ПРЕОБРАЖЕЊЕ – БЕЗГРАНИЧНИ ИЗЛИВ БОЖАНСКОГ СЈАЈА

ПРЕОБРАЖЕЊЕ – БЕЗГРАНИЧНИ ИЗЛИВ БОЖАНСКОГ СЈАЈАДАНАС НА ГОРИ ТАВОРУ АПОСТОЛЕ ОБАСЈАВА БЕЗГРАНИЧНИ ИЗЛИВ БОЖАНСКОГ СЈАЈА!

ДАНАС СЕ ОБЗНАЊУЈЕ СТАРОГА И НОВОГА ЗАВЕТА ГОСПОДАР – ИСУС ХРИСТОС, МЕНИ ДРАГО ЛИЦЕ И ИМЕ, ЗАИСТА НАЈСЛАЂЕ И НАЈЖЕЉЕНИЈЕ И СВАКИ ПОЈАМ СВАДОСТИ НЕПРЕВАЗИЛАЗЕЋЕ.

ДАНАС УШИ ЉУДСКЕ СЛУШАЈУ СТВАРИ НЕЧУВЕНЕ! ЈЕР ВИЂЕНИ (НА ТАВОРУ) ЧОВЕК – СИН ЈЕ БОЖИЈИ, И КАО ЈЕДИНОРОДНИ ЉУБЉЕНИ БИВА ПОСВЕДОЧЕН ДА ЈЕ ЈЕДИНОСУШТАН ОЦУ. НЕЛАЖНО ЈЕ СВЕДОЧАНСТВО, ИСТИНИТО ПРОГЛАШЕЊЕ, ЈЕР САМ РОДИТЕЉ ОТАЦ ИСКАЗУЈЕ ТО ПРОГЛАШЕЊЕ.

НЕКА ПРИСТУПИ ДАВИД И НЕК УДАРИ У БОГОГЛАСНУ ЛИРУ ДУХА, И НЕКА САДА ЈАСНИЈЕ И ИЗРАЖЕНИЈЕ ОПЕВА ПРОРОЧКУ ИЗРЕКУ, КОЈУ ЈЕ У СТАРИНИ ИЗДАЛЕКА ЧИСТИМ И ПРОЗИРУЋИМ ОЧИМА ПРОВИДЕО: ТЕЛЕСНИ К НАМА ДОЛАЗАК БОГА ЛОГОСА, ШТО ЈЕ ИЗРЕКАО КАО БУДУЋИ: „ТАВОР И ЕРМОН – ИМЕНОМ ТВОЈИМ ОБРАДОВАЋЕ СЕ“.

НА ГОРИ, ДАКЛЕ, ТАВОРУ, УЗЕВШИ УЧЕНИКЕ ПРОСЛАВЉЕНЕ ВИСИНОМ ВРЛИНА, „ПРЕОБРАЗИ СЕ ПРЕД ЊИМА“. ПРЕД УЧЕНИЦИМА СЕ ПРЕОБРАЖАВА – ВЕЧНО НА ИСТИ НАЧИН ПРОСЛАВЉЕНИ И (ВЕЧНО) СИЈАЈУЋИ СВЕТЛОШЋУ БОЖАНСТВА. ЈЕР БЕСПОЧЕТНО ОД ОЦА РОЂЕНИ, ОН ИМА ПРИРОДОМ БЕСПОЧЕТНО ЗРАЧЕЊЕ БОЖАНСТВА, НЕ КАСНИЈЕ ДОБИВШИ БИЋЕ, НИТИ ПАК СЛАВУ. ЈЕР ЈЕ ОН ИЗ ОЦА, И ТО БЕСПОЧЕТНО И ВАНВРЕМЕНО, ИМАЈУЋИ СОПСТВЕНУ СВЕТЛОСТ СЛАВЕ; И ОВАПЛОТИВШИ СЕ, ОН ЈЕ ЈЕДАН ИСТИ, ОСТАЈУЋИ У ИСТОВЕТНОСТИ БОЖАНСКОГ СЈАЈА. И ПРОСЛАВЉА СЕ ТЕЛО (ХРИСТОВО) ИСТОВРЕМЕНО СА (СВОЈИМ) УВОЂЕЊЕМ ИЗ НЕБИЋА У БИЋЕ, И СЛАВА БОЖАНСТВА ПОСТАЈЕ И СЛАВА ТЕЛА, ЈЕР ЈЕ ЈЕДАН И ОВО И ОНО ХРИСТОС, ЈЕДНОСУШТАН ОЦУ И НАМА САПРИРОДАН И ЈЕДНОПРИРОДАН.

