Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета.

Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се.

Празник Светог Вита (Вида), мученика из Диколецијановог доба са Сицилије, – Видовдан – има изузетно важно место у хришћанској и националној свести Срба, првенствено као дан спомена Косовског боја и Светог кнеза Лазара. Међутим, и пре Косовске битке, култ овог ранохришћанског мученика, био је код Срба израженији него међу осталим православним народима.

Још од V века (Јеронимов мартиролог), односно од VII, када је написан Витов Passio, на Западу су познати подаци о животу и страдању овог мученика. Свети Вит, седмогодишњи дечак са Сицилије, због снажне вере у Христа, стекао је у раном детињству исцелитељску моћ. Хришћанској вери дечака снажно и брутално се супростављао његов отац Иласије, угледни сенатор. Уз Божију помоћ, са васпитачем Модестом и дадиљом Крискентијом, бежи у Луканију где наставља исцељења. Када је Диоклецијановог сина обузео нечисти дух, запретио је да неће напустити царевића док не дође Вит Луканијски. Доведен у Рим, дечак је исцелио царевог сина, али није хтео да принесе жртву паганским боговима, што је био разлог да са пратиоцима буде подвргнут тортури. Током мучења анђео их чудесно односи у Луканију. И ту Вит позива Господа да прими душе страдалника, што је и услишано, тако да он и пратиоци умиру у миру. Кроз три дана, Вит се у чудесној визији јавио угледној хришћанки Флоренцији, која је тела мученика сахранила.

Свете тајне су свештенослужитељске радње у којима на видљив начин примамо благодат невидљивог Светог Духа. Има их седам. Неке су обавезне и свеобухватне за све вернике: Крштење, Миропомазање, Покајање и Причешће; Брака за већину верника, Свештенства за клир црквени; а Јелеосвећења за болеснике (телесне и духовне).

У понедељак, 18. марта 2024. године, почиње Васкршњи или Велики Часни пост, најважнији посни период у току године којим нас Црква припрема за достојан дочек Празника над празницима - Васкрсење Христово, који ове године славимо 5. маја.

Вече пред почетак Васкршњег поста у храмовима се служи Прашчално или опроштајно вечерње – служба која отвара двери Поста и наша срца када се, по завршетку службе сви присутни, уз појање великопосних и васкршњих стихира и молитава, измире, тражећи опроштај једни од других.

Епископ шумадијски Јован, из Божићне посланице, 2006. године:

И овог Божића ми пред собом видимо младу мајку која на грудима држи тек рођено дете и чини да осетимо нешто без чега се у животу не може – а то је топло срце. С једне стране, сам се Син Божији из топлоте Свога срца очовечује, постаје један од нас и долази нам, не са царском помпом и свитом, већ као мало дете, као беба којој само топлога срца можемо приступити. И то је, драга Наша духовна децо, основно хришћанско искуство и доживљај Бога; не као страшног и немилосрдног судије који нас вреба и лови сваку нашу грешку, већ као Онога који нам се с љубављу даје и коме ми, опет, с љубављу и топлога срца приступамо. Јер, како се другачије и може малом детету приступити? С друге стране, и мајчинска љубав Пресвете Богородице, на свој начин, боји читав празнични догађај из кога, како смо рекли, извире осећање топлине. Божић је празник топлине и топлог људског срца.

Молитва као потцењена вредност

Када је реч о молитви, пре свега нам привлачи пажњу извесна неусклађеност молитвених пракси са класичним параметрима Бога. На тај недостатак указује и сам Христос. Зашто Богу говорити о својим потребама, ако “зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од њега “(Мт 6, 8)? Богу није потребан информативни део молитве; смисао није у ономе што се изговара, него у самом чину изговарања. Ми, међутим, у скоро свакој молитви набрајамо своје потребе или наручујемо хлеб насушни. Оптерећеност наших молитава тиме ствара утисак нечег сувишног.

