Девојчице од пет до петнаест година, које су остале без једног или оба родитеља, са огњишта разорених, душа рањених, прихваћене су у Шумадији. Дошле су из БиХ, Хрватске, Словеније... Ту, у сиротишту које је основала Црква, нашле су пажњу и љубав родитељску, коју су им несебично пружали прота Милан и његова супруга Ружица, али и други добротвори. Успели су да им ране на души, недужној, нежној, дечјој - зацеле. Школовали их, извели на пут. Оне им сада узвраћају истом пажњом и љубављу.
ЗАИСКРИ суза у оку овог свештеника док нам прича о овој деци. Прелистава албуме са фотографијама, зна напамет свако име, презиме, одакле је ко дошао.
- То су моја, наша деца. Нисмо их одвајали од наших синова.Били смо, чак, према њима блажи, понекад попустљивији. Одлепршале су, хвала Богу, као голубице из гнезда; већина њих основале своје породице, неке се запослиле, све су живе и здраве, добри људи. То ми је довољно, то је жеља сваког родитеља - оте се проти дубоки уздах при подсећању на све своје штићенике.
Данас им се јављају, и то често, из Беча, Трста, Новог Сада, Теслића. Да им честитају Нову годину, Божић, упитају за здравље.
- Ето, скоро нам се Сандра (Филиповић) јавила из Беча. Тамо живи. „Само да вас поздравим и пољубим“, рекла је, „Доћи ћу чим будем могла“ - присећа се Ружица позива који ју је силно обрадовао.
НеЖно, као да грли сву своју децу, узима заједнички пасош. У њему фотографије и подаци из времена када су децу водили на море у Грчку. Ређају се имена: Милица Филиповић (1992) из Шехера, Осмаци, Драгана Ивковић (1989), Сарајево, Драгана Остојић (1987), Нашице, Сања Станојевић (1981), Теслић, Жељка Савић (1983.), Живинце...
- Исплачем се често. Радост, сећања, туга, све се помеша. Сузе крену саме, гану ме њихове поруке, њихови срећни тренуци, брига, пажња - додаје Ружица.
Скромно живе прота Милан и Ружица. Због тога и не успевају да посете сву своју децу. А, волели би, још како. Ипак, ишли су пре
неколико година у Теслић (БиХ) на свадбу Сандре Јовановић.Уместо њених (биолошких) родитеља дочекивали су сватове, провели све обичаје, као прави родитељи. Сви су их тамо тако и дочекали.
- Седите, пријо, крај мене. Ту је вама место - присећа се Ружица речи Сандриног будућег свекра. - Деца су нам, хвала Богу, лепа и добра. Наврле сузе, а ја се уздржавам да не заплачем. Весеље је, дошли смо да благословимо брак једне од својих мезимица.
Све су им, кажу, исте. Док су биле у Дому у Крагујевцу, нису заборављали њихове рођендане, славе; бдели су над њима.Најтеже је било када се ноћу из сна пробуде уз вриску због ратних страхота које су доживеле. Благим речима, стрпљењем и пажњом, искреном, родитељском, успели да су да заједно победе све невоље.
Снежана Ристић им је најближа. Удала се за Слободана Славковића, студента теологије. Живе у Трнави, недалеко од Крагујевца. Њој су у Дому направили свадбу.
- Долазиле су, одрастале, удавале се. Нека су нам само живе и здраве. Ово место ће увек бити и њихов дом - искрена је порука проте Милана и његове супруге Ружица.
ПРОБУДИТЕ МЕ ДА ПЛАЧЕМ
РУЖИЦА се с пуно нежности и туге присећа и тешких тренутаака својих девојчица. Старије су раније устајале, због обавеза у школи. Једне вечери Весна Јовичић из Теслића замолила је да и њу раније пробуди.
- Зашто, душо? - упитала сам је, и добила одговор који је све расплакао.
- Пробудите ме - рекла је девојчица - у зору, да плачем. Тада сам, некако, са својим татом...
Имала је, тада, само осам година, а запамтила је и знала, ипак, за све страхоте које је рат свалио на њена мала и нејака плећа.
КАКО ЈЕ ДОМ ОСНОВАН
ПОЧЕТКОМ 1993. године, уз благослов сада блаженопочившег владике шумадијског Саве, основан је дом за прихват сирочади са простора бивше Југославије. Најпре је две године радио у Тополи, а потом је премештен у манастир Дивостин код Крагујевца. Постојао је до 2007. године, док није збринуто и последње од педесет и троје сирочади.
Прота Милан Борота је био управник тог дома, а његова супруга Ружица васпитачица. Помагало јој је још неколико жена.Задња је, претпрошле године, из Дома отишла Вида Благојевић, родом из околине Тешња. Усвојио ју је један брачни пар из Пожаревца.