ПРЕМА ТОМЕ, ИАКО СВЕТО ТЕЛО (ХРИСТОВО) НИКАДА НИЈЕ БИЛО БЕЗ УДЕЛА У БОЖАНСКОЈ СЛАВИ, НЕГО СЕ ИЗ КРАЈЊЕГ СЈЕДИЊЕЊА ПО ИПОСТАСИ САВРШЕНО ОБОГАТИЛО СЛАВОМ НЕВИДЉИВОГ БОЖАНСТВА, ТАКО ДА ЈЕ ЈЕДНА ТЕ ИСТА СЛАВА ЛОГОСА И ТЕЛА, АЛИ БУДУЋИ ДА ЈЕ СЛАВА БИЛА НЕПРОЈАВЉЕНА У ВИДЉИВОМ ТЕЛУ, БИЛА ЈЕ НЕВИДЉИВА ЗА ОНЕ КОЈИ НЕ МОГУ СМЕСТИТИ ОНО ШТО ЈЕ И АНЂЕЛИМА НЕВИДЉИВО, ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ТЕЛЕСНИМ ВЕЗАМА СПУТАНИ. ПРЕОБРАЖАВА СЕ, ДАКЛЕ, НЕ НАКНАДНО ДОБИЈАЈУЋИ ОНО ШТО НЕ БЕШЕ, НИТИ СЕ ПРЕТВАРАЈУЋИ У ОНО У ОНО ШТО НЕ БЕШЕ, НЕГО ПРОЈАВЉУЈЕ СВОЈИМ УЧЕНИЦИМА ОНО ШТО (ОДУВЕК) БЕШЕ, ОТВАРАЈУЋИ ЊИХОВЕ ОЧИ И ЧИНЕЋИ ИХ ОД СЛЕПИХ – ГЛЕДАЈУЋИМ. И ТО ЗНАЧИ ОНО: „ПРЕОБРАЗИ СЕ ПРЕД ЊИМА“. ЈЕР ОСТАЈУЋИ САМ У ИСТОВЕТНОСТИ (СВОЈОЈ), САДА, ПОРЕД ОНОГА ШТО СЕ РАНИЈЕ ПОКАЗИВАО, ВИДЕШЕ ГА УЧЕНИЦИ (ПРЕОБРАЖЕНОГ) ДА СЕ ДРУГО ПОКАЗУЈЕ (КАО БОГ У ТЕЛУ).

Свети Јован Дамаскин

НАШЕ ЖИВЉЕЊЕ ЈЕ НА НЕБЕСИМА

Познато је да је Господ за време Свога земаљског живота једном приликом узео са Собом тројицу својих ученика: Петра, Јакова и Јована, попео се са њима на Гору Тавор и тамо, преобразивши се, показао пред њима славу Своју. За време молитве лице Његово постало је светло попут сунца, а одећа бела као снег. У слави су Му се јавили Мојсије и Илија, и најзад, светли облак закрилио је апостоле, а из облака се чуо глас: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи: Њега слушајте“

Својим Преображењем Господ је показао ученицима на који начин жели да дође у последњи дан: у слави Свога божанства и у телу Своје људске природе. Узео их је на гору да би показао Ко је Син и Чији је. Јер када их је питао: „За кога Ме држите људи?“ они Му одговорише: „Једни за Илију, други мисле да си Јеремија или неки од пророка“. Управо због тога Он их изводи на гору и показује да Он није Илија него Бог Илијин, и да није Јеремија него Онај Који је освештао Јеремију од утробе мајке његове, и да Он није један од пророка него Господар пророка и Онај Који их је слао на проповед. И још им Он показује да је Он Творац неба и земље и Господ живих и мртвих. Јер Он је заповедио небу и показао људима пророка Илију, заповедио је земљи и поставио Мојсија. И повео је на гору ученике да би им показао да је Он Син Божији, пре векова рођен од Оца и касније оваплоћен од Дјеве, Он Који се родио на неизрецив начин, и Који је очувао неоскврњеним девичанство Оне Која Га је родила, и да где хоће Бог, тамо се побеђују закони природе. Узвео је ученике Своје на гору да би им показао славу Божанства и да би их уверио да је Он Онај Који ће избавити Израиљ, што је и посведочио преко пророка. И показао је ученицима славу Своју да се не би саблазнили о Њега када угледају Његова добровољна страдања која је желео да прими у Својој људској природи. Људи су Га видели као човека и нису знали да је Он Бог. Знали су Га као Сина Маријиног, као човека Који са њима живи у свету. И Он нам је показао на гори да је Он Син Божији и Бог. Видели су да је Он јео и пио, да је радио и одмарао, спавао и плашио се и проливао зној, што није било својствено Његовом Божанству него Његовој људској природи. Управо зато их Он и узводи на гору да би Отац објавио Сина и показао им да је то заиста Његов Син и Бог. Узвео је зченике Своје на гору и показао им царство Своје пре смрти Своје, и силу и славу Своју пре страдања, и част Своју пре срамоћења Свога, да би када Он буде ухваћен и разапет они схватили да није био разапет по неопходности, него из љубави Своје, ради спасења света. Узвео је ученике на гору и показао им славу пре васкрсења Свога, да би када васкрсне из мртвих сви разумели славу Божанства Његовог и да би знали да ту славу Он није стекао посредством напора као неко ко је се за њу молио, него да је та слава постојала пре вечности, скупа са Оцем и Светим Духом, као што је Он и говорио полазећи на добровољно страдање: „Оче, прослави Ме славом коју имадох од Тебе пре него што свет поста“. Ту славу Свога Божанства, непознату у Његовом човечанству, савршено је показао на гори Таворској, јер су сведоци, ученици Његови, видели лице Његово блиставо попут муње и одећу Његову као снег.

Према томе, Господ се пробразио пред ученицима Својим зато да би им показао на који начин Он жели да дође у последњи дан, да се не би саблазнили од Њега када угледају Његова добровољна страдања и да би се уверили да је Он уистину Син Божији и Бог. Али, браћо, није ли Господ и апостолима и свима нама Својим преображењем показао и то да истинска срећа и блаженство наше није на земљи, него на небу, и да смо сви ми призвани да будемо наследници небеског, а не земаљског царства? Разуме се, тако је. Јер управо на то указују и Мојсије и Илија када ссе јављају у слави, а с друге стране, и Свети апостол Павле који говори да ће понижено тело наше Господ преобразити тако да буде саобразно славном Телу Његовом. „Наше живљење је на небесима“, - учи он, - „отуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа Који ће пробразити наше понижено тело тако да буде саобразно Телу славе Његове по сили којом Он може све учинити и Себи покорити“ (Флп 3, 20-21). А ако је тако, онда оставимо привезаност према земаљским и привезаност за трулежна добра. Опомињемо се да Варство Божије није од овога света (Јн 18, 36) и да треба да мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи (Кол 3, 2). А опомињући се тога, молићемо се Господу да нам Он Сам Својом свесилном благодаћу помогне у томе и обрати сву нашу жељу према небеском и сву душу нашу ка ономе што је горе, да искорени у нама сваку телесну страст и умртви сваку нашу везаност за земаљско. Да, браћо, заиста, шта имамо на овој земљи? Она је за нас тужина, а небо нам је завичај. О, тамо је тако светло, тако радосно, тамо су такве дивне красоте, тамо се разлеже тако прелеко појање, онамо ћемо зато и стремити свом душом својом. Амин.

Свети Јефрем Сирин, Минеји за читање, 6. август


ПРЕОБРАЖЕЊЕ ХРИСТОВО – НАШЕ ПРЕОБРАЖЕЊЕ У ЊЕМУ

Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако Апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу.

Како је тешко бити човек, али како је радосно бити човек - када имамо Преображење Христово на Тавору, и наше преображење у Њему, преображеном Богочовеку.

