СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ОСВЕЋЕЊЕ СВЕТОГ ПРЕСТОЛА И ФРЕСКИ У ХРАМУ СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ СТАНОВО

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ОСВЕЋЕЊЕ СВЕТОГ ПРЕСТОЛА И ФРЕСКИ У ХРАМУ СВЕТОГ ПАНТЕЛЕЈМОНА У КРАГУЈЕВАЧКОМ НАСЕЉУ СТАНОВО

У четвртак 29. септембра 2022. године, на празник Свете великомученице Јефимије, Преподобног Доротеја, и Светог Кипријана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово.

Владика је осветио Свети престо и иконе овога храма, а у наставку је служио Свету Архијерејску Литургију у пуном храму верног народа.

Владики су саслуживали: Архијерејски намесник крагујевачки протојереј- ставрофор мр. Рајко Стефановић, архимандрит Онуфрије Вранић, протојереј-ставрофор Зарије Божовић, гост из Епархије бачке протојереј Срђан Перић, протојереј Драган Брашанац, протојереј Бојан Димитријевић, протођакон Небојша Јаковљевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Недељко Дикић.

У храму је појао хор Саборног храма под диригентском палицом протојереја Драгослава Милована.

После прочитаног Јеванђеља, Владика се пригодном беседом обратио сабранима: “У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, нека је благословен и срећан данашњи дан, у који смо се Духом Светим сабрали, овде да осветимо овај нови престо, и да осветимо фреске у храму који је посвећен Светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону. Мени је заиста велика радост, да са вама поделим ову велику духовну и молитвену радост. Заиста браћо и сестре, нема веће радости, нема већег тренутка, него када је народ окупљен, када је народ сабран око светиња својих. Када се народ сакупља на богослужења, а првенствено кад се сакупља на Божанственој Литургији, због којих се и сами храмови граде. И тај народ који се сабира, он се уствари сабира у име Божије, у име Христово, и у име Светих угодника Божијих из рода православнога и рода нашега. Данас сви ми осећамо, бар мислим тако, ту духовну радост, јер нема веће радости од духовне радости. Свака друга радост је привремена. Свака друга радост је краткотрајна, само радост у Господу, радост у храму Божијем, радост у светим скуповима, да тако кажем, и то сабирање је Свето, јер се сабирамо у име Божије. И заиста тој и таквој радости нема краја. Зато ће апостол Павле казати: “радујте се у Господу, и опет велим, радујте се”. А да би се човек радовао у Господу, он треба да Господа носи у себи, у свом срцу. Да Га осећа, браћо и сестре, да Га доживљава, јер човек је само испуњен Богом, и то је право испуњење његово. Сва друга испуњења нису на спасење. Човек може да се испуни да је богат, све је то пролазно, све је то од данас до сутра. Али радост у Богу, стећи Бога, имати Бога у себи, заиста тако стање мења човека. Управо га мења онако како смо чули из данашњег Јеванђеља, које нам описује како је, један фарисеј позвао Господа у свој дом, да га части. И ту се нашла једна жена, за коју заиста Свето Писмо каже да је грешница. И она је осећала своју грешност. Али је и осећала силу Божију и присуство Божије, да тамо где је Бог, ту се грех потире. И она, шта је урадила, како чусмо у данашњем Јеванђељу? Она је стала позади ногу Христових, узела најскупоценије миро, што је тада могло да постоји, да помаже управо, најскупоценијега, а то је Господа нашега Исуса Христа. Није само било довољно, што је она премазивала Његово тело, Његове ноге, а то је била праслика, Његове смрти, Његовог погреба, као што је то било у оном закону, пре упокојења, покојник се помазивао миром. И данас имате ону дивну плочу у храму Васкрсења Христовог у Јерусалиму, када је Господ скинут са голготе, и положен на ту плочу. И ту је помазан био. Али она је још осећала недостојност своју, па је својом косом отирала ноге Његове, да покаже да има смирења. Да покаже браћо и сестре да је она ништа, без Господа. Али да је са Господом све. Дакле она је ова Света великомученица Јефимија коју данас славимо, она је нашла Господа. Она је срела Господа, она је Господа примила у себи, и одмах је променила свој начин живота. Била велика грешница, а ево данас је славимо као светитељку. Ко то може тако да уради? Само Бог, браћо и сестре. Бог једини може да убели наше грехе, како каже цар Давид: “да буде бељи него што је бео снег”. Али зато човек треба да се преда, Богу. Да вапи за Богом, да тражи Бога, да га Бог очисти и да га Бог помилује. И Бог очишћава и помилује сваког онога који искрено, молитвено, побожно, што би смо ми данас рекли, хришћански, јеванђелски, приступа Богу и тражи од Бога спасење. И ми смо данас овде дошли, као што рекох осветили смо овај престо и фреске, али смо дошли у исто време да се сретнемо са Богом. Неко ће казати, па не види Бога. Отвори духовне очи и видећеш Бога, онолико колико ти је Бог потребан. Али духовне очи не отварају се наједанпут. Као што ми спавамо па отворимо очи. За духовни вид, треба много вере, треба много подвига, треба много љубави, треба много жртве, и заиста човек је онај коме је отворен духовни вид. Он више види и даље види, него што видимо ми нашим телесним очима. А знамо да нам је вид најпотребнији, али шта нам вреди духовни вид ако не видимо славу Божију. А славу Божију можемо видети на сваком кораку, али опет нам треба духовни вид. Шта нам вреди и овај телесни вид, ако се нисмо срели са Богом. И немојмо да заваравамо себе, да ћемо Бога негде срести, ил' на небу, ил неком другом месту. Не, прво морамо да га сретнемо у нама. Прво треба да га сместимо у наше срце, онда ће Бог очистити нас. Али да би га сместили у наше срце, браћо и сетре, нама треба да чистимо срце. Јер у срце можемо имати и Бога и ђавола. Шта ће да преовлада у нашем срцу, добро или зло, љубав или мржња, то зависи од онога за шта чезнемо. Ако чезнемо заиста за миром Божијим, имаћемо мир у себи.

