Прва и основна карактеристика Литургије пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом најранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена веза са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије. Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцип објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана, у коме треба да буде одслужена.

Видео сам светлост која прожима читав свет.
Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет
преобиље Божанске љубави и Који Себе предаје мени.
И нема више страха, нити неизвесности у мени,
већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег.
Празник сусрета душе човекове са Љубављу,
сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу
да тај свој живот преобразим у чекање Бога

(Александар Шмеман)

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене,
Владику свих молите:
Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост.

Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника,
свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље,
јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете:
Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља.

Кондак, гл. 2.

Свети Григорије Богослов

(одломак)

МОЛИТВА И ЗАВЕТ МАТЕРЕ ГРИГОРИЈЕВЕ

Теби ме је мати моја на дар принела још док ме је у утроби носила, оног дана када је у жељи да мушко дете на коленима придржи, попут свете Ане овако прозборила (1 Сам, 10-18): „О, да ми је да мушко чедо угледам, а ти, Христе владару, задржи плод трудова мојих у околу своме!“ Тако она рече, и ти је, Боже, услиши, затим дође онај сан божански и име јој донесе, а онда јој ти сина подари. После ме она, по закону твоме, принесе на дар као новог Самуила – ако сам то икад био. А сада се бројим међу луде и неваљале синове часног слуге твога Илија (1. Сам. 2, 12); они чисте жртве скрнављаху у безумљу своме, похлепним рукама грабећи из судова и лонаца Божијих, и зато тежак крај живота дочекаше. Но мати моја бољем се надала, и зато је део порода свога теби посветила; руке моје она је на свете божанске  књиге положила и загрливши ме овим речима ми се обратила: „Неко је већ пре мене привео олтару сина свог љубљеног, Богом поклоњеног, и жељног да у светој жртви учествује – одличан отац, одличног сина – касно рођено чедо Сарино, почетак и корен лозе будуће, плод наде и обећања Божијег – тај свештеник беше Аврам, а јагње дични Исак – тако дакле и ја, као што сам обећала, тебе, дар живи, Богу поклањам. Да ми ти испуниш наду мајчинску! Јар ја сам тебе, чедо, измолила и сада се молим да се достојним покажеш. То ти, сине, часно наслеђе остављам, сада и овде и све до послетка. А што је од послетка, то је далеко најбоље.“

Виктор Бичков

Иринеј Лионски, који је у свом учењу објединио источне и западне тенденције у хришћанству, први се намерно и доследно бавио анализом проблема лика и подобија у човеку, настојећи „да мисао држи на тлу чврсте реалности“ (Balthasar, H. U. Von, Herrlichkeit: Eine theologische Asthetik. Bd. II, 56). Као што је већ познато, безмало сва његова књижевна делатност била је усмерена на полемику с гностицизмом. Управо је велика улога схватања слике у гностичким учењима натерала и њиховог хришћанског опонента да тој категорији посвети посебну пажњу и да, отискујући се од гностичких теорија, понуди хришћанско схватање проблема.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и по одобрењу директора Основне школе "17 октобар" госпође Биљане Милановић изашао је из штампе светосавски часопис Растко, осми по реду.

Ненад Ристовић

Исус Христос је рођен пре нешто више од две хиљаде година као палестински Јеврејин, поданик Римске државе. Ове две чињенице условљавају да свако разматрање историјских оквира Христовог земаљског живота па и времена Његовог рођења има два плана: један је римски и уопште пагански, а други палестинско-јеврејски. И сама еванђеља показју ту амбивалентност. О Христовом рођењу говоре еванђелист Матеј и еванђелист Лука, али као два различита човека – један је хришћанин из јеврејства, а други из паганства – и за различиту читалачку публику и са различитом намером – први за Јевреје да им представи Исуса као очекиваног Месију из старозаветних пророчких књига, а други за пагане да им прикаже Спаситеља човечанства. Кренућемо од другог приступа, односно најпре ћемо осветлити шири, светски оквир Христовог рођења и живота, па се преко јеврејске дијаспоре приближити њиховом јеврејско-палестинском језгру.

Jaрослав Пеликан, Хришћанско предање том II, Дух источног хришћанства
(од 600.до 1700. године)
Службени гласник, Едиција Символ,
превео са енглеског Новак Билић, прво издање, 2010, стр. 392.

Из штампе је управо изашао превод на српски језик другог тома из петотомног опуса Хришћанско предање, утицајног теолога 20. века - Јарослава Пеликана. Пеликан је у овом тому нагласио формирање и развој византијског, сиријског и руског богословља, као и кључне богословске расправе које су обележиле овај период. У том смислу аутор одбацује Харнакову тезу о потреби "креативности ума" (стр.39) већ га у овом делу више занима однос између континуитета и промене настао у историји развоја богословског учења, као и у коликој мери су богослови својим заступањем предања верно следовали првих пет векова Цркве (стр.7).

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Јарослав Пеликан

НЕПРОМЕНЉИВА ИСТИНА СПАСЕЊА

(Учење о обожењу код светог Максима Исповедника)

Као и све богословске замисли светог Максима Исповедника, идеја о обожењу потицала је из хришћанске древности и била је уобличена употребом код грчких отаца. Спасење схваћено као обожење било је предмет хришћанске вере и поруке Светог писма. Сврха молитве Господње била је да укаже на тајинство обожења. Крштење се вршило “у име животодавне и боготвореће Тројице” (Максим Исповедник, Аскетски живот 2, PG 90: 913).

Протојереј-ставрофор Зоран Крстић је ректор Богословије “Свети Јован Златоуст” у Крагујевцу и професор “Канонског права” и ” Хришћанске социологије” на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Плаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно после скидања са Крста. На плаштаници се налази представа скидања са Крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.

У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја".

Богојављење - 19. јануара по новом, a 6. јануара по старом календару, Православна Црква слави велики хришћански празник Богојављење. Тог дана православни једни друге, а и сав народ Божји, поздрављају древним поздравом „Бог се јави - Заиста се Бог јави".

Свети Јован Златоуст је o данашњем празнику, поред осталог рекао: „Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине...".

Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији. Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3). Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави пастир добри стаду своме.

СВЕТЛОСНИ ОБЛАК ЖИВЕ ВОДЕ, БЛИСТАЊЕ ТАЈАНСТВЕНОГ ДАНА, ОГЊЕНА КОЧИЈА ЛОГОСА

"Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.

Установљавање Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове Хришћанства. Већ од IV века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу у својим делима Божићни пост. У V веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују 40 - дневни пост уочи великог празника Христовог Рођења.

О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ ВЕРНИХ

(ГЛАСНИК ЦПЦ, ФЕБРУАР 1978, НЕКА ПИТАЊА НАШЕ ВЕРЕ, I, БЕОГРАД 1998, 377-387)