Преображење Христово било је и остало присутно у Цркви ради нашег Преображења у Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете када се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, а после плача детету је лице ведро и светло - преображено. Тако се и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла, и обраћањем Богу живом и Светлодавном.

Ми верујемо да, као што је Христос пре свога страдања Преображењем  пројавио славу Божанства у људском телу, Он исти је потом у страдању доживео понижења, издају, ругања, распеће и смрт, а после је Он исти и васкрсао. Тако бива и са нама хришћанима. Немојмо се зато поколебати у часу невоља и искушења, и у часу остављености, и у часу издаје и продаје. Будимо са Христом и будимо налик на Христа. Јер, као што вели у својој беседи Свети Јован Златоусти, чујмо и следујмо ове речи које је Бог Отац рекао Христу на гори Тавору, а преко Њега и нама: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи, Њега послушајте!“.

Деца смо Божија и боголика, и ту боголикост, то богосиновство, нико нам не може одузети. Бог је у Христу Богочовеку, јединородном Сину Божијем и Сину Човечијем, усиновио нас људе Себи, и зато кад каже: „Ово је Син мој Љубљени“, то се односи на нас, на нашу људску природу у Христу на Тавору, али и на свакога од нас - усиновљене и ухристовљене у Цркви Божијој, која је Тело Христово и Храм Духа Светога. Бог исто тако има Своју вољу у Христу и тим самим у нама, има Своје вечно благовољење о нама и у нама. Зато је и створио човека, зато се и Христос очовечио, зато и крстио, зато и преобразио, зато и распео и васкрсао за нас, међу нама, усред нас и испред нас. Та и таква Личност, та и таква дела Христова и јесте Црква православна. То је вера наша, то је стварност наша свагдашња и вечна. Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на Гори Тавору: „Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи!“ - за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сам Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим.

Али, треба и да случамо Бога, треба да случамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: „Њега слушајте!“ Вера у Христа и прослављање Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Овековеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима.

Нека овај Празник преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је вечно и носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле Апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Светога, Светлост и Славу Царства Небеског, Таворску Светлост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут - преображењско - голготски и крсно - васкрсни.

Епископ Атанасије (Јевтић), бивши захумско-херцеговачки

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ - ПРАЗНИК НЕЗАЛАЗНЕ СВЕТЛОСТИ

Данас бездан неприступне Светлости (изли се)!

Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23) и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин)

Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења.

Из синаксара празника Преображења Господњег:

Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.

Богослужење празника Преображења Господњег

На основу еванђелских сведочанстава о свештеном догађају Преображења Господњег на Тавору, сва химнографија овог празника велича Господа као дародавца вечне и незалазне светлости која просветљује и освећује свакога човека који долази на свет. Са друге стране мноштво црквених песама наглашавају значај апостолског присуства у контексту њихове вере која је била пре Преображења поколебана. Преображењем својим Христос је своје ученике испунио незалазном Божанском светлошћу најављивајући им незалазну светлост славног Васкрсења, показујући тако не само апостолима, већ и свакоме од нас, првобитну красоту свакога човека. Преображење као празник Христове Божанске светлости у богослужењу се велича као јављање светлости и славе Божје које ће бити удостојени сви они који у овом животу сијају у светлости врлинског и богобојажљивог живота. Еванђеље нас подсећа да је Преображење било укрепљење и охрабрење апостолима уочи Христовог страдања, а богослужење овог дивног празника својим текстом подсећа да је празник Преображења за свакога од нас утеха и охрабрење у свим животним тешкоћама и проблемима са којима бивамо суочени. Почеци богослужбеног празновања Преображења Господњег везани су за период од шестог до осмог века и омилије Светих Отаца на овај светли празник. Већ у осмом веку празник је прослављан у целом хришћанском истоку. Велики део химнографије Преображења саставили су Преподобни Јован Дамаскин, и Свети Козма Мајимски, као и други знаменити црквени песници.

