У уторак седамнаести по Духовима, 30. септембра 2025. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у капели окружног затвора у Крагујевцу, поводом храмовне славе светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије.
Високопреосвећеном су саслуживали протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су: др Марко Петровић и Марко Нешић.
За певницом су били: јереј Александар Мирковић и јереј Иван Антонијевић.
Светом литургијском сабрању присуствовали су осим управе окружног затвора, и штићеници ове установе.
По прочитаном Јеванђељу по Марку, Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован обратио се присутнима пре свега честитајући храмовну славу рекавши да:
„Наша Црква данас прославља три сестре, три мученице, Веру, Наду и Љубав коме је ова капела у овој установи и посвећена. Три имена, три највеће значање вредности и врлине хришћанске, а то је, понављам, Вера, Нада и Љубав. Вера у Бога, нада у живот вечни, нада да Бог неће оставити и никада Бог неће да остави човека, без обзира какав тај човек био. Био најбољи, био најгори, био најправедни, био најгрешни, Бога неће оставити. И то је оно најважније у животу када имамо и падове и успоне, да знамо да нас Бог неће оставити и да је Бог са нама уколико смо ми са Богом и колико ми уствари верујемо у Бога. А вера је основ нашег живота. И не само живота.
Зато Христос када је год, хтео да лечи болеснике, он их је најчешће питао да ли верујете да вам ја то могу чини? И кад су ти болесници одговорили да верују у Бога, у Христа, да их Он може излечити, они су рекли верујемо Господе и помози наше неверју. А Господ шта има да каже? Нека вам буде по мери вере ваше. И заиста све нама у животу, браће и сестре, бива по мери вере наше. Јер каква нам је вера? Такав нам је живот. А вера? Вера човека учи да буде честан, да буде добар, да буде ваљан, да буде поштен.
Вера га учи да човек вреди онолико колико има вере, поверења у Бога и веру и поверење у другога. Јер Бог ништа од нас не тражи да ми према Њему чинимо, браће и сестре, него што треба да чинимо и ми према другим. То Бог од нас тражи. Зашто? Зато што је сваки човек икона Божија, зато што је сваки човек слика Божија. И зато би природно било да се сваки човек према другоме обходи као иконе. И ако имамо то осећање да је човек икона Божија, онда никад нећемо према том човеку било шта учинити зло. Јер знамо да је икона одраз љубави Божје. Тако је, браћо и сестре, вера треба да нам каже буде и љубав и према Богу. Али ништа мање од љубави према ближњем. Јер ми преко другога долазимо до Бога. И до тог другога долазимо преко Бога. Зато наш народ је лепо говорио без човекољубља нема ни Богољубља и без Богољубља нема ни човекољубља.
И кад би заиста човечанство само ову Христову заповест једну примењивало у животу: „Што не желиш себи, немој чинити другоме“, верујте, све би нам у животу било другачије, све би нам било лепше. Све би нам било узвишеније. Јер, понављам, свако жели да њему неко од других каже лепо, онда треба и у обавези смо и ми, да и другима говоримо лепо. Не можемо да осуђујемо другога, а да тражимо да други нас не осуђује. Зато и Христос каже, каквим судом судите, онаквим ће вам се судити. То јест, каквим судом судите, онако ће вам се и судити. И човек увек некако другачије суди према себи у односу на другога. Често мисли, ја сам другачији. И све док ми сматрамо да смо нешто другачији, да смо бољи, па чак и да смо паметни, да смо и образованији од другога, онда то није хришћанско. Хришћанско је да сваког другога, браћо и сестре, сматрамо бољим од себе. И кад тако почнемо да размишљамо да је други бољи, па чак и нека је најгори. Немој судити. Јер, ако не осудиш, нећеш бити осуђен. Ако осуђујеш, она се надај да ћеш и ти бити осуђен. Дакле, браћо и сестре, живот треба да нам буде, кажем тако, да што желимо себи, да то чинимо и другоме. Дакле, браћо и сестре, у томе ће нам најбоље и много помоћи вера. Јер нас вера усмерава да чинимо добро. Нема вере која каже, иди тамо убијај, учини зло човеку. И ако има, то уствари то није вера спасавајућа. То није она вера која нас приближава Богу и која нас приближава човеку. Зато, браћо и сестре, онај који темељи свој живот на вери у Бога, он напросто гради свој посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што он види и не види. Зашто нам је потребна вера у живот? Зато што вером усељавамо Бога у себе. А Бог је љубав. А љубав она покрива мноштво грехова. Кад некога волимо, онда значи нећемо њему ништа ружно не само учинити, него нећемо ни помислити ружно. Љубав је та која уствари даје снагу да пребродимо и оно што нам често и није по вољи што би смо рекли. Љубав је та која је свела Бога на земљу и љубав је та која везује и повезује човека са Богом и човека са човеком. Таму где је љубав, таму нема места мржњи. А мржња настаје без вере, кад немамо вере, кад немамо љубави. А мржња је велико зло. Толико велико зло да може и човеков разум да измени и да човек дође до тог стања у таквом стању, у злоби, у мржњи, да када и чини зло, он мисли да чини добро. Зато нам треба, браћо и сестре, да чувамо разум, да нам све у животу буде по разуму, а не по некој нашој, како бих рекао, инерцији или неким нашим тренутним осећањима. Да нам вера, браћо и сестре, буде не просто идеологија, него позив на правилан живот, на исправан живот. Нада нам треба, јер ми смо слаби људи, сви ми некад не знамо кад можемо да паднемо, да потонемо, да се огрешимо. Зато апостол Павле каже: „Ко стоји да води рачуна да не падне. Али и кад човек падне, било у чему, а има веру и у Бога, кад имаш веру и поверења, онда ће ти вера казати, човече има за тебе живота. Само веруј. Тражи. Тражи Онога Који те може подићи. Јер кад смо пали, и ако смо свесни пада, а поготово ако смо баш толико пали, што би смо рекли, да се толико повредимо, да не можемо сами да устанемо, него нам треба други. Е, то је, то је важно у животу. Тај други нам је важан у животу. Наша лепа изрека српскога народа каже: дрво се на дрво ослања, а човек на човека. Е, зато треба да живимо, да можемо да се на другог ослонимо и да се други може ослонити на нас. Не можемо да тражимо да се ми ослонимо на другога, а када други падне, па, хоће да се ослони на мене, а ја да се, што би смо рекли, да се измакнемо. То није ни по Богу, ни по људима. Дакле, браће и сестре, зато нам треба понављам, и себи, и вама, треба нам вера.
