У суботу 11. октобра 2025. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Николе у крагујевачком насељу Ердеч.
Митрополиту Јовану су саслуживали свештеници и ђакони крагујевачког и лепеничког намесништва.
Појањем су Литургију улепшали ученици крагујевачке богословије Светог Јована Златоуста.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован, рекавши:
“Апостол Павле је преживео у свом животу много што шта. Човек који је био против Христа, против Јеванђеља али, кад га дотакла светлост Христова, он је престао да буде Савле и постао Павле. За овога можемо закључити да свакога од нас, кога се не дотакне светлост Христова, ми остајемо у тами. И то којој тами? Тами духовној. Оној тами који не можемо тако лако да препознамо и да видимо. Овим телесним очима знамо кад је мрак, кад је дан, јел тако? Али кад су нам духовне очи затворене, Онда ми не видимо оно што само могу да виде духовне очи. А духовне очи много више виде и дубље виде, Него што можемо да видимо ми нашим телесним очима. И зато је, како каже Владика Николај, Коме су затворене телесне очи, односно духовне очи, телесне очи, опростите, А нису отворене духовне, је та је у ствари рођени слепац, Како го каже Јеванђеље. И зато кажем, човек треба да живи, Да га светлост Христова обасја. А неко ће казати, па како да ме обасја светлост Христова? Имај веру, живи по вере, Слушај Јеванђеље слушај свете оци, слушај Цркву, Живи Јеванђељским хришћанским животом, А онда ће се саме постепено те духовне очи отварати. И заиста, ако ми ништа духовно не видимо, осим себе, онда смо заиста, опет понављам, они баш духовни слепци. И зато, свети апостол Павле, Говорећи о светлости, он каже, Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије У лицу Господа нашега Исуса Христа. Само Бог из ничега ствара све, А из таме изводи светлост, и тако ради Господ непрестано. И ако ми не видимо да је тама у нама, Онда ми нећемо ни тражити да нас обасја светлост Христова. Наше тело како нас уче свети оци, наше је тело у ствари у тами.
Али у ту таму Бог је унео зрнца, да тако кажем, да не разумете, зрнца своје божанске светлости, дајући нам управо ту боголику душу. Боголику душу где је у тело наше, баш у ту таму нашу са вером и љубављу и молитвом усађена вера, нада, љубав, која се прожима, како бих рекао, трља, Онако као кад узмемо миришљави цвет, јел, па га трљамо. Шта добијамо? Добијамо јачину мириса. И тако и исто, кад се у нама прожима вера, нада и љубав, Онда човек мирише, у супротно човек заудара. И зато се и каже, да је човек миомир Божији. Човек је створен заиста да мирише животом. Којим животом? Хршћанским. Но у тој светлости ми видимо ту истинску светлост, То јест видимо Бога.
А сваки је човек, а поготово у тами је онај човек, Који себе проглашава центром. Најбитнијим у омом свету. Човек је у тами највећој, када мисли, Да оно што он каже, и оно са чиме се он слаже, Е то је једино исправно. Све оно са чим се не слаже такав човек, он то и не прима. Дакле, човек често пута на такав начин, ставља себе уместо Бога. И онда такав човек не може да схвати, Да је Бог домаћим у омом свету. А да смо ми, те слуге његове, у исто време и сарадници Божији, Да радимо на спасењу. Али спасења нема тамо где је тама, где је мрак. Спасења је тамо где је светлост. А Христос је светлост. Светлост Христова просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. Ми смо освећени, просвећени самим крштењем, драги моје. Али, ако више не живимо крштењским животом, ми ту светлост и то просвећење које смо задобили у тој светој тајни крштења, ми је у ствари помрачујемо. Нећу да се слажем ни са ким, поготово са оним што није по моме мерилу. Ништа ми не можемо да учинимо добро без вере и без Бога. Ништа ми не можемо да учинимо без смирења. Смирење, што често говорим, драги моји, то је основа, то је темељ на коме зидамо ту грађевину нашу духовну. Може ли грађевина да опстане, може ли кућа да опстане ако није темељ јак, ако темељ није тврд. Не може, срушиће се. То је кућа на песку. То је у ствари човек који каже да има веру и прича о вери, а не живи веру. Прича о неком смирењу, али такни му тамо у сујету, па ћеш да видиш колико је он смирен. Када нас је Бог створио, он је у нама запалио ту светиљку која треба да обасјава тај управо наш унутрашњи живот и да разгони таму греха, таму страсти, таму гордости, таму свога ега. Дакле та светиљка јесте наша, као што рекох, боголика душа, за коју је сам Господ рекао да шта човеку вреди, да цео свет задобије, а душу своју изгуби. Душа се лако губи. Она прво почне да се губи кад нам почне да опада вера, а тамо кад опада вера, ту онај нечастиви нам гура гордост да се гордимо, да смо нешто. Хоћу да се покажем, хоћу да се прикажем, хоћу целом свету да ставим до знања да сам ја, то, ту и тај или та. То не води спасењу. Дакле, та светиљка, кажем, јесте наша душа о којој треба да водимо рачуна. Душа се лако губи, она се највише губи у гордости, у сујети. Само када Бог, благодаћу својом, упали свећу душе наше, а он је упалио, она обасјава, у ствари, и срца наше. Не чувамо ли ту свећу коју је Бог у нама запалио, наше срце и наша душа, наш ум, није у светлости. Он је у тами. Он је у мраку. А кад човек иде по мраку, никад не зна кад ће да падне у провалију. Него се још прси, могу ја и по тами да идем. Можеш до некле, али не знаш шта те на том путу чека. Наш се духовни вид оспосебљава да види ту управо вечну божанску славу у лицу Исуса Христа, Господа нашега. Боголика душа у телу нашем, то је наше вечно божанско. То је непролазно благо. Нема већег блага, него што је нам Бог дао душу. Душа носи тело, а не тело душу. Али и тело је, каже, за Господа. Каже апостол Павле. То благо је у том нашем земаљском суду, сасуду.
То је онај сасуд, она грнчарија, што би смо рекли, која може да се разбије у сваком тренутку, ако не чувамо. И ми, ако не пазимо на себе. А човек не пази на себе кад хоће да пази шта други то ради, шта други мисли. Хоће да тумач буде његових мисли, његових речи, тог другога, али не. Зашто? Зато што не може да буде тумач својих мисли, јер их и нема које су благотворне. Него има оне изопачене мисли. Та божанска светлост у души нашој смањује се, чим се ми удаљимо од Бога. Чим се удаљимо од Бога, а од Бога се удаљавамо на првом месту када грешимо. Али није страшно ни погрешити. Али је страшно не признати грех. Не обелоданити тај свој грех, али зато ћу да погледам грех другога. Свој? Никако. Јер у ствари и не признајеш да си грешио. Или ако признајеш, то ти је признање само на језику. То је оно признање фарисејско. Јесам грешан, јесам овакав, јесам онакав. А кад си казао и признао да си грешан, де су ти плодови покајања? Де су ти плодови покајања? То што вичемо да смо грешни, а не уродимо плодове покајања, ништа нам то не значи. Јер Бог зна срце наше. А ми мислимо, Боже прости, да како ја срце боље разумем него, било ко и било шта. Ми се од Бога удаљавамо када грешимо. Јер грех улива, како кажу свети оци, воду у кандило, вере наше. На пример, ево ово кандило, оно ће да гори док има уља. А уље, то је символика, то су наша добра дела. А ако не стане уља, дође до воде, кандило ће се угасити. И тако човек, кад остане без добрих дела, он се гаси. Дакле, и зашто још све то тако бива, зато што духовни човек, он јаче осећа и увиђа да је та светлост дар Божији. Па и ово што ја имам и ти од нас, то је дар Божији, ако имамо дара. А имамо дарова, само зависи на шта дарове употребљавамо. Да ли их употребљавамо на добро, или их употребљавамо на своју гордост, на своју сујету и тако даље. Да ли нам свети апостол Павле каже, у свему имамо невоље, али нам се не досађује. Пазите, у свему имамо невоље, али нам се не досађује. Зашто? Зато што знамо вели свети апостол, да нам кроз многе невоље, ваља ући у царство Небеско. А ми, кад нас нађе било каква невоља, не прихватамо то као благослов, нега одмах почнемо да ропћемо. Е, што је мени Бог послао невоље? Питање, да ли ти је Бог послао? И на највеће праведнике Бог пошаље искушења, и мука, и невоље. Зашто? Да ли зато што Бог не воли праведнике, напротив, него хоће да и њих кроз невоље, ово што каже апостол Павле, кроз невоље нам ваља ући у царство Небеско, да кроз невоље они сами још више се учврсте у својој праведности. Дакле, које су то неволје, о којима нам говори свети апостол Павле? Па свака наша борба да се избавимо од наших страсти и слабости људске, а свака невоља, она у ствари треба да нас приводи Христу. Злато се у огњу кали у ватри, и човек се кали у ватри. Зато му је потребна вера да опстане и остане. Каже апостол Павле, опет на другом месту, збуњени смо, али не губимо наду. Пазите, збуњени смо, али не губимо наду. И заиста, како да се не збуне хришћани који живе у времену где је све скоро обезвређено. Где смо, на пример, уместо смирења поставили гордост, уместо љубави мржњу. Ако ми често говоримо о тој речи љубав, не тако често изговарамо, али да ли заиста проничемо у дубину те речи љубав. И да ли у ствари знамо шта је љубав.
