Поводом 91. година од мученичке смрти Краља Александра I Карађорђевића у храму Светог Великомученика Георгија на Опленцу, 9. октобра 2025. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију и парастос Краљу Александру I Карађорђевићу.
Митрополиту су саслуживали свештеници шумадијске епархије. Литургију су појали чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.
Поред верног народа Литургији су присуствовали и чланови породице Карађорђевић ЊКВ престолонаследник Александар, принц Филип и принцеза Даница, принц Михаило и принцеза Љубица, као ученици основне школе „Карађорђе“ са својим вероучитељем г. Александром Алексићем и ученици средње школе „Краљ Петар I“ из Тополе.
После прочитаног Јеванђеља беседио је владика Јован: „У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре. Данас наша помесна Српска православна црква и ми који смо у Цркви, да, а у Цркви су они који живе Цркву. У Цркви су они који мисле Цркву. У Цркви су они који слушају Цркву. И ми управо данас славимо Светог апостола и јеванђелиста Јована. Из Јеванђеља видимо, браћо и сестре, да је Свети Јован апостол био љубљени ученик Христов. То је, у ствари, онај ученик који је једини са Пресветом Богородицом остао до краја под Крстом Христовим када су Христа распињали. То је онај апостол који је на Тајној вечери наслонио главу на груди Христове оном приликом кад је Христос рекао својим апостолима да ће га један од њих издати. А он, наслонивши главу на груди Христове, рече: „Господе, ко је тај?“ Збуњен и он, збуњени и апостоли. Ко то може? Ко може од апостола да изда Христа, који су са њим толико времена провели, који су се уверили да је Он Бог, али да је Он и човек? Али Христос каже: „Онај који умочи са мном у зделу, у чинију, он ће ме издати.“ То је био апостол Јуда. Дакле, браћо и сестре, оно што је страшно, што прати род људски до дана данашњег, то је, у ствари, издајство. Издајство је најгори чин који човек може да учини у животу, поготово кад изда онога који га је створио, кад изда онога кога највише љуби, који га највише воли, а то је Господ наш Исус Христос. Не може нас нико тако волети, браћо и сестре, и ако знамо колико нас воли отац, мајка, браћа, сестра, деца, пријатељи, и колико је то дивно кад осетимо љубав од других. Али једно морамо да знамо — да нас нико не воли, нити може волети као што нас воли Бог. Зато и данас, у овом апостолу који смо чули, каже се да је Бог заволео нас пре него што смо ми заволели Њега. Дакле, браћо и сестре, то је исти онај ученик који је присуствовао васкрсењу кћери Јаирове и који је присуствовао Преображењу Господњем на Тавору. Апостол Јован је онај ученик који је написао, браћо и сестре, четврто Јеванђеље и три посланице. Свети Јован заиста је био сам саткан од љубави. Он је дисао љубав, а права љубав не дели људе. Она подједнако воли и добре и лоше. Дакле, браћо и сестре, зато и Јеванђеље и посланице Светог апостола Павла заиста највише говоре о љубави. Зашто ово данас посебно спомињем? Па зато што је то дан Светог Јована, и што данас, нажалост, има све мање љубави — оне божанске љубави. Све смо свели на неку људску љубав, која је од данас до сутра. Данас волим некога, живот ћу да дам за њега, а само нека ми нешто учини што је супротно мом схватању. Али то када кажем „мом схватању“, да ли је то заиста моје схватање, да ли сам проверио, да ли је то на правом месту? Ако није у мом схватању, а још поготово ако није у мом интересу, престајем да га волим. И не само што престајем да га волим, почињем да га мрзим. А је ли то хришћанство? Није, браћо и сестре, не. Хришћанство је оно које живи љубављу. Зато апостол Павле каже: шта је љубав? Љубав воли, љубав прашта, љубав се не надима. Љубав никоме не жели зло. Свакоме љубав жели добро. И ако хоћемо да видимо има ли у човеку љубави, само видите да ли он може да воли свакога човека. Људи смо, па се и замеримо, па, што би