А кад човек има мир у себи, онда ће имати мир и са онима који су око њега.

Кад има човек мир Божији у себи, он ће имати мир и са непријатељем својим. Зашто? Зато што је мир Божији јачи од немира непријатеља нашега. И зато је сваки долазак на Литургију браћо и сестре, посебно кад се причешћујемо, на Светој Литургији, а она се због тога и служи. Због причешћа, кад се сретнемо онда заиста ми духовно и прогледамо.

То све доживљавамо на Литургији, али шта је потребно за нас хришћане? Да не само будемо на Литургији, па изађемо из храма, па да се не сетимо светиње у којој смо били, ни светиње коју смо примили. Настављамо нажалост, да мрзимо које смо мрзили, да не волимо које нисмо волели, а онда заиста, ми се нисмо срели са Богом. Дакле браћо и сестре, данас се сви радујемо овом обновљењу овога храма, и освећењу новога престола, на коме ће се приносити безкрвна жртва Богу Христу. Зато је престо најсветији део храма, олтара, он представља и гроб Христов, представља и небо, и Васкрсење, и ако сте приметили, када смо освећивали овај престо, да смо тамо увезивали ону такозвану срачицу. То везивање значи кад су везали Христа, и тако везаног водили од преторије до голоте, браћо и сестре. Али престо је и Васкрсење, и гроб, али је престо трпеза Господња, она трпеза коју је Господ поставио на Светој тајни Великог четвртка, када је са својим ученицима установио Свету тајну причешћа. То је трпеза Господња, и Господ је себе на њу поставио. И та трпеза коју је Господ поставио, браћо и сестре, неће се скидати до краја овог света и века, до оне трпезе у Царству Небеском.

Пазите, Господ је ради нас и нашег спасења све трпео, и мучење и пљување, и распеће и Васкрсење. И Вазнесење и силазак Светога Духа. Све је то Бог учинио ради нас и нашега спасења.

И сад браћо и сестре, Он када је поставио себе на ту трпезу, шта је рекао апостолима а преко њих и свима нама?

“Узмите и једите, ово је тело моје”, узео чашу вина и рекао: “Узмите и пијте, ово крв моја Новога завета”, и додао и казао: “Ко једе моје тело, и пије моју крв, тај има живот вечни”.

То је наша духовна храна, и ми често, обхрвани вероватно бригама овога света, највише се посвећујемо да нахранимо тело. Треба га хранити, јер како каже апостол Павле: “тело је храм душе”, треба да нешто носи тело. А да би тело носило, треба да душа буде здрава. А може ли душа да живи без хране? Не може, као што ни тело не може да живи без хране.

