Долази да подели правду и да се направи разлика између зла и добра, између доброг и лошег човека. Да се направи разлика између онога који трпи и онога који не трпи. Данашњим речима Господ упозорава каква страшна времена долазе али ми не смемо да се плашимо јер верујемо. Верујемо у оно што је Господ рекао и верујемо да ако смо са Богом да ћемо увек бити победници, а у противном да ћемо бити губитници. Колико је трпљење значајно за наше спасење и шта оно значи најбоље нам говоре Свети оци. Трпљење је, кажу Оци, дом душе. Како је то лепо речено. Душа се храни смирењем јер је душа Боголика и личи на Бога, зато је то најдрагоценије што човек има у себи. Душа је богочежњива и боголика. Душа чезне за Богом нарочито ако смо је ми зазидали разним гресима. Ако је заробљена онда је одвојена од Христа. Ако је душа бесмртна и вечна она страда и пре времена. Зато човек када се одвоји од Бога постаје духовни мртвац. Оци нам саветују да заблагодаримо Богу за невоље које нам шаље управо из разлога што нас ово све уводи у смирење. Такво прихватање невоље ће нам послужити за залог вечног блаженства. Ми се због наше оболеле и пале природе бринемо за побољшавање свега овога што је овоземаљско. То ништа није проблематично али не смемо се бринути само за тело већ и за душу. Потребно је знати како хранити душу јер знамо чиме хранимо тело. Души треба хлеб небески, који је Христос. Њој треба причешће јер се и причешћујемо ради опроштаја грехова и живота вечнога. Тако да она девиза коју покушавају хришћанима да подметну да је у здравом телу здрав дух, она је лажна. Исправно је рећи да је у здравом духу здраво и тело јер када је здрава душа онда је здраво и срце. Када је здрава душа, све је здраво и разумно. Дакле, браћо и сестре на тај вечни живот ми бисмо потпуно заборавили када не бисмо имали искушења. Опет ћу се послужити народном изреком која каже, да није не воље не бисмо рекли Боже сачувај. Дакле, не треба се плашити искушења и невоља али их треба прихватити са благодарношћу и ухватити се у борбу. Живот човеков је у сталној броби и то између добра и зла. Сваки човек води борбу и чим смо дошли до тренутка да ли нешто треба урадити или не, већ смо у борби. Потребно је да себе не намећемо другоме, као што нам се данас намеће.

Зато браћо и сестре, да се помолимо Богу и да се молимо да нам Бог да трпљење. Да нам Бог да разума да размислимо ко нас је увредио али и да ли смо ми некога увредили. Да нам Господ помогне да будемо трпељиви и да следимо Бога како бисмо добили снагу и помоћ Божју“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец