У понедељак, 6. октобра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа зачећа светог Јована Претече и Крститеља Господњег, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Поскурицама надомак Крагујевца, у храму посвећеном овом празнику.
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Зоран Митровић, протојереј-ставрофор Милан Томић, протојереј Срђан Тешић, протонамесник Гојко Марковић, као и протођакон Иван Гашић.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Миторполит се обратио верном народу беседом рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас овај храм прославља своју Крсну славу, свог заштитника, зачеће Јована Претече и Крститеља Господњег. И ми смо се управо данас овде сабрали да прославимо онога за кога је Господ, сам Исус Христос, рекао да је највећи од рођених међу женама на земљи. А најмањи у Царству Његовом биће он.
Дакле, браћо и сестре, саслушали смо ово данашње Јеванђеље које нам говори о заиста једном великом чуду. Чуду - јер заиста рођење и зачеће светог Јована Крститеља најбоље нам потврђује оне речи које кажу да Бог где хоће чини поредак природе. Бог где хоће побеђује природу. И то заиста можемо видети у догађају зачећа и рођења светог Јована Крститеља. Можемо видети, браћо и сестре, јер овде је заиста, као што рекох, побеђен поредак природе. А то се догодило управо у престарелој утроби Јелисавете, мајке светог Јована, и престарелог оца Захарије. Јер, браћо и сестре, његово зачеће надмашује људску логику. Надмашује и законе природе. Видели смо овде да су и Захарија и Јелисавета били заиста у одмаклим годинама. Онде где престаје, по људској природи, да жена рађа, да муж рађа, али тамо, браћо и сестре, где има вере ту се догађају чуда. А заиста свети Јелисавета и Захарије они су имали веру. Веру да ће им Бог услишити молитву. Веру и поверење да их Бог неће оставити. А зашто их неће оставити? Због њиховог праведног живота! И то се наглашава итекако у рођењу Пресвете Богородице где се каже да су свети Јоаким и Ана заиста живели, браћо и сестре, по Закону Божијем, живели у праведности. Исто тако и родитељи светог Јована су живели у праведности. А цар Давид на једном месту каже: Не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе. Праведник неће никада страдати. Он ће имати искушења, па ће и он падати, али ће га Господ подићи управо због праведности, браћо и сестре. И заиста, то је велико чудо Божије и то се може само, као што рекох, објаснити вером. Да једна жена од стотину година рађа – то се само може објаснити вером. А кад имамо вере онда је свет чудо у нашем животу. И понављам, чуда се дешавају тамо где има вере. Где нема вере тамо нема ни чуда. Каква чуда очекујеш кад не верујеш? Али кад имаш веру онда имаш све. Онда имаш на првом месту Бога. И зато је Господ Христос рекао: Све је могуће ономе који има вере. Онај који има вере у Бога он, браћо и сестре, има и смирења. Онај који има вере у Бога он се труди да у свом животу нешто научи. Не мислим само на науку овога света. Наравно, и то нам треба. Него да научи о оним вечним, божанственим наукама, а то је да је Бог Отац наш. Да се научимо да је Црква наша Мајка. Да треба у Цркви да живимо у послушности и ревности, браћо и сестре. Да, ревност. Ако немамо ревности нећемо уопште ништа осетити те благодатне дарове који нам се дају кроз Цркву и са Црквом. Ако немамо те ревности онда остајемо на оном нивоу на којем смо мислили - не треба ми више ништа да знам, не треба ми ништа више да учим, да спознајем, да напредујем. А то је највећа заблуда, браћо и сестре. Ми хришћани треба једно да схватимо, а то је да смо непрестани ученици Христови. Ђаци! А шта ђак ради? Учи. А што учи? Па да положи испит. Е сад, да ли ми учимо, драги моји? Почевши од самога себе, да ли ми учимо у овоме животу како да положимо тај највећи испит. Испит изласка пред Бога. Хоћемо ли тамо моћи пред Богом да се оправдавамо неком својом филозофијом? Опростите што тако кажем. Хоћемо ли моћи да се пред Богом оправдамо неким својим речима? Па да кажемо: Нисам због тога, нисам због овога. Човече, Бог ти је дао разум! И ако ти је разум чист онда ћеш ти да ревнујеш по разуму. А ако је разум испрљан, укаљан, помућен, ако је разум расејан, шта ћеш да научиш, шта ћеш да схватиш, шта ћеш да примиш? Не можеш да примиш ништа. Заиста, браћо и сестре, и оно што треба да схватимо у овом чуду зачећа светог Јована Крститеља јесте то, браћо и сестре, да та деца која се рађају из вере, која се рађају из поверења, а на првом месту, која се рађају из молитве; а чули смо да и родитељи Јованови и родитељи Пресвете Богородице су се молили Богу да им Бог да дете, па свети Симеон наш и света Ана и они су молитвом измолили нашег светог Саву; и та деца која се рађају из те молитве, из те вере, из те ревности – њима Бог даје посебну улогу у роду људскоме односно у спасењу рода људскога. И ето, ту улогу је добио и свети Јован Крститељ. Коју је улогу добио? Да иде испред Христа! Да народу објављује да долази Спаситељ света. Да долази Онај - пазите Јован кога су ондашњи народи подједнако изједначавали са Богом, са Христом, али он у смирењу каже - долази Онај коме ја нисам достојан ни да одрешим пертле на обући Његовој. Е то може само вера. То може само смирење, браћо и сестре. И да, то може он (свети Јован) да каже: Он треба да расте, мислећи на Христа, а ја треба да се умањујем. Јел' ми пристајемо да се умањујемо у односу на другога? Не бих рекао да то можемо тако лако да пристанемо. Него хоћемо баш да се уздижемо изнад другога. И хоћемо баш то своје незнање да претворимо у неко знање које није знање, браћо и сестре, него је најниже незнање до којег човек може да дође.
Дакле, браћо и сестре, свети Јован објављује да долази Спаситељ света. И он каже да се брда слегну, а долине да се уздигну. Да се поравнају путеви. А који путеви? Да поравнамо себе, браћо и сестре, да изронимо из себе, ту гордост да избацимо из себе боље речено; своју гордост, своју сујету. И да не мислимо Ја сам нешто. Све док мислиш да си нешто знај да ниси скоро ништа. Јесте да носиш лик Божији – ниси ништа. Али ниси оно што мислиш да јеси. Дакле, браћо и сестре, Јован је заиста припремио пут да дође Спаситељ света. И то да дође Онај због којег су хиљаде и хиљаде година прошле од обећања које је Бог дао још Адаму и Еви у Рају. Онда кад су они због непослушности избачени из Раја. А Бог даје обећање да ће доћи Спаситељ света. И сад замислите, браћо и сестре, хиљаде и хиљаде година је прошло. Свих мука је тај народ имао, и губили веру поједини, али вера је остала као квасац. И тај квасац, браћо и сестре, растао је и растао и нарастао до доласка Спаситеља света. Јер, браћо и сестре, Христос долази из љубави. А кад човек има љубав он има Бога у себи. Кад има љубав он ће све да постигне. Има вере. Ако нема љубави он ће све да обавља у животу, верујте ми, онако успут, што бисмо рекли.
А ми, браћо и сестре, посебно треба да обратимо пажњу кад смо на Светој Литургији да се ту сконцентришемо. А сконцентрисаћемо се ако имамо веру да је ту Бог са нама данас овде кад служимо Свету Литургију. Да Он гледа и моје незнање и моје покрете које чиним, а не треба да учиним. И кад имам ту веру да је Бог присутан онда заиста ћу се припремити за Божанствену Литургију. Јер Литургија је предукус Царства Небеског. Литургија је, браћо и сестре, оно што често спомињем, та која своди небо на земљу. Пазите, небо на земљу! А земљу издиже на небо. Кога уздиже? Онога који ревнује, који има веру. Не оно маловерје, не оно слабоверје, не празноверје, не врачање ни гатање, него ону веру јеванђелску за коју Господ каже: Ако је и као зрно горушичино моћи ћеш с том вером да и брда премешташ. За нас је то скоро несхватљиво. Али зашто не можемо да схватимо? Зато што нисмо јаки у вери. Зато што нам је вера најчешће, нажалост, на језику. Само на језику и на устима. А вере нема, веру не потврђујемо делима, браћо и сестре. То што причамо: Ја верујем; говоримо другоме да верујемо, а супротно живимо, шта ми вреди што сам ја свештеник, ако ја немам веру. Да ме она крепи, да ме она снажи. Али да имам и страх да се не огрешим о веру. Да имам страх да се не огрешим о љубав Божију. Да имам страх да се не огрешим о Бога. Не мислим на онај физички страх, него страх да се не огрешим о Онога који ме највише воли. А ко нас највише воли? Па то је Бог, браћо и сестре. Воле нас родитељи и тако треба да буде, воле нас и људи, и ми волимо људе, јел' тако? Па зар ми не кажемо кад некога заиста искрено волимо: Е за њега ћу да дам живот. Ко је спреман овде од нас, почевши од мене првога, да да живот за истину, за правду, за Бога? Језиком ћемо да кажемо: Јесам спреман. Али кад дође тај моменат устукнем. Зашто? Нестане вера. Тамо где нема вере настаје страх. Настаје страх, браћо и сестре, а у страху човек највеће грешке прави. А да не би било тог страха треба да вером истерамо страх из себе. И љубављу. Али треба и да се поучимо. И зато кажем да смо ми хришћани, браћо и сестре, непрестани ђаци. Ако ја мислим: Ја сам свештеник – не треба ми ништа више да учим, него тобоже, ја сам постављен да другога учим. Кога да учиш другога ако ниси себе научио? Али човек у својој гордости све мисли да он зна. Браћо и сестре, Бог је једини који све зна. Ми не знамо. Али ми знамо само онолико колико имамо вере, поготову кад су у питању Свете Тајне. И ето, кад је у питању и Света Тајна Литургије. И заиста, браћо и сестре, данас прослављајући зачеће светог Јована, ми боље речено прослављамо светог Јована. А он (свети Јован) је многе муке пропатио. Замислите, мајка га оставља у пустињи после четрдесет дана. И то каквој пустињи? Где су највеће крволочне животиње. Она умире, оца убијају у олтару. И ко је чувао то дете? Ко га је чувао у тој пустињи од тих зверова? А знамо какве су крволочне звери и животиње. Чували су га анђели. Чувао га је Бог. Слао је Бог анђела да га чува. И ето то дете од четрдесет дана узраста у пустињи, али се утврђује у вери и у знању о Богу. И кад је дошло време, каже у Јеванђељу, дође глас Јовану: Изађи сад из пустиње, већ си се научио вери. Научио си се Закону Божијем. Изађи и сад проповедај. Шта да проповеда? Шта је Јован проповедао? Па проповедао је, браћо и сестре, покајање. Покајање је проповедао јер он, браћо и сестре, је почео своју проповед баш онако како је почео и сам Господ наш Исус Христос – Покајте се, јер се приближи Царство Небеско.
Дакле, браћо и сестре, шта је покајање? Покајање је непрестана спознаја, непрестана препознаја, браћо и сестре, да смо се удаљили од принципа живота. Да смо се, уствари, удаљили од Јеванђеља. Од онога што је исправан пут. Кад препознамо да смо залутали. А човек кад нема циљ он лута. Али кад спознамо да смо залутали, кад признамо да смо залутали, шта ћемо да тражимо? Па да тражимо савет како треба да се вратимо на пут покајања. Да се вратимо на пут истине. Да се вратимо, браћо и сестре, Христу. Да се вратимо Цркви. Покајање на које нас позива свети Јован Крститељ, то покајање свети оци називају радосном тугом. Пазите, радосном тугом! Како може бити туга и радост? Зашто тако свети оци називају (покајање)? Када схватиш да си погрешио и да си се огрешио ти постајеш тужан, јел' тако? Постајемо тужни, али чим пожелиш да будеш исправан, чим пожелиш да нађеш начин како да се покајеш зато што си залутао, кад пожелиш да се вратиш Богу, у том тренутку благодат Божија, браћо и сестре, тог покајника који се враћа на прави пут, благодат Божија, брате и сестро, га обасипа. Обасипа га и он се рађа и у њему се, боље речено, рађа та истинска радост што се вратио. Глупо је ово поређење што ћу сад рећи – А ми кад смо гладни ми тугујемо што немамо шта да једемо, јел' тако? Али кад добијемо парче хлеба и поједемо, о како нам је тек слатко! Јер нам се даје оно што уствари често ми нисмо ни заслужили.
Дакле, браћо и сестре, плод зачећа светог Јована је његово рођење, а то је плод вере његових родитеља. И истрајност. Пазите, то је врло важно. Истрајност њихова у молитви. И код њих је падала вера па су је губили, али је нису изгубили скроз. Него су се истрајно молили, истрајно веровали. И зато свети апостол Павле саветује хришћане свих времена и каже: У молитви будите истрајни. Јесмо ли ми истрајни у молитви? Ако се неки пут обратимо Богу па нам Бог одмах не одговори на то, прекидам и молитву. А што је најгоре, тада прекидам и веру. Али баш управо апостол Павле каже: Будите истрајни у молитви, бдијте у њој са захвалношћу. Значи, све што ти се догоди, све што ти се дешава у животу, немој да изгубиш веру. Ако будеш изгубио веру све си изгубио. И ти, и ја, брате и сестро. Јер, вера нас подиже, вера нас храбри, вера нас јача. Вера нам даје снагу да се не успавамо, браћо и сестре, да се не олењимо. Вера нам каже: Водите рачуна о даровима Божијим. А нама је Бог дао себе. Нама је Бог дао живот. Е па није га дао ни теби, ни мени, да га проћердамо или онако оди ми, дођи ми, што би рекао наш народ, да живот живимо. Него живот је велико достојанство. Човек је велико достојанство кад живи у вери и по вери. Када се моли. Кад испуњава Закон Божији. Кад управо у себи осећа да кроз Свете Тајне и Свете Врлине он се приближава Богу.
Дакле, браћо и сестре, хришћанин који је истрајан у молитви и у другим добрим делима он је истрајан. Кад си истрајан у молитви ти си истрајан хришћанин. Не молиш се – ниси хришћанин. А молитва…шта је молитва? Оно што кажу свети оци: наш разговор; побожан разговор душе човекове са Богом. А човек или разговара са Богом или разговара са оним нечастивим или разговара сам са собом. И то је најстрашније стање кад човек разговара сам са собом. Моји Студеничани, опет ћу споменути, кад кажу за таквог човека они кажу узео он сам себе у своје руке. Јер он више не мисли да треба да буде у руци Божијој. Он само мисли да он опстане у својој руци.
Дакле, браћо и сестре, хришћани који се не моле уствари немају ни духовне снаге, да учине добро, да се промене, да се измене. Немају те духовне снаге зашто? Јер нема молитве. А молитва је сила. Кад се молитва споји са вером, са надом, са љубављу…тад човек не поставља границе, да ли је ноћ или дан, да би радио добро и да би зарадио добро, него има ревност. Он - такав човек не спава. Такав је човек будан. А док је год човек будан, а има веру, има ревност, као што рекох, нема те ђаволске силе која нас може опхрвати, браћо и сестре. Нема. Ђаво се плаши вере, браћо моја. Али вере – праве вере.
Дакле, браћо и сестре, зато треба да се угледамо на светог Захарију и свету Јелисавету и на њихову истрајност у молитви. Да не кажемо: Е Боже, сад сам ти се молио да ми учиниш ово; или сад сам се молио да ми оздрави отац, мајка, брат, сестра; да добијем, што је најгоре, ово или оно; ја сам ти се молио ниси ми дао, па сад више нећу ни да се молим. Па шта ради дете кад му родитељ не да нешто, у том тренутку, што оно тражи? Јел' то значи да га родитељ не воли? Па никако. Него га родитељ учвршћује. Куша га, што би рекао наш народ, да ли ће то дете да буде истрајно у тражењу. И кад је истрајно у тражењу па који то родитељ неће дати свом детету, браћо и сестре. Е тако и ми. Ако нисмо истрајни у молитви, ако нисмо истрајни у вери, никад нећемо добити оно што нам је најпотребније. А шта нам је најпотребније? Спасење. Шта нам је још најпотребније и шта треба на првом месту да иштемо у молитви? То је оно што каже Господ у Јеванђељу: Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати.
Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да у нама гори вера. Да у нама гори ревност за Бога, за добро. А не да се препуштамо лењости и немарности. Немарност човека води тамо где не треба.
Бог Вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Литургију су улепшали ученици издвојеног одељења Основне школе "Свети Сава" из Поскурица, како својим присуством и тако и активним учешћем у Служби Божијој, појући и причешћујући се Телом и Крвљу Господњом. После освећења славских знамења уследила је Трпеза Љубави коју су припремили колачари Владимир Бојанић и Немања Радосављевић са својим породицама, уз помоћ мештана Шљивовца и Поскурица.
