СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ – БЕСЕДЕ ПОВОДОМ ВИДОВДАНА

vidovdan

Лазарева победа

Манастир Раваница, 1389–1939.

Ко чува живот свој изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. (Мат. 10, 29).

Тајанствена књига из Јерусалима подноси се на потпис свакоме од нас, драга браћо, свакога дана кроз цело земно време. При том нам се стављају увек два листа на избор. На једноме листу исписано је небесно царство Христово; на другоме је исписано земаљско царство Ирода, Пилата, и осталих чије је име Легион.

Свако има да се определи слободно и свесно. Или поћи кроз дуг и загушљив тунел цветном пољу, где сунце не заходи; или пак кроз кратки перивој у сумпорни тунел, где вековни сунчеви зраци не називају добро јутро. Кратковиди и малодушни лакомо потписују овај други лист, приволевајући се царству земаљскоме. Они се боје царства небескога јер не могу да му догледају почетак, а хватају се царства земаљскога, јер не могу да му догледају крај. Гле, опасност често навлачи маску пријатељског осмеха. Малишан, остављен у зеленом пољу са зеленим језером, у погибељи је, јер не види два зеленила но једно, нити види границу и разлику међу њима. Сласт и њен понор обучени су у исто рухо. Зато се сласт чини неуком оку недогледно дуга. Пурпур земаљске славе и пожар ове — све пурпур за лакомога.

Шта значи приволети се царству земаљском? Значи повести се за тренутном угодношћу тела а против принципа духа. Пас не би никад дошао у двоумицу, коме царству да се приволи, јер код пса нема тога принципа духа. Во ће продужити да пије воду на реци, у којој се његов чобан дави. Јер треба познавати царство небесно па осетити струју ужаса при дављењу свога добротвора и притећи му у помоћ.

Пријатељ царства земаљскога цени само брзе успехе, који су за њега у толико већи уколико су јефтиније задобијени. Он продаје небо за земљу, цело право наследства за чанак сочива. Он је присталица "очигледних" теорија, подржавалац моћних и власних. Он не спушта свој хладан прст у туђ пакао, нити икад обрће своје усне од пуног пехара осмехнуте среће. За њега небо и земља јесу — земља, тело и душа — тело, вечност и тренутак — тренутак.

Нису потребни крупни историјски догађаји, да би један смртан човек добио прилику да се одлучи за једно или друго царство. Сваки бели дан је један велики датум у борби та два царства. Врши ли се данас насиље над твојим суседом, књига је отворена на твом колену, и свети књигоноша очекује одговор. Окренеш ли ти своје очи на другу страну, и пустиш насиље да се изврши и преврши, ти си већ тиме дао одговор — приволео си се царству земаљскоме. И твој сусед ће погинути од насилника, и дом ће његов бити спаљен, и ти ћеш наследити имање његово. Но душа твоја неће делити угодност од тога са телом твојим: она ће осећати тамничку тескобу и муку. Победа твоја биће Муратова а не Лазарева.

Деси ли се пак, да се душа твоја устреми у одбрану правде, остављене од свију, мршаве и исмејане, — тиме си се приволео царству небескоме. Но тиме си свесно крочио на пут опасности, жртве и муке. Бићеш и ти остављен, измршављен и исмејан. И изгубићеш богатство и здравље правде ради. И изгубићеш почасти и пријатељства, па лако и живот. Тада ће гониоци правде приграбити твој дом и твоје имање и смејаће се, гозбећи се за твојом трпезом, говорећи: Где је сад онај што воли више царство небеско него земаљско? Но усред њихове гозбе засјаће изненадно твоја правда, као муња из прамена магле. И гром ће се срушити пред ноге водитеља правде. И у том тренутку тањир се поново окреће и поставља правилно: они губе све, који су мислили да су добили све, а ти добијаш све, јер си у очима света био изгубио све. И победа твоја биће слична победи цара Лазара, чији се тањир среће ево одлучно окренуо и поставио правилно тек у наше дане, после пет стотина и педесет година.

Пре пет стотина и педесет година Лазар се приволео царству небескоме, што ће рећи: стао уз Христа и Његов часни крст, и изгубио и царство и главу. Свет је мислио, да је Лазар претрпео нечувен пораз и да је народ српски сломљен за вазда. Тако се ценила ствар споља. Но изнутра ствар је задржала један невидљиви сјај, никад не замагљен.

Видећи и ценећи ствар изнутра, из духа, пророчки геније народни, описав страшни пад и пропаст, завршава овим неочекиваним речима:

"Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно".

Наиме, достојна жртва принета је била за достојну ствар. Христу се жртвовало све. Народ је веровао, да нити је поднета жртва могла бити тражена и узета васионом узалуд, нити пак да се крст Христов, којим су се осенили војници Лазареви, да сломити ма од какве силе у свету. Зато се мртва глава Лазарева засијала на Косову пољу већма него сјајна победа Бајазитова.

Но гле, колико се тек данас сија победа Лазарева!

На њу се чекало и за њу се страдало пет стотина година. Да је пре дошла била би мање сјајна и мање слатка. Гле, правда не стари у гробу, но подмлађује се. Што дуже закопана, све се поносније и елегантније диже. Заиста, важно је што је победа Лазаревог народа дошла, но још је важније, да је народ веровао у победу и очекивао је пет векова. Шта би рекао на ово онај од вас, ко чека пет дана на победу своје правде, и шестог дана изгуби веру и у своју победу и цео свет? А гле овде један народ чека са вером као стена не пет дана но пет тамних ноћи, свака дуга по стотину година!

И не само чека. Но чекајући слави дан Косовске пропасти као свој највећи народни дан! Ово је тајна највећа у нашој историји, у коју странци не проничу. Јер други народи обично славе дане својих победа као своје народне дане. И питају се у чуду откуда то, да Срби славе дан свог великог пораза као свој "главни" народни дан у години?

Но ако се странци чуде, не треба ви да се чудите, јер ви треба да знате. Треба да знате, — и то знање деци својој да казујете, — да славећи Видовдан ви сте вазда славили не пораз но победу Лазареву, Гле, увек је победио онај, ко се жртвује за један светао идеал. Један спартански краљ пао је са триста другова у борби за отаџбину. Непријатељ је прешао преко његова мртва тела. Па ипак се пад тога краља кроз векове истицао не као узорит пораз но као узорита победа.

Ако ви убијете некога, ко има више права од вас, ви га нисте убили но прославили. Убијањем њега ви сте само успорили своју пропаст и његов тријумф. Лазарева војска борила се за одбрану Хришћанства, за одбрану Отаџбине, за одбрану Балкана. Муратова војска борила се за наметање господарства, за наметање јарма и ћутања. Има ли и мало сумње, чији је циљ борбе и смисао муке био правији? Како је онда Лазар могао бити побеђен? Не, он није ни био побеђен. Његова крвава глава котрљајући се по Косову исписала је смртну пресуду тобожњим победиоцима. Заиста, никада смрт не оправдава своје постојање у толикој мери, нити показује толико лепоте и племенитости у себи као у тренутку када прима у своја наручја човека као жртву за нешто више од његовог маленог живота. Смрт тада губи своју жаоку, цепа свој тамни вео, и изједначава се са животом. Овим се додирује главни нерв хришћанске религије.

Гле, хришћанска религија се доживљује и доживљена само постаје разумљива. Рекао је Господ: "Ко чува живот свој, изгубиће га, ко изгуби живот свој, Мене ради, сачуваће га". — Ко може ово разумети сем онога, који је у стању ово доживети, преживети? Није ли ова тајна јеванђелска, једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведочена нашим народом кроз историју од Косова до данас? Није ли народ Лазарев онда изгубио свој земаљски живот, који му се у наше дане отвара? А да је онда народ Лазарев зажалио за својим смртним животом; да је сијао крст Христов — да буду згажени без одбране — страшно је и помислити! — Народ би тај одавно угњилео у својој слабости и ништавилу и изгубио би до сада оба царства, и оба живота. Но Лазарев народ је разумео онда књигу јерусалимску, свету књигу судбе, као што ју је разумео и његов владар и, приволевши се царству највиших идеала, однео је бесмртну победу страдањем и смрћу својом.

Поклонимо се, зато, жртви, светога Лазара. Његово приволење царству небескоме значи целу једну религију.

Та религија Лазарева данас је потребна народу као и увек. Јер гле, она значи, да са Христом долази и победа.

Она значи, да нема сувише велике жртве за правду Божју.

Значи још, да је и сада, као и у почетку, пред нашом слободном и уједињеном нацијом отворена књига, која долази с неба кроз Јерусалим, са вечито истим питањем, које иде с тутњем кроз све дане светске историје:

"Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству земаљскоме,
или волиш царству небескоме?"