рекао наш народ, посвађамо се. А сме ли то да постане суштина мог живота? А код многих постаје суштина живота онима који немају љубави. И најстрашније је кад се љубав претвори у мржњу. А мржња изобличи разум људски, изопачи, боље речено. Изопачи толико, браћо и сестре, да човек и кад зло чини, како каже Јеванђеље, он мисли да чини добро. Зато, браћо и сестре, Свети апостол и јеванђелист Јован каже да само онај који је задобио љубав, задобио је Бога, јер Бог је љубав. А који је, каже, одвојен од љубави, он је одвојен од Бога, јер Бог је љубав. А који је одвојен од Бога и љубави Божије, он је одвојио прво самога себе од себе, јер је изабрао нељубав, која не грли, која не прашта, која није спремна да живот да за другога. Е ту се онда догађа оно супротно љубави. Догађа се оно, браћо и сестре, што нас мења као личност. Личност без љубави не може да буде личност. То није моје мишљење — то нас учи Црква више од две хиљаде година. То нас учи Јеванђеље. То нас уче свети оци, браћо и сестре. Дакле, даље нам још свети Јован каже да је љубав та која превазилази разум. Пазите, браћо и сестре, љубав, каже, превазилази разум и превазилази наше поимање, јер то је управо љубав Божија, то је љубав Христова. Браћо и сестре, нико не може ни умом, ни речима описати и језиком казати колика је љубав Христова, све дотле док се Христос не усели у срца наша. Док се Христос, браћо и сестре, не усели у срца наша, а када се Христос усели у срца наша, онда, браћо и сестре, ми познајемо шта је то висина, дубина и ширина, шта је то мудрост, божанска и бескрајна љубав Христова. Без љубави, свети апостол Павле каже, човек је без божанске садржине. Без љубави човек је без божанске садржине, браћо и сестре. Без љубави он је у исто време без своје бесмртне вредности. Љубав је оно чиме човек вреди, јер само љубав, браћо и сестре, везује човеково биће са Богом, који је љубав и извор сваке бесмртне, вечне љубави. И заиста, браћо и сестре, како су речи бледе, људске речи су бледе када треба говорити о љубави Христовој. Ми данас олако изговарамо ту реч „љубав“, врло олако, али да ли се удубљујемо у суштину те речи — шта значи љубав? Можда никада и нигде нису људске речи бледе и немоћније него када треба да заиста опишемо љубав. Неко ће имати реторику, па ће знати да прича, али та љубав тог човека је само на језику и на устима. Те божанске љубави нема у срцу. А језик, што каже апостол Павле, ако га не обуздамо, он свашта зна да каже. А то је најбоље наш српски народ знао да каже када каже: „Језик нема костију, али све кости поломи.“ Језик, реч, толико зна да буде благотворна, узвишена, величанствена, али и опаснија од мача. Како рече један уман човек: „Мачем те неко посече и завршио, али реч стално сече и ти стално крвариш.“ Зато што ниси језик обуздао. Апостол Павле каже: „Ко мисли да је побожан, а не обуздава језика свога, његова је побожност лажна.“ Пазите, нису ово моје речи, браћо и сестре. Дакле, из љубави Бог је сишао са неба на земљу. Из љубави, јер је Он сам љубав, сишао је на земљу и дао људима љубав, а људи су му узвратили не љубављу, него мржњом. Толико мржњом да су због љубави Христове Христа и на крст разапели. Толико човек може да падне када у њему нестане љубави. Дакле, заиста, браћо и сестре, љубав се огледа на сваком месту у човеку који има веру — ону веру јеванђелску, ону веру која може и горе да премешта, како каже Јеванђеље, а не веру која је само на језику. Дакле, браћо и сестре, ако истински волимо Бога, онда ћемо истински волети другога, истински волети ближњега. Онда ћемо заиста истински волети човека који је икона Божија. А ако је човек икона Божија, онда је човек и икона љубави Божије. Ако није — онда заиста то није. Шта ми вреди круна на глави, шта ми вреди што сам, не знам, владика или свештеник, ако љубави немам? Шта ми то вреди? Хоће ли ме положај, звање или чин спасити? Хоће ли ми положај