XIII ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКЕ СВЕЧАНОСТИ – ВЕЛИКЕ СИЛЕ И СРБИ

XIII ВЕЛИКОГОСПОЈИНСКЕ СВЕЧАНОСТИ – ВЕЛИКЕ СИЛЕ И СРБИ

У уторак 13. септембра 2022. године, у Свечаној сали Саборног храма у Крагујевцу, у оквиру Великогоспојинских свечаности, с благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, одржано је предавање на тему “Велике силе и Срби”.

Гости ове трибине, били су проф. др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду и др Немања Девић из Института за савремену историју.

После уводног излагања јереја Слободана Савића, историчари су ставили на утицај Великих сила на светску историју.

Професор Ковић истакао је да је Српски народ након губитка своје државе у средњем веку био подељен међу империјама. Део се нашао под турском, део под аустријском, део касније и под млетачком влашћу. Али и без државе, народ је очувала Црква. У оквиру Цркве су остали витални завети, који ће се у кључним моментима поново пројављивати. Жеља за слободом, српског народа као заветне нације, једнак је и 1389. и 1914. и 1941. коначно и 1990-их.

Насељен на местима као да је живи бедем, српски народ се нашао у укрштеним интересима империја, које су често покушавале да га злоупотребе за одбрану својих интереса. Срби су масовно гинули од турског мача, али се показало да велика опасност вреба и у миру, у Аустрији. Притисак дакле није морао да се манифестује само кроз нападе, већ и кроз преверавања, принудно превођење на римокатоличку веру. Ту долазимо и до теме да опасност није само вребала од војне силе, него и од римске курије, још једне силе која је утицала на политику империја на Балкану.

У XIX веку Срби су се нашли у интересним сферама Велике Британије, Француске, Аустрије и Турске. Окретање од традиционалних савезника било је увек скупо плаћено. Крајем века формирала се аустрофилска елита, чије ће идеје бити дугорочно погубне. Управо тада се формирала световна и секуларна елита, која ће уместо “завета” у првом плану истицати грађанске вредности, попут језика и институција. То је био и корен југословенског опредељења српских елита, које ће свој зенит достићи 1918. године.

Др Немања Девић је с друге стране истакао да је период након Првог светског рата обележио је дуг пут ка опоравку српског народа и уједно, како је писао Милорад Екмечић, врхунац његовог историјског замора. Зато је краљ покушао са формирањем политике “Балкан Балканцима”. Она је водила ка систему савезништва кроз Малу Антанту и Балкански савез, али је тако усмерена суверенистичка политика краља скупо коштала: вероватно је она утицала и да изгуби живот. Заокрет ка Немачкој и Италији најпре је одбачен у народу, што ће се показати 27. марта 1941. године. То је моменат оживљавања древних српских завета.

На Балкану су се током Другог светског рата смењивале империје са својим доминацијама: Француску, која је капитулирала 1940. год. убрзо је заменила Велика Британија, да би и њу у завршној фази рата потиснула САД. Те силе биле су главни ослонац покрета генерала Михаиловића. Комунисти су имали свој ослонац у СССР-у и Коминтерни, што ће се након поделе интересних сфера 1943. показати као њихова кључна предност. Подршка великих била је одлучујућа и за исход грађанског рата у Србији.

Судбина ђенерала Михаиловића била је симболична за све Србе који некритички прихвате сарадњу са Западом. Прво су га, док им је то било у интересу, промовисали као балканског Робина Худа, а када су га одбацили, допринели су и да буде сатанизован. Дозволили су да буде стрељан, а потом га постхумно одликовали. Своје савезнике су обноћ нашли у комунистима, у којима су нашли Стаљинов “мек трбух у Европи”.

Историчари су сложни у закључку да се, иако се понекад сматрају потиснутим и заборављеним, српски завети увек пројављују у судбоносним моментима савремене српске историје. Након предавања су уследила питања присутних. Уз молитву Пресветој Богородици “Достојно јест...” завршено је прво предавање у оквиру XIII Госпојинских свечаности.

протојереј Срећко Зечевић