Једна од већих богослужбених особености празника Преображења Господњег јесте благосиљање и освећење грожђа[1]. Према нашој богослужбеној пракси овај чин савршава се на празничној Литургији након заамвоне молитве. После тропара и кондака празника презвитер чита молитву за благосиљање и освећење грожђа након чега га три пута кропи освећеном водом. После отпуста Литургије ово грожђе се заједно са антидором раздаје вернима ради благослова. Важно је напоменути да се ово благосиљање и освећење грожђа не врши са „Богојављенском водомˮ већ са водом која је непосредно пре овог чина освећена по чину малог водоосвећења. Такође, битна напомена јесте и да ово благосиљање и освећење грожђа увек мора бити део литургијске заједнице те због тога није дозвољено да овај чин презвитер савршава сам ван присуства црквене-богослужбене заједнице. У Романовом типику налазимо на примедбу о благосиљању и освећењу грожђа: „Примисмо од Светих Отаца заповест да на овај спасоносни празник Преображења једемо грожђе, које презвитер благосиља и даје ради благослова после антидора. Ко од братије прекрши ову заповест и једе грожђе пре Преображења, забрањује му се да једе грожђе кроз цео месец август, јер је преступио заповест, али и да се научи покоравању заповести. Ово се односи и на све монахе који обрађују винограде. После овог празника грожђе се ставља на трпезу братији три пута недељно: понедељком, средом и петком. Овако се чини и са смоквама и осталим воћем када дође време да се једе. Братији се увек опрашта! Према неким старим типицима грожђе се благосиља и почиње јести тек на Успеније Пресвете Богородице[2]ˮ.

Молитва освећења грожђа на Преображење

Боже, Боже наш, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој, Господ наш Исус Христос, назове Чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да Његов род буде узрок бесмртности; благослови и сада, Господе, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе са телесним здрављем свима који га једу; благодаћу својом сачувај наш живот у спокојству украшавајући наше душе Твојим вечним даровима који се не могу одузети и дарујући увек мир своме народу. Благослови, умножи и учини да увек изобилно рађају виногради оних који ти верно служе, а њихове домове испуни свим својим земаљским добрима, да имајући свега свагда обилују у сваком добром делу. Благодаћу милосрђем и човекољубљем, Јединородог Сина Твог са којим си благословен, са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.

У својој омилији на празник Преображења Господњег преподобни отац Јустин ћелијски богомудро и богонадахнуто поучава: „Данас је, браћо, Празник Светог Преображења. Преображење, – шта је то? Шта је на данашњи дан Господ Христос казао људима? Какву истину? Шта је открио њима кроз данашњи свети Празник? Он је данас показао да је Богочовек, Он је то данас показао на гори Тавору, преобразивши се пред ученицима. Лице му је засијало као сунце и јаче од сунца. Хаљине су постале беле као снег, Апостоли су попадали од те велике Божанске светлости, – од чуда, од ове велике и свете тајне. Гле, Он открива Своје Божанство! Казује да је Бог. Он, Кога су људи сматрали за Учитеља из Назарета, сина Јосифа и Марије, дрводељу. Гле, одједанпут показује Себе као Бога, и показује да је Он у тело Своје сместио све Божанске силе, сву Вечну Божанску Истину, Вечни Живот, Вечну Правду, сва Небеса. Сав Бог сместио се и стао у мало људско тело. Каква велика и света тајна, браћо!ˮ

Преобразио си се на гори, Христе Боже, показавши ученицима Својим славу Своју, колико су могли да поднесу. Нека засија и нама грешнима Твоја вечна светлост, молитвама пресвете Богородице, Даваоче Светлости, слава Теби! (тропар)

На гори си се преобразио, и колико су могли да поднесу ученици су видели Твоју божанску славу, Христе Боже, да када су Те видели распетог, разумели су Твоје вољно страдање, и свету су проповедали да си Ти заиста Очева Светлост. (кондак)

Бранислав Илић, теолог

[1] Где нема грожђа типици напомињу да се врши освећење јабука, или других плодова, са разликом да се у том случају не чита молитва за благосиљање и освећење грожђа, већ молитва за благосиљање и освећење првих плодова.

[2] Мирковић, Хеортологија, стр. 252-253.

СТРАНУ О ПРЕОБРАЖЕЊУ ПРИПРЕМИЛА
ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