донети славу на небу? Неће. Ако ће донети славу у овом свету, и та је слава земаљска, браћо и сестре, како каже апостол Павле, као слама — запалиш сламу, пламен се дигне и одмах се угаси. Дакле, браћо и сестре, ако истински верујемо у Бога и живимо том вером, ако се истински покајемо, Бог ће нам опростити и поново нас вратити у своје синовство које смо ми мржњом сами прекинули — тај однос Оца и Сина. То нам најбоље сведочи она јеванђелска прича када се апостол Петар одрекао Христа. Тај апостол Петар, који је био ватрене љубави, био је толико сигуран у себе. Кад је Господ рекао да ће га неко издати, он казао: „Ја не.“ А Христос, који је зналац срца, који боље зна моје и твоје срце него што ми сами себе познајемо, каже му: „Петре, немој да се уздаш у себе толико. Трипут ћеш се мене одрећи.“ Одрекао се Петар, али се Петар у исто време и покајао кад је спознао шта значи одрећи се Христа. И њега Господ поново три пута пита: „Петре, волиш ли ме? Петре, љубиш ли ме?“ А он каже: „Волим те, Господе.“ И тиме га, браћо и сестре, Господ враћа у своју апостолску службу. И заиста, и ми, ако имамо љубави и ако се кајемо — а ком човеку не треба покајање? Оном гордом, сујетном, који све гледа кроз положај, звање, име, томе човеку не треба покајање. А тај човек је осигурао, што каже народ, пут за пакао. Дакле, браћо и сестре, не роди ли се човек љубављу од Бога, он не може ни познати Бога. А ми Бога познајемо управо преко другога, и другога познајемо преко Бога, јер ми без другога не можемо. Нама без другога нема спасења. И немојмо да причамо: „Ех, кад би онај други поред мене био бољи, ја бих био бољи.“ Ама, човече, буди ти бољи, па ћеш онда помоћи и другоме да буде бољи. С којим правом тражим од другога да буде бољи, а ја нисам добар? С којим то правом? Данас, нажалост, сви траже право, а нико не преузима одговорност. Дакле, браћо и сестре, пошто је Бог љубав, то нас љубав веже и духовно приближава и сједињује са свим божанственим што је од Бога. Ко је задобио љубав, понављам, како каже апостол Јован, тај је задобио Бога. Образац љубави и човекољубља, и то савршени образац, јесте Господ наш Исус Христос. И ми, пошто смо доживели и непрестано доживљавамо, браћо и сестре, љубав Божију, само је питање да ли је човек осетљив, да ли осећа како га Бог милује, да ли осећамо како нам Бог толико прашта — и што знамо и што не знамо. А да ли ми смо спремни да праштамо? То сваки од нас треба да постави себи питање, браћо и сестре. Дакле, Бог нам даје много више него што заслужујемо. Док човек, опет, мисли: „Не, ја заслужујем.“ Дакле, браћо и сестре, из те љубави ми смо дужни љубити Бога и љубити један другога. То је нова љубав и нова заповест о љубави — нова, јер љуби човека и у греху његовом. То је величина љубави — да волим човека и у његовом греху. Јер ја, можда, сам сто пута у греху већи него било ко други, и јесам. Нова љубав, јер милује грешника, а осуђује грех. Нова љубав, јер, браћо и сестре, не убија грешника због греха, него убија грех, а спасава грешника. То је та љубав. Ето, ми данас овде служимо божанствену литургију. Служићемо и парастос блаженопочившем краљу нашем Александру Првом и молимо се Господу да му Господ опрости грехе. Без обзира што је краљ, патријарх, владика — што каже народ, сви смо грешни. Молимо се Богу да му Бог опрости. Али знамо, поред свих оних невоља које су и краљу Александру чинили људи, и то они којима је он највише узвраћао на мржњу љубављу, они су га највише мрзели, али он је волео свој народ. Он је волео свој народ и као грешне и као праведне. И он, што је најважније, као и његови свети преци, моји и твоји, брате и сестро, волели су свој народ.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије владика Јован је са свештенством и сабраним народом служио парастос блаженопочившем Краљу Александру I. Сабрање је настављено Трпезом Љубави у оближњем ресторану.