Љубав, ако није од Бога, то није љубав. То је псевдољубав. То је нас зовимо љубав. Јер божанска љубав, она подједнако што често говорим воли и праведнике и грешнике. А наша људска љубав, она је од данас до сутра. Данас некога волим, па ћу да изгорим за њега. Али само нека ми такне мало моју сујету, нека ме повреди на начин који ја мислим да ме повредио, тај је за мене мртав. И уместо више, о којој љубави ти говориш, брате? Којој љубави кад дођи до такво сања, да таквом истом човеку кога си јуче волео, а данас му желиш највеће зло. Која је то љубав? То је она пролазна љубав, која је од данас до сутра. А љубав је божија вечера. И зато каже се у Светом Писму да љубав покрива мноштво грехова. Али је проблем у томе што човек никако неће да призна да је грешан. И опет кажем, и ако призна то је оно што би смо рекли овлаш. Ако признаш да си грешан, да си погрешио, то мора да те заболи. Али не да те заболи сујета која ти је повређена, него да те заболи зашто сам се огрешио онога који ме највише воли. А нас највише воли Бог. Ми себе приморавамо па кажемо ми волимо другога више него што га Бог воли. Како је то заблуда, како је то сиромаштво. Зато да се молимо Богу да нам Бог да ту божанску љубав. А онда ћемо у другом човеку видети само оно што је добро, а нећемо гледати оно што је зло. А човек управо ће да види само оно зло што је у човеку. Али човек није само све од добра, нити само све од зла. Једно и друго, шта ћеш да је изабереш, изабраћеш оно што си ти. Оно чиме ти живиш. Оно што ти сваког дана употребљаваш.
И зато да се молимо Богу да нас обасја светлост Христова. А кад нас обасја светлост Христова, ми ћемо себе видети као у огледалу. Павле, Савле, кога сам спомињао на почетку, док га није обасјала светлост Христова, да је заиста живео у тами, и то у оној гордости, у сили. Е, кад га је светлост оборила на земљу, он је видео све своје грехе, али је и признао. Проблем је што не признајемо. Или мислимо ја признајем, а он не признаје, или она не признаје, све једно је. Дакле да се молимо Богу, као што рекох, да нас обасја светлост Христова. Да се молимо Богу да нас поучи Бог, а она стално учи како да спасемо душу.
Ево, данас, како ми је у нашој цркви, то зовемо Михољске задушнице. Црква се свакодневно моли за мртве, а и литургија се подједнако служи и за живе и за мртве. Али је Црква у току године одредила неколико посебних дана које посвећујемо нашим умрлима, а то су задушнице, као што ми зовемо. Ако су мртви, мртви, што онда се молимо за није. Ми знамо, учи нас Јеванђеље да је Бог живих, а не мртвих. И пред Богом су сви живи, и они који су умрли, они су живи. Али, ми треба да се сећамо наших покојника, да се молимо Богу, да их не заборавимо. А најбољи начин да не заборавимо наше покојнике је да се молимо за њих. Јер, кад се молимо за њих, ми у свари разговарамо са њима, јел тако? Молим се за оца, за мајку, за брата, за пријатеља, за човека, и онда разговарамо са није. А шта кад разговарамо, шта то чинимо? Од чега га чувамо? Од заборава. И то је оно што је најстрашније заборав. И човек који заборавља све шта му други човек учини добро, јели то човек? Али човек све опет мисли само је добро оно што ја учиним добро. Само је добро оно што ја кажем, а други, то није то. Дакле, ми да чувамо наше покојнике од заборава, да се молимо Богу, зато је установила Православна црква и паљење свећа, да управо запаливши свећу за наше покојнике, да и таму расветљавамо душа њихових, ако су се умрли непокајани. Покојник не може ништа да учини за своје спасење. И зато је нама живот дат да схватимо живот озбиљно. Да у овом животу или губимо душу, или спасавамо овим животом. Да се молимо Богу за њихове душе, да би се и они молили за наше. Да понављам и себе и вама да чувамо наше покојнике од заборава. Често када идем по гробљима, поготово у сеоским, дође ми да плачем. Кад види потомци покојника, гроб зарастао у шибље, у трње, па он неки пут дође годишње или не дође нас, па мало то очисти, и после од године до године сети се својих. А то су наша браћа. Ти покојници су наши. Они су део нас и ми смо део њих. Зато данашње наше молитве и данашњи парастос који ћемо овде служити за наше покојнике, то је за њих најважније. Молитва да чинимо молитву за наше покојнике и да чинимо добро другоме за наше покојнике. Да чинимо добра дела, то ће у свеопштем Васкрсењу, када Христос поново дође, када ће сви мртви устати та дела која ми за њих чинимо добра. Ако смо, на пример, ради наше покојника, наших покојника, нахранили гладног, напојили жