Овај велики догађај за Српску православну цркву и Епархију шумадијску почео је у суботу, 4. октобра 2025. године, вечерњом службом.
Након молитве уследила је додела награда учесницима ликовног и литерарног конкурса који је организовала ОШ „Живко Томић“ из Доње Шаторње на тему „600 година од обнове манастира Никоље“.
У наставку прочитан је историјат манастира Никоље, а затим је изведена представа „Ноћ Лазарева“. Представа је реализована уз подршку Културног центра Топола, по тексту Владимира Ђорђевића, а у режији Милића Јовановића.
Светом Архијерејском Литургијом коју је служио Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован у недељу, 5. октобра, настављена је прослава овог великог јубилеја.
Митрополиту су саслуживали ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ из Крагујевца и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду др Зоран Крстић, архимандрити Димитрије (Плећевић), Евтимије (Јутрша), Онуфрије (Вранић), Петар (Драгојловић), јеромонаси Евстатије (Драговић), Пајсије (Илић), архијерејски намесник опленачки протојереј–ставрофор Миладин Михаиловић, архијерејски намесник космајски протојереј–ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј–ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј Дејан Марковић, протонамесник Никола Илић, протођакон Иван Гашић и ђакон Стеван Илић.
Појали су чланови певачког друштва „Србски Православни појци“ из Београда.
У току малог входа владика Јован рукопроизвео је протојереја Милана Савића у чин протопрезвитера–ставрофора са правом ношења напрсног крста.
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После прочитаног Јеванђелског зачала, сабраном народу беседио је владика Јован:
„У име Оца и Сина и Светога Духа! Помаже вам Бог, браћо и сестре!
Часно свештенство, преподобно монаштво, драга браћо и сестре, сабрали смо се данас у овом светом манастиру Никољу, у којем се наш народ сабирао, ево, пуних шест стотина година. Сабирао се народ који је био жељан Бога. Сабирали су се боготражитељи, они који Бога траже, они који Бога воле и они који воле једни друге. Тако је то било, и надам се и Богу се молим да тако буде док је света и века. И ми смо се управо данас овде сабрали да прославимо живога Бога, да се сетимо свих оних угодника Божијих који су започели да граде ову светињу овде, да би се у њој сабирао народ, да би се народ, као што рекох, сетио Бога живога, да би се сетио да је Бог домаћин у овоме свету, а да нисмо ми. Да смо ми управо његови сарадници, а сваки је човек сарадник Божији, браћо и сестре, уколико се труди да живи по Јеванђељу. Онај који се труди да живи Црквом, он је сарадник Божији.Онај који ружи Цркву, да кажем ту реч, напада Цркву да би себе издигао изнад ње, тај је заиста себи обезбедио муку вечну, обезбедио је пакао. Јер ко је год устајао на Цркву, Цркву није победио. Црква је увек победница, браћо и сестре. А много је шта Црква кроз своју историју пропатила, али је остала уздигнута, јер Црквом руководи Дух Свети. И Црква није ни моја, ни твоја, ни Јанкова, ни Маркова, што би рекао наш народ, она је Црква Божија. И та Црква Божија, браћо и сестре, као и овај свештени манастир, управо сабира народ да га напоји живом водом и да га уједини у заједницу Бога и људи. Да, управо, браћо и сестре, када долазимо на Литургију, будемо свесни да улазимо у предворје раја. Литургија је рај, а то може да осети само онај који има праву веру , ону јеванђелску, непоколебљиву веру. И ја се заиста данас радујем целим својим бићем, браћо и сестре, што заједно са вама служим ову свету Литургију, у овоме манастиру у коме се литургија и молитва служе, као што чусмо, више од шест векова.
И за овај манастир молимо се и верујемо да ће Бог сабирати сав народ, с краја на крај света, и да ће тако бити до краја, ако Бог да. Слава Божија, браћо и сестре, на овом светом месту почивала је вековима. Вековима почивала и почиваће, док се у њој служи божанствена Литургија.