Читајте своју историју како ваља, и видећете сав је закон Божији урезан у њој. Крупним словима, као огњеним кедрима, пише Господ закон свој, да би га и мало писмени у духу могли читати. Он га је написао и запечатио једном у Светом Писму, но Он је неуморан у понављању свога закона у животу свакога народа.

Будним оком пратиће небесне силе живот наш у слободи, за који сте се толико молили.

Воспрените духом дакле, и не загњурујте душу своју у земаљско царство. Гле, слобода никада не значи земаљско царство но небеско. Слобода је ретки гост из другог света а не стални житељ овога света. Као крилати анђео, провидан и нежан као етар, и моћан и животворан као етар, слобода на крилима долеће у госте, на крилима се држи међу нама, и на крилима одлеће у — други свет.

Сазидана од костију мученика и великомученика, ова земља треба да постане тврђава Божија, у којој ће се име Божије славити и благосиљати и мислима, и речима, и делима. Нека би на свим капијама ове тврђаве, и у свима душама њених обитатеља, била уписана огњена реч пророкова: "Господ је снага моја и пјесма моја!"

Дигни се, царски народе, на висину царства небескога, где истина, светост и доброта блистају.

Одагнај грех од себе као што змију отклониш од младенца. Јер ако си до сада правдао грехе своје робовањем, чиме ћеш их од сада правдати?
Нека са ропским временом оду у неповрат и последњи остаци ропске душе.

Да би опет дошла до свога права царска душа Лазарева која светлом лику Христовоме приноси све на жртву и од Њега прима свој најлепши сјај.

Да би они, који дођу да суде и певају о вама и делима вашим, могли рећи исто оно што је речено о светом Цару и његовом народу:

"Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно".

 

 

Видовданска беседа 1951. године

Србобран, 1951. године

Хтео бих да вам говорим о великом дану, Видовдану. Великом, јер је Видовдан — светлост, а не мрак; светлост срца, ума и патриотизам. Видовдан није низина него висина.

Видовити пророци гледајући тајне небесног света, били су ужаснути. Тако Исаија кад виде, повика: "Јаох мени, погибох". Језекиљ и Данило: "... и кад видјех и чух падох изван себе ничице на земљу". А Јован Јеванђелист видевши Исуса у небесној слави и красоти као младића са лицем сјајним као сунце и очима као пламен огњени, вели за себе:"И кад га видјех, падох к ногама његовијем као мртав".

Велики видици уносе страх у људе, и тај страх чисти душе. Они који су гледали велике видике божанских тајни, гадили су се ситничарских дела људских. Као кад би неко видео огроман пожар, слично оном што ми данас гледамо на ивици Азије, у Кореји, а потом спустимо поглед на кратковиде суседе своје како се коцкају и свађају око ситне добити. То је доводило далековидне пророке до страховите јарости. И они су својим речима, као огњем, жегли људе, да би им пробудили савест и отворили очи за оно што је велико и главно.

Православна црква васпитала је српски народ уздизањем на висине, за гледање великих видика, небеских и историјских. По речима песника:

"Ко на брду чак и мало стоји више види но онај под брдом".

Генерације српске пре светих ратова, васпитане су углавном помоћу три епохалне визије српске историје: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.

А када су у Југославији почеле клевети оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.

Када је велики француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година, видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: "Народ који има овакве споменике не може никад пропасти". А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу 1000 метара високу и 200 метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајр Стејт Билдинга у Њујорку, највеће грађевине у свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.

Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи "Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира." Нема ни једнога који мисаоно не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српскога народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону речНико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну се тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима "У Бога нема мртвијех него су сви живи". Међу њима је огроман број сродника американских Срба. Због тога срце американских Срба крвари заједно са срцем њихове преостале браће у Старом Крају. Отуда сузе Срба и с ове и с оне стране океана сливају се у темеље оне исте Ћеле Куле. Отуда и Српска народна одбрана отвара данас свој Десети конгрес молитвеним поменом свима њима, који као ратници погинуше, или као мирни грађани или заробљеници бише масакрирани, глађу уморени, ослепљени, живи погребени, на огњу сажежени, утопљени, обешени, или другим сатанским начином умртвљени. Они не пострадаше ни као радикали ни као либерали, ни као десничари ни као левичари, него као православни Срби. Због православне вере и српског имена пострадаше. То сведоче стотине губилишта, хиљаде тамница и — милиони лобања у Ћеле Кули.

Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири — милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али и тужиоци пред Богом; помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, т. ј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтин папир и трговали с њима.

У старо време, кад су змије уједале Јудејце у пустињи, Бог је заповедио Мојсију да направи и подигне змију од бакра. Па ко год би само погледао у ту бакарну змију, излечио би се од уједа отровних змија. Од стране Српске цркве ја данас указујем вама, Срби не вештачку бакарну змију него нешто страшније указујем вам нову Српску Ћеле Кулу од хиљаду метара висине изидану од четири милиона пострадале браће ваше. Ко год је од Срба затрован змијом себичности, самољубља, партизанства, безверства или друге неке злобе, нека погледа у ту Ћеле Кулу, и биће страхом излечен од свега негативног, ниског, несрпског, нечовечног и нехришћанског.

Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.

 

 

Видовданска беседа у цркви Светог Вазнесења у Лондону 1952. године

"Рече Господ: Благо онима који плачу, јер ће се утешити...
Тешко вама који се смејете сад, јер ћете заплакати."

(Мат. 5, 5; Лк. 6, 25).

Ево дана опевана, ево дана осликана, ево дана оплакана, ево нам опет Српског Видовдана.

Чудо како један једини дан може да промени историју и судбу једног народа, па чак и једног континента. Дан Константинове победе над Максенцијем донео је слободу Христовој цркви после 300 — годишњег гоњења и мучења. Дан битке код Поатјеа под Карлом Мартелом спасао је Западну Европу од "потопа аријевског мора". Један дан на Ватерлоу запечатио је судбу Наполеонову и променио ток европске историје. Дан изненадне смрти цара Душана отворио је капију исламској поплави хришћанског Балкана. Видовдан је пак био последњи јуначки отпор тој поплави али и слом последње бране против ње.

Отуда је Видовдан дан туге, али и славе, дан тужне славе. Дуготрајан смех смењен је дуготрајним плачем. И обистинила се реч Христова: "Тешко вама који се смејете сад јер ћете заплакати". Отимање великаша о власт над својим сопственим народом смењено је исчезнућем великаша и робовањем народа под туђинском влашћу. Тако је то било и дуго је трајало. Дуго.

Под дугим робовањем народ је почео читати Видовдан не само као један датум него као и задатак од Бога му задати. Одржати веру и поново се удостојити слободе, тако је народ разумео тај Видовдански задатак. Одржати праву веру под искушењима и на мукама и удостојити се златне слободе кроз покајање и очишћење — овај задатак, кога неки називају завет, народу је бивао све јаснији од колена до колена и из столећа у столеће, док се није навршило време. Да, док се нису набројале године српског робовања, таман онолико колико и године робовања народа израиљског под мисирским фараонима. А када "земан дође ваља војевати", Српски народ је био апостолски оснажен вером и удостојен слободе. Тада је могао и народ дићи устанак.

То је био устанак једног чисто сељачког народа, без великаша и феудалиста, без научника и школованих политичара — један изузетан феномен у историји Европе. То је био устанак народа заборављеног од света, освештаног молитвом, очишћеног сузама и духовно узраслог до престола Божјег, тако да је могао видети отворена небеса и читати "небеске прилике".

Оно што је свилена долама на Косову изгубила, сељачка је гуњача у устанку задобила. Лазар је проклињао ко не дође "у бој на Косово". Морао је проклињати због раздора и растројства великаша. Карађорђе није имао потребе да проклиње, јер је сав народ био сложан и једнодушан, и на његов позив устала је сва "кука и мотика" и дигла се "раја ко из земље трава". Али и они у долами као и ови у гуњачи једнаки су били по јунаштву и пожртвовању; никада сличнији потомци прецима, и то у временском размаку од пола хиљаде година.

Наша народна црква учинила је правду и Косовским и устаничким јунацима спојивши њихов спомен празновања у један дан — Видовдан. И држава српска (док је била српска), празновала је свечано тај дан заједно са црквом. Али у Југославији са презрењем српскога имена, презрен је био и Видовдан.

Мукло и нечујно скинут је са националног календара само да би се угодило мањини и тобож одржала држава. И тако, и Видовдан и Савиндан, прешли су у искључиво достојање цркве. Но тиме су наши државоградитељи увредили српску већину у оба света, а нису угодили мањини нити државу одржали. Кумиру земаљског царства принели су царство небеско, а некаквом "дану примирја" и "дану уједињења" велики Видовдан. Смејали су се светињама српске историје, у овом као и у многоме другоме, као "застарелим и преживелим". Зато сада плачемо, и криви и прави и они у Отаџбини и они у расељењу.