Само што тело користи једну врсту хране a душа другу. Другу страну Христа, причешће, браћо и сестре. Је ли довољно да нахранимо душу, једном, двапут или трипут у години? Па није! Такво храњење и душа полако вене. Душа се тако одваја од Христа, а душа јесте створена за вечност, за бесмртност. Браћо и сестре, ако душу своју одвојимо од Христа, она нам умире и пре нашега тела. Е' зато је Господ дао себе нама на ту трпезу. Има ли већега дара, браћо и сестре? Хоћемо ли имати изговора пред Богом? Кад изађемо пред лице Божије, кад нас буде питао, чиме си хранио душу Јоване, Петре, Милојка? Чиме си хранио душу? Злобом, мржњом, пакошћу, сујетом, нетрпељивошћу, шта ћемо чути? Чућемо, идите и овога ставите у таму вечну. А онај ко буде хранио душу, Христом, е за њега ће Христос рећи: “Добри и верни слуго, у малом си ми био веран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господа свога”. Ето радости опет као што рекох, о радости коју сам већ говорио. Данас смо такође осветили ове фреске, ове иконе. Фреске, иконе не сликају себу храмовима да би ми украсили зидове, не, ми ту постављамо светитеље. Да када уђемо у храм, да погледамо те ликове светитеља, али није добро само их погледати, него треба Њихова житија знати.

Па онда да нас те фреске подсећају, на њихов начин, како су они живели, па и они су имали тело и крв, ко ја и ти сестро.

И они су имали искушења, и они су имали грехова, али се са Христом срели, и све су давали за све, али Христа нису дали низашта. Али су и животе давали ради вере и ради Христа. И те фреске управо осликавају, да нас подсећају како су они живели, ради чега су живели, ради кога су живели, како су се они молили, како су они веровали, тако да су фреске браћо и сестре одувек биле књига за неуке.

Поготово у старим временима, кад људи нису знали да читају, да пишу, али су вером прихватили оно што су од својих старих наследили, оно што им је деда, прадеда, говорили, о Богу, о Христу, о Богородици, о светитељима. И то су чували.

Никад нећу заборавити пример једне старице у Студеници, био сам тада дете.

Старица деведесет и нешто година, каже мени: “Јово поведи ме у Краљево, у цркву, да видим тог Светог Саву. “

Поведем ја и кажем, мајко ево то је лик Светога Саве. Народе верујте, да сам се постидео, кад је она почела да разговара са Светим Савом. Гледајући у лик Његов, добила је инспирацију, она знала читаву историју о Светом Сави и верујте ми, и дан данас ми та њена лекција стоји.
Оно што сам чуо од те старе баке, верујте ми ја нисам прочитао ни у једној књизи, а много је писано о Светом Сави, и писаће се хвала Богу, много се говори и говориће се. Она је схватила да је дете Светога Саве и да треба да позна ко јој је духовни отац.

Данас да захвалимо Богу што смо се сабрали, на Литургији, али да се захвалимо и свима онима који су помогли осликавање овога храма, да се украси и да блиста”, рекао је Владика у беседи.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије Владика се захвалио Архијерејском захвалницом:

  • господину Владимиру Јоксимовићу из Крагујевца,
  • господину Десимиру Конатару из Крагујевца,
  • госпођи Радосави Савковић из Крагујевца и
  • госпођи Јованки Илић из Крагујевца.

Архијерејском граматом захвалности:

  • господину Драгану и Момчилу Живковићу из Крагујевца,
  • господину Драгану Спасићу из Крагујевца,
  • господину Зорану Ђуровићу из Крагујевца,
  • господину др Драгану Ђорђевићу из Крагујевца и
  • господину Драгану Деспотовићу из Новог Пазара.

Архијерејском граматом признања:

  • господину Стефану и Бојани Стефановић из Крагујевца,
  • господину Драгану Симовићу из Крагујевца,
  • господину Милу Биочанину из Крагујевца,
  • госпођи Милици Миленковић из Крагујевца,
  • господину Мирославу Недићу из Крагујевца,
  • господину Ненаду и Маји Симовић из Крагујевца.

Орденом Вожда Карађорђа:

  • господину Горану Јакшићу из Крагујевца и
  • господину Драгојлу Бараћу из Крагујевца.

Орден новомученика шумаричких другог реда:

  • господину Луки Миливојевићу из Крагујевца.

Орденом новомученика шумаричких првога реда:

  • господину Николи Врућинићу из Крагујевца.

Братство храма спремило је трпезу љубави за верни народ и служитеље Божије.

Ђакон Недељко Дикић