А свети оци кажу да ће свет постојати дотле док се у њему служи света Литургија. Ако, не дај Боже, престане да се служи Литургија, света више неће бити. Неће света бити, браћо и сестре. И зато су Господ, Мајка Божија и свети отац Николај, коме је овај манастир посвећен, увек били уз овај манастир и кад је страдао, и кад се обнављао, а он се обнављао онда када се народ српски духовно обнављао, кад се духовно дизао и подизао, браћо и сестре, без обзира на све невоље које је сигурно претрпео кроз историју, а тога је било заиста много, браћо и сестре. Много је тога било. И заиста, кад би нам ови зидови манастира и његове фреске могли, како да кажем, да проговоре, да нам саопште све те потресне исповести које је народ овде долазио да пред невидљивим, али свуда присутним Богом искаже — пред свештеником, пред живим Богом, браћо и сестре — да изнесе оне тајне које човек носи у себи, а нема храбрости да каже ни оцу ни мајци, али у Бога има поверење. То не значи да немамо поверење у своје родитеље, али Бог је тај који може много више да нам помогне у невољама него што могу отац, мајка или било који човек. Дакле, браћо и сестре, овде је наш народ исповедао своје грехе, овде је долазио да се радује када га радост обузме, али и да тугује када га туга обузме. Долазио је, браћо и сестре, да би кроз ову светињу и кроз свету Литургију упознао, у ствари, своју душу, да би упознао и веру, и љубав, и своју, и свога народа. А те тајне су само Богу знане. Кад би ове фреске у овоме манастиру проговориле, могли бисмо да испишемо предивну, истиниту, мукотрпну, дуготрајну, али истрајну и велику историју српскога народа. Током ових шест векова у овом манастиру све је било у знаку Распећа Христовог и у знаку Васкрсења. Јер, ко се са Христом распиње, тај са Христом и васкрсава. Ко се не распиње са Христом, тај неће ни васкрснути са Христом, браћо и сестре. Дакле, све је то доживљавао наш благочестиви народ. Овде, кроз своју веру, кроз Литургију и хришћански живот, овај манастир је литургијом и Јеванђељем крепио снагу овоме народу да остане веран Богу и веран роду своме. Да остане веран Цркви. А било је, кроз историју овог манастира, много покушаја да се људи одврате од Бога. Сећамо се и оне несрећне идеологије, која, не знам да ли још увек није сасвим нестала — јер још увек има оних који се бусају у прса и говоре: „Бог је тамо негде, на страни, а овде је чињеница.“ Дакле, браћо и сестре, зато је овај манастир опстао свих ових векова, и Богу хвала, опстаје и данас као сведок српске духовности, културе и молитве. Зашто је овај манастир опстао толико векова, кроз све невоље које је пролазио, браћо и сестре? Зашто? Зато што је народ веровао у Бога, и што је живео вером, што је веру претварао у дела. Што му вера није била само на језику и на устима, него на делима. Тако је и остао, зато што је свака стопа ове порте манастирске, браћо и сестре, натопљена молитвеним сузама оних који су овде живели, и знојем оних који су градили и обнављали овај манастир. И зато је свака стопа овде натопљена, у исто време, и крвљу бранилаца, и знојем, и трудом градитеља. Заиста, ако гледамо наше манастире и цркве, заиста је наш народ градитељски народ. Нажалост, било је и оних који су ометали да се граде храмови. Браћо и сестре, зато је свака стопа овде освећена, заливена, као што рекох, молитвама оних који су овде живели, који су се овде подвизавали. И она је, браћо и сестре, и данас освећена. Ми данас треба да будемо Богу благодарни што учествујемо у овом шествековном јубилеју, који нас, у ствари, позива, браћо и сестре, да се сетимо да је земља на којој стојимо света. И данас, сабрани народ у овом светом месту и на светој Литургији, браћо и сестре, можемо и ми да кажемо оне речи које је чуо пророк Мојсије на гори Синају, на светој гори: „Изуј обућу своју, јер место на коме стојиш јесте свето.“ Тако је Бог рекао Мојсију. Е, са таквим осећањем, са таквом вером, са таквом побожношћу и смиреношћу, српски народ је походио ову светињу и зато је она, као што рекох, освештана. Али, браћо и сестре, истина је да светиња освећује место, али и човек својим животом или освећује или обесвећује свето место зависно од његовог духовног и моралног живота. Онима који су, браћо и сестре, овде живели у овом манастиру, Бог се јављао. Да, Бог се јављао! И данас се Бог јавља на овој светој Литургији. Само је питање имамо ли ми ту веру да верујемо да се Бог јавља? И имамо ли то духовно уво да чујемо глас Божији? Или, оптерећени свим другим, само не Богом и собом, не чујемо то Божије јављање. А свака Литургија је Богојављање, браћо и сестре. На свакој се Литургији Бог јавља. Дух Свети силази на ове предложене дарове — на хлеб и вино — и претвара их, оно што је природно, у натприродно; претвара их у Тело и Крв Христову, којом се ми причешћујемо. Ако верујемо да је то тако, онда када се причешћујемо, свесни смо да се сједињујемо са Богом. А без сједињења са Богом нема нам вечнога живота, браћо и сестре. А нема нам, верујте, ни благословеног живота у овоме свету у коме живимо. Дакле, браћо и сестре, ево, и данас Бог позива нас, децу своју, и благосиља нас да будемо учесници овог светог догађаја прослављања шест векова манастира Никоља. Бог нас је удостојио, и зато треба да се радујемо. Данас, верујем, сви они свети преци наши, и сви који нас гледају са онога света, радују се. Радују се, јер виде да ова светиња није узалудно грађена, браћо и сестре. Бог нас је, као и наше претке, удостојио да се окупљамо око овог светог олтара и да учествујемо, као што рекох, у светој Литургији која нас је овде сабрала, а сабрала нас је на трпезу Господњу. Та трпеза Господња постављана је овде, на овом олтару, пре шест векова, као што рекох, и она је и данас постављена. И биће, ако Бог да, постављена до свршетка света и века. И можемо, браћо и сестре, данас слободно рећи, да је овај манастир био крвоток једног народа, српскога народа. Овде, у тишини манастирских зидина, чува се тајна трајања и вера, која се не гаси у српском народу. Богу хвала. Овде је време додирнуло вечност. Јер је свака икона, у ствари, прозор у вечност, браћо и сестре. Ова светиња је све време носила бреме свога народа и била уз народ, а народ је био уз ову светињу. Било је и оних који су рушили ову светињу, који су омаловажавали ову светињу. Нажалост, и данас их има, то смем рећи. Али не може човек никога омаловажити толико колико сам себе може омаловажити, браћо и сестре. Може читав свет да нас понижава, али нико не може да нас понизи толико колико ми сами себе можемо понизити кроз тврдоглавост, кроз сујету и да не набрајам даље. Дакле, историја ове светиње нераскидиво је везана са историјом нашег народа. И зато, кад је народ страдао, страдала је и ова светиња. Кад се народ духовно дизао, дизала се и подизала и обнављала ова светиња. И овде је народ долазио да чује баш управо ове речи Господа Христа, које смо данас чули из Еванђеља, браћо и сестре, када је та жена, незнабошкиња, пришла Христу и молила га да јој оздрави ћерку. Пазите, та жена је, а Господ каже: „Није добро узети хлеб деце и давати га псима“. То би и за нас данас било увредљиво да нам неко тако каже, је ли тако? Али ова жена, осећајући Христа пред собом, само што не каже: „Господе, јесам псето, али сам Твоје псето, помози.“ Пазите — „Јесам, али Твоје псето, помози.“ А Бог је дошао да спаси и човека и творевину, браћо и сестре. И шта јој је Господ рекао? „Иди, ћерка ти је здрава.“ Али она је рекла: „Господе, помози мом неверју.“ Нама треба вера да опстанемо као народ. Нама вера треба, браћо и сестре, у сваком тренутку, поготово у овом времену у коме живимо и у овим приликама које нас обузимају. Данас да се помолимо Богу за мир у роду нашем, за мир у целом свету. А видите, браћо и сестре, ви боље од мене знате: свет се спрема за рат. Зашто? Нестало је љубави. Или, боље речено, смањила се љубав — није нестала љубав, али смањила се љубав према Богу и према човеку. И онда, човек, чим нема љубави, престаје да воли другога; а чим престаје да воли, он жели да удари на другога, што бисмо рекли — да га победи. И зато, видите, колико се данас даје на наоружање. Зашто нам треба наоружање? Па, зашто служи наоружање? Ваљда да се убија. Е, кад бисмо ми све то претворили у доброчинство, у добро — да чинимо добро и Богу, и другоме, и себи. И кад бисмо се, браћо и сестре, само придржавали једне Христове речи: „Што не желиш себи, не чини другоме.“ Е, тада не би било ни потребе за ратовањем, ни за свађама, ни за отимањем. Јер, ко жели да га неко покраде? Па, не жели нико. Па немој да крадеш другога. Није само питање крађе нечега материјалнога. Страшно је, браћо и сестре, када крадемо дух из човека да бисмо га потчинили себи.
Нека овај јубилеј, и Господ, Мајка Божија и Свети Никола умноже житеље овог манастира како би управо оправдали и они који живе овде и ми који долазимо у ову светињу, да је волимо и да се у њој Богу молимо.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После отпуста Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Г. Јован, на предлог Ц.О. Доњошаторачке одликовао је Управу манастира Никоља орденом Новомученика крагујевачких I степена, а господина Дејана Чоловића директора фирме „Бекамент“ орденом Новомученика крагујевачких II степена. Такође, Граматама признања подручне Епархије шумадијске одликовани су и господа Милош Прокић из Доње Шаторње, Михаило Продановић из Блазнаве, Петар Јовановић из Београда, Срђан Станојевић из Младеновца, Владан Таковац из Горње Шаторње, Зоран Прокић из Доње Шаторње, Чедомир Милошевић из Винче, Саша Марјановић из Доње Шаторње, Радиша Станисављевић из Горње Шаторње и Бојан Шевић из Блазнаве.
После Свете Литургије уследио је културно-уметнички програм. Након тога сви који су се данас сабрали у овој светињи учествовали су у Трпези Љубави коју су спремили мати игуманија Евдокија, мати Јована и верни народ из села Шаторња и околине.
Стеван Илић, ђакон