Плачу деца за очевима својим, мајке за синовима, жене за мужевима. Више од десет година растављени они вену од чежње за састанком када ће се тешко моћи препознати. Плачу српски ратници у Британији, сада работајући у рудокопима и угљенокопима за насушни хлеб, од кога одвајају и шаљу својима у Отаџбину, да и једни и други не буду сити. Плачу Александрови јунаци у Аустралији, истребљујући крокодиле по рекама и змије по пустарама, док њихова нејач кулучећи идолу државном нема ни снаге ни времена на претек да сасече коров око своје куће. Плачу српски официри и домаћини у Немачкој где служе као полиција да би се одржала она држава, која је прва погазила и поробила њихову земљу.

Плачу и Срби староседеоци у Америци и Канади који су с тешким трудом зарађивали и слали на подизање својих домова, школа и цркава у Старом Крају; плачу када чују да је све то разрушено и огњем сажежено заједно са њиховом чељади. Плачу учитељи и професори, генерали и министри наши служећи као келнери по кафанама и рибајући ноћу патосе у великим зградама слободних земаља. Плаче она интелигентна сиротиња наша у Јужној Африци што мора да се труди да скући туђу кућу, док се њихова руши до темеља. Плачу Срби и Српкиње по државама Јужне Америке, под ненавикнутим поднебљем, где далеко од славних задужбина својих царева и краљева траже гдегод православни олтар да се могу причестити. Плачу рањеници и болесници српски по болницама у туђини, јер умирући губе наду да ће се видети са својим милим и драгим у овом свету. Сви плачу, сав народ Светосавски, и свуда, свуда по глобусу земаљскоме. Плачу, али у потаји, плачу кад легну у постељу и потону у сећања, што је некад било а што сада јесте. Плачу а крију сузе од слободних народа, да се ови не би зачудили или подсмехнули. Плачу пред Богом а не пред људима. А Бог види и броји сваку сузу сиротињску.

Но питаће неко: шта вреди плакати? Није ли плач особина слабих и немоћних? Зар сузе не раслабљују снагу и не убијају енергију људи?

Не, браћо моја, не и никако! Гле, и Христос је плакао, још је назвао и блажене, оне који плачу. Плакали су апостоли Христови и светитељи и сви племенити људи од искона. Плакао је и Свети Сава, и сасушио се од плакања. Заплакао се понекад и делибаша Марко. Плакао је, како сазнајемо од очевидаца и краљ Петар II, плакао је често над јадом свога народа.

Сухе очи су као пресушени извор. Бежи од човека који се хвали да никада у животу није плакао. Сузе су дар Божји, кажу велики православни духовници. Сузе су лек, а не отров. Сузе снаже, а не слабе. Сузе доносе утеху и мир. "Исплачи се — каже се код нас — па ће ти бити лакше". И бива! Да је мајка Југовића могла "од срца сузу пустити" не би препукла. Знао је наш премудри Господ шта говори кад је рекао: Благо онима који плачу... Срби су то безброј пута доживели и потврдили. Јер су врло често налазили утеху у плачу, да, и доказали да је плач велика позитивна сила. Они који се вазда смеју нису за велика дела. А који плачу пуни су доброте, милости и праштања. Способни су да разумеју туђу невољу и брзи да притекну у помоћ. Миротворци су и сјединитељи завађене браће. Они су прави синови Божји и кћери. Често су сузе односиле победу где мач није могао. Јер иза њих, оних који плачу, дејствује свемоћни Бог.

Немојмо се, дакле, стидети плача, него се стидимо себичности, злурадости и мржње, која је суха као јехтика и суши душу као што јехтика суши тело. Свака суза над општом народном несрећом приводи нас ближе Богу и ближе остварењу нашег идеала.

А велики дан Видовдан, тај живи споменик над милионима умрлих, не може се ни прославити без суза, и то суза захвалности великим прецима нашим, и суза вапијућих Богу за помоћ и спасење, најзад и суза радосница — ако Бог да, да као што и хоће у часу када се испуне наша национална надања.

Све Богу на славу и Србадији на срећу и благослов. Амин. Боже дај!

Упокој господе све оне многомилионе жртве од Косова до наших дана, који се принесоше за веру и слободу. Амин.