Тамо где има воље и жеље за устајањем, за подизањем, тамо има браћо и сестре жеље и воље и да се исправља. Нема човека без греха, једини је Бог без греха и зато Бог највише воли човека. Зашто? Зато што је човек икона Божија, зато што је човек слика Божија, зато што је Бог све учинио за човека. Бог је љубав, то је Бог. Ако хоћемо да опишемо Бога, можемо све свести у две речи: Бог је љубав. И управо та љубав је Бога уселила у све. Љубав ради човека и ради творевине целе и на првом месту ради човека. И Бог је санео љубав са неба. И ми док није Бог сишао са неба ми нисмо знали шта је права љубав. Нисмо знали ни шта је вера. Па нисмо знали ни шта је нада. И кад је Бог санео љубав према људима, шта су људи урадили према Богу? Да ли су узвратили љубаву? Нажалост, не. Приковали га на Крст. Пазите како то бива кад се ум човеком, што бих рекао извитопери. Онда заиста љубав од љубави постаје мржња. Онда љубав нестаје. А тамо где је мржња, тамо нема осећања. Нема се осећаја ни за кога другога, осим за себе. И онда човек само истиче само свој его, то своје ја. А све док човек то своје ја не стави испред другога, он никад неће поштавати то своје. Јер он довољан, човек који је саможив, себичан, њему не треба нико.
Он је довољан самом себи. И управо зато што је човек довољан самом себи, онда човек узима слободу у своје руке. Слобода је заиста дар Божији. Али је најстрашније да човек злоупотреби слободу. Кад год говорим о слободи, сетим се дивне реченице код Достојевскога, кад су га питали, шта је слобода? Шта ти, каже, подразумеваш по слободом? Он је одговорио, ја по слободом подразумевам да не учиним зло другоме. Пазите. Зато како апостол Павле каже, све ми је слободно, али ми није све на корист. Све ми је слободно, али све не изграђује. Зато, нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да све своје невоље, које имамо, које нас налазе, да знамо да мало своје невоље ставимо и на Бога. И да не мислимо да ми све можемо решити у живот. Не можемо. Али, дајмо Богу, па ће нам Он помоћи, Он ће решити, али онда треба се предати Богу. Онда треба Бога волети изнад свега. А кад волиш Бога, у правом смислу, волећеш и човека. И не само човека, онога кога волиш, ко ти је близак, него волећеш и непријатеља.
То је љубав. Зашто Исус каже: Волите и непријатеље своје. Кад то човек победи у себи, да може и непријатеља да воли. Онда он осети шта је љубав, и како је то лепо живети у љубави. А кад човек живи у љубави, он живи у миру. Он живи у миру са собом, у себи са собом, онда живи у миру са Богом, али живи и у миру једни са другим. Нама заиста мир потребује. Али који мир? Божији мир. Није онај људски мир који је варљив, данас је мирно, сутра је бура. Данас волим некога, сутра ако ми тај неко каже неку реч која ми не одговара, не само што га нећу да га волим, него почећу да га мрзим. А љубав Божија, она, као што рекох, подједнако воли и праведника и грешника. Неко ће казати, па какав је тај Бог који воли подједнако и грешника и праведника? Па воли зато да би тога грешника коснула се та божанска љубав, да у њему пробуди љубав, а праведника да учврсти у љубави. Јер човек није само зло и није само добро, човек је и једно и друго.
У човековому срцу или је Бог или она љубав, или је љубав или је мржња, или како то рече један мудар човек, каже у човековом срцу, увек постоје две животиње, она питома и она крволочна. И кад су га питали која ће животиње да побеђу том човеку, па каже она коју човек храни. И заиста да ми се трудимо да хранимо оно на шта смо намењени. А човек је намењен за вечност, човек је намењен да ствара мир, а не немир. Да ствара љубав, а не мржњу. А за све ту је Бог, помоћи ће нам уколико ми заиста чврсто верујемо у Бога. Јер каже каква нам је вера такав нам је живот. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије присутни штићеници окружног затвора су се причестили, а потом је пререзан славски колач који је припремљен трудом управе затвора и затворског свештеника протонамесника Бранислава Матића. Високопреовећени Митрополит Јован је благоизволео осветити икону светих мученица Вере, Наде, Љубави и мајке им Софије, којег су иконописали штићеници овога завода. Уочи славскога ручка, молитву Оче наш отпевали су притвореници показавши своју љубав, труд и жртву према Богу и ближњима.
ђакон Александар Ђорђевић
