Изложба под покровитељством принца од Велса, честог посетиоца Свете Горе и добротвора који је уложио позамашна средства за обнову многих православних храмова у свету, наишла је на огромно интересовање и у штампи је окарактерисана као „изложба која проширује свест и видике”. Вековима у западном свету, наиме, влада груба предрасуда о времену Византијског царства као о мрачном периоду људске историје, те је и сама реч „византијски” у енглеском језикупостала синоним за нешто опскурно, тиранију, заверу и догматизам. Томе су допринели многи западни историчари попут Гибона или окорелог атеисте, писца Волтера. Срећом, данас, како у уводу луксузног каталога изложбе пише чувени византолог Сирил Манго – „Оно што се некад звало добом сујеверја, данас се назива добом духовности”.
Кроз тематске одељке сликовито је „дочарана хронолошка прогресија домета, снаге и дуговечности уметничког стваралаштва византијског царства, почевши од оснивања Константинопоља па до освајања града од стране отоманске војске предвођене Мехмедом II.”Иако се цар Константин, наводно, крстио тек на самртној постељи он је утемељивач хришћанства као државне религије.На изложби јеприказан у многим медијима(као ратник, на„београдској”камеји из IV века) а, с разлогом чувена, бронзана глава из београдског Народног музеја у витрини заузима место у једној од централних просторија.
Римски цар Константин Велики је 330. године, оснивањем Константинопоља, пренео власт у нови центар на Босфору. Византијско царство се простирало преко три континента (Европе, Азије и Африке) и представљало је мост између Истока и Запада. Постојало је све до пада Константинопоља под турску власт 1453. године. Од самог почетка било је то космополитско друштво које не само да је сачувало научно и литерарно наслеђе античке Грчке већ је апсорбовало и квалитете и традиције народа Азије.
Константинопољ, центар политичке власти и активности, на сваком кораку је пленио раскоши и обележјима моћи цара и Православне цркве, две институције нераскидиво везане кроз читаву историју Византије. Златни новчићи, изложени на овој изложби – на једној страни имају лик Христа (небеског владара) а на другој лик цара (земаљског владара). Ова „директна” веза се потенцира готово на свим предметима а изванредан пример тога је у слоновачи изрезбарени арханђел који држи у рукама царске инсигније, урађен на почетку VI века. Претпоставља се да је припадао цару Јустинијану и био део диптиха. На изгубљеном делу највероватније се налазио цар, спреман да од арханђела прими атрибуте земаљске власти.
Икона, материјални објекат духовне лепоте, чудесни посредник између човека и небеса, имала је централно место у свакодневном животу Византије. На изложби, конципираној у карактеристичним бојама Византије – плавој и пурпурној, додуше без довољно златне – иконе су заступљене у великом броју и стилу. Од својих претеча – фајумских портрета, најранијих примера из VI века у енкаустици с представом Богородице с Христом, читаве собе са иконама из мaнастира Свете Катарине на Синају међу којима је и чувена „Лествица” св. Јована Лествичника, клоазоне плакета у злату и емајлу са Јованом Крститељем, арханђелима Михаилом и Гаврилом из XI века (Народни музеј у Београду) па до икона из XIV и XV века, међу којима се налазе представе Христа Пантократора, Богородице, Благовести, Анастасиса из Галерије у Охриду или изванредно урађеног Светог Димитрија са Свете Горе који је, иначе, у власништву Музеја примењене уметности у Београду.
Идентично осећање директног контакта са Богом кроз представе Христа, Богородице и бројних светитеља надахњивало је мајсторе величанствених црквених мозаика али и минуциозно рађених кадионица,реликвијара, путира за причешће,крстова у злату и сребру, гема и камеја.Осећањем страхопоштовања и захвалности водио се без сумње и српски властелин Никола Родоп, као и мајстор који је по његовој наруџбини израдио два бронзана звона 1432. године(власништво Музеја примењене уметности и Пећке патријаршије). На једном од њих угравирана је представа Светог Николе а на другом Богородице, испод којих се, у оба случаја, налазе ктиторски записи. Сачувана звона представљају куриозитет јер су, по освајању, Турци забранили њихову употребу а свако пронађено звоно је топљено и претакано у оружје.
Међу позајмљеним експонатима из Музеја примењене уметности у Београду, поред претходно наведених, налазе се још и византијски парадни мач с краја XIV века, с угравираном молитвом и мајушном представом Богородице и виртуозно израђена бронзана кадионица из XIV века. Треба, такође, истаћи да су у организовању изложбе као и припреми јединица каталога учествовали и наши бројни стручњаци.
Једина слабост изложбе тиче се контекста у којем су се објекти нашли. Иконе и литургијски објекти, који су део живих православних ритуала, делују измештено на паноима и у витринама под директним музејским светлом које не може да симулира треперење кандила. Мистерија трансценденталне лепоте којом зраче, међутим,непорециво плени и ван зидова храма.
Изложба, која је отворена 25. октобра, трајаће до 22.марта идуће године.
________________________________________________________________________
Више од 100.000 посетилаца
Позајмицу из Србије из збирки Народног музеја за изложбу „Византија 330-1453” чини 29 уметничких дела и предмета (24 из Народног музеја у Београду, пет из Музеја примењене уметности). Како је реч о избору ремек-дела од великог историјског значаја, они на најбољи начин представљају збирке Народног музеја у Београду и културну баштину Србије. Народни музеј је заступљен делима српске и византијске уметности од касне антике до касне Византије, међу којима издвајамо Главу цара Константина, Београдску камеју, Прстен краљице Теодоре, Тањир цараДушана, Одежду бугарског цара Ивана Александра (1331-71), украшену златовезом.
BBC Serbian:
Ова изложба је, по речима једног од њених аутора Робина Кормака, путовање кроз време - тачније речено кроз период од 1123 године, колико је трајало Византијско царство.
Самим тим, то није могла да буде хронолошка поставка - аутори изложбе пошли су од тога да је Византија пре свега идеја и идеал људске цивилизације, па су византијско уметничко благо, прикупљено из 85 колекција широм света, приказали у девет тематских соба - галерија.
Значајан допринос Србије
Свака галерија поставља питање, на које би изложени предмети требало да дају одговор.
Већ у првој, посвећеној Константину Великом, наилазимо на предмет из београдског Народног музеја - главу цара Константина, извајаној од бронзе, која потиче из периода оснивања византијске престонице Константинопоља.
Коаутор изложбе Марија Василаки указује на јако добру сарадњу са београдским музејима:
Допринос Србије овој изложби о Византији је врло велики и вишеструко значајан. У свакој соби наћићете предмете из Србије - у галерији посвећеној цркви посебну пажњу привлаче два црквена звона из Пећке патријаршије која потичу из 1432. године. Медју иконама издваја се по лепоти и очуваности двојна икона богородице и благовести из 14 века. Поменула бих и копије фресака из Сопоћана и Студенице, које нам је позајмила београдска галерија фресака.
Посебна атракција ове чудесне изложбе је Антиохијски путир, за кога се, када је почетком прошлог века надјен у Сирији, веровало да представља Свети грал, односно пехар из којег је Христ пио на последњој вечери.
Археолози су касније утврдили да предмет потиче из шестог века.
Достојни наследници Римског царства
Ту су монументалне иконе из Охрида и манастира Свете Катарине на Синају. Изложени накит и украсни предмети од злата, драгог камења и слоноваче, сведоче не само о великом богатству Византије, већ и о томе да су њени житељи знали да уживају у животу и да су себе сматрали достојним наследницима Римског царства.
Византијска уметност, каже коаутор изложбе Робин Кормак, није ефемерна и пролазна - правили су је људи уверени да ће и после много векова бити вредни дивљења:
Византијски умерени стил је великим делом последица жеље за трајањем. Користили су темпере, а не уљане боје, јер су с правом веровали да су трајније. Њихова дела прављена су да би трајала, а ова изложба је доказ да трају.
Осим што посетиоцима пружа јединствену прилику да на једном месту виде највредније примерке византисјек уметности, ова изложба има и шири значај, каже историчар Бетани Хјуз:
Византијско друштво је нешто посебно, нешто што смо потпуно изгубили из вида, отписали или свели на фусноту историје. А без разумевања Византије, не можемо разумети ни стару Грчку и Рим, ренесансу, па ни данашњи Исток и Запад. Ова изложба показује величину и моћ царства, које је с једне стране, огњем и мачем, прекројило границе Европе и Блиског истока, али је истовремено човечанству дало идеју да на земљи може да постоји рај. Била је то прва теократска, монотеистичка цивилизација - Византијци су били уверени да су изабран народ и да живе у идеалном друштву.
Изложба "Византија" у Краљевској академији уметности траје до 22. марта идуће године. Ако вас пут нанесе у Лондон немојте је пропустити.