Свете мученице Вера, Нада, Љубав, и мајка им Софија - Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди.

Митрополит Месогијски и Лавреотиски Николаос (Хаџиниколау)[1]

Превео: протонамесник Драган Поповић

Ваше Блаженство, Ваша Преосвештенства Свети Архијереји,

Осећам потребу да ово своје излагање започнем тиме што ћу се захвалити на части која ми је указана, али истовремено и да исповедим своју унутарњу тешкоћу да на овом светом скупу говорим о биоетичким питањима, која су по својој природи нова, тешка за исправно, а лака за њихово погрешно разумевање. Укратко, биоетичка питања су веома деликатана за руковођење. Ово су питања која често захтевају специјализовано научно знање, клинички осећај и искуство, и у сваком случају разумевање теолошке антропологије. Уверавам вас да би ми било много лакше да говорим на научној конференцији, пред медицинском публиком, или малој деци са јаким сумњама, него пред јерархијом Грчке цркве. Ово због тога што колико год да је неко читао, слушао или размишљао, и ма колико да је времена провео бавећи се овим питањима, неретко се осети изненађено, дубински недостатно и без потребних одговора, а одговорност теолошких ставова је велика.

Да ли је Литургију Пређеосвећених Дарова исправно служити у вечерњим часовима, када је иначе време служења вечерњег последовања, и да ли је у том случају довољно шест сати уздржавања од хране и пића како би се причестили?

У бесконачној галерији личности из историје нашег рода, попут „звона што са немањићких задужбина пева“, одзвања кроз векове име Светог Саве. Ново време и наш век са убрзаним процесом урбанизације, индивидуализације, као и са доминантним егзистенцијалистичким философским теоријама о „бачености у свет“, „безграничној отворености“ према свету у коме прете досада, сета и очајање, видљиво обележава дан Светог Саве, али га, у основи, не разуме.

Са Енглеског превео: Драган Поповић[1]

Др Бредли Насиф је православни хришћанин, Американац либанског порекла. Тренутно је професор библијских и теолошких студија на Универзитету Норт Парк у Чикагу. Докторирао је на Универзитету Фордхам код о. Џона Мајендорфа. Члан је Антиохијске православне Цркве.

Г. К. Честертон је једном рекао да никада не треба срушити ограду уколико се не зна зашто је тамо уопште и постављена. У овом чланку ћу покушати да објасним неке од темељних разлога зашто је Црква поставила ограду око својих веровања у вези са природом и сврхом људске полности. Та веровања су сажета у „Прогласу о браку и полности“ Сабора канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава:

Православно хришћанско учење о браку и полности, чврсто утемељено на Светом писму, два миленијума црквеног предања и канонском праву, сматра да се тајна брака састоји у заједници мушкарца и жене, и да аутентични брак одражава свето јединство које постоји између Христа и Цркве, као Његове невесте.[2]

Издавачка установа Епархије шумадијске обавештава да је из штампе изашло ново издање вредне историје Руске цркве, чији је аутор Антон Владимирович Карташов. Након првог тома, чија почетна тачка јесте „анализа предања о проповеди Светог aпостола Андреја Првозваног на Руси, а завршна казивање о синодалном периоду руске црквене историје током XVIII века“ (Предговор, В. Пузовић), други том се наслања на синодални период и завршава приповешћу о царевању Павла I (1796-1801).

Свети апостол и јеванђелист Лука описао нам је „један од најтајанственијих, за наш човечји ум најнесхватљивијих, но најзначајнијих свештених догађаја у историји човечанства, који је Божији промисао извео ради нашег спасења, и на који не можемо нити смемо другачије гледати, до умним оком и са свештеним трепетом и страхопоштовањем“[1]. Тај космички догађај, најзначајнији у икономији нашег спасења – благовест арханђела Гаврила Пресветој Дјеви Марији – догодио се равно пре две хиљаде година. Догодила се „велика тајна побожности“ (Прва Тимотеју, 3, 16) и „Логос постаде тело“ (Јован, 1, 14). Створитељ се сједини са својим створењем и понизи себе „узевши обличје слуге“ (Филипљанима, 2, 7). Син Божји постаде Син Дјевин. Својим сједињењем означи почетак Новог завета, а самим тим и почетак нашег спасења.

Свети Амфилохије Иконијски (+395)

Ова духовна и светла ливада прошарана лепотом небеског цвећа и миомирисним чистим апостолским ароматима представља слику Божанског Раја. Као што је овај умилни и незалазни врт био испуњен нетрулежним дрвећем, бесмртним плодовима и другим безбројним лепотама, тако и ово Божанствено сабрање свештене Цркве блиста духовним и неизрецивим тајнама, од којих је највећа свети празник Рођења истинитог Бога нашег Исуса Христа који је за нас необорива тврђава, непоколебљиви темељ, почетак спасења и славни венац.

Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.

Патријарх Пајсије I, син попа Димитрија, родио се у Јањеву око 1542. године. О његовом школовању не зна се скоро ништа. Претпоставља се да су богати Јањевци, чији су „рудници, мање-више, стално радили“, у то време имали своју основну школу коју је Пајсије похађао. Своје даље школовање наставиоје у манастиру Грачаници. „Јер сви који су писали о Пајсију слажу се у томе, да је био редак библиофил, љубитељ црквене књиге, о чему сведоче многи записи“.

Патријарх Пајсије несумњиво је један од највећих поглавара Пећке Патријаршије из времена ропства под Турцима; он је своје високо црквено достојанство и сјајну јеванђелску просвећеност спојио са божанским врлинама молитвености, дуготрпљења и смирења, а посебно трудољубља и апостолског пожртвовања за своjу од Бога повјерену му паству и свој српски род.

Пајсије бјеше изданак из свештеничке породице, син побожних родитеља свештеника Димитрија и Дафине, рођен средином 16. вијека на Косову, у мјесту Јањево због чега се зове Јањевац. Није познато гдје се замонашио, али се зна да је прве године свог монашког живота провео у Пустињи Анића, коју помиње у запису на својој књизи Бесједа Св. Јована Златоустог. Крајем 16. вијека постао је новобрдски митрополит. Већ тада је, као добар архипастир стекао лијеп углед код свештенства и народа, посебно се истичући чврстином карактера, трудољубљем, смирењем, сталним изучавањем Светог Писма и светоотачких књига. Патријарх Јован Кантул, прије свог заточеништва одредио га је за свог Егзарха, а пошто су из Цариграда 1614. доспјеле тужне вијести до Пећке Патријаршије да је Јован од стране османских власти осуђен на смрт, Пајсије је саборно и канонски изабран за новог патријарха, нешто мало прије мученичке Јованове смрти.

Преподобни Киријак рођен је у Коринту, од оца Јована, презвитера свете саборне цркве, и матере Евдоксије. Рођен је у последње године царовања Теодосија Млађег. Сродник преподобнога епископ Коринтски Петар произведе га у раној младости за чтеца саборне цркве у Коринту. Киријак свесрдно читаше од јутра до мрака и од мрака до јутра божанствене књиге Светога Писма, дивећи се како Бог од самог почетка света све премудро уреди за спасење људско, како у сваком нараштају удостоји велике части и дивно прослави оне који Му угодише. Јер Он Авеља прослави због жртве; Еноха пренесе у рај зато што Му угоди; Он сачува од потопа Ноја, ту искру рода људског, због његове праведности; Аврама учини оцем многих народа због вере његове; показа да Му је пријатно Мелхиседеково побожно свештенство; узвелича Јосифа због његовог целомудрија; у лицу Јова даде целоме свету пример трпљења; Мојсија начини законодавцем; Исусу Навину даде силу да заустави сунце и месец; јави у Давиду пророка, цара и праоца Христа Спаситеља; пламен Вавилонске пећи претвори у росу за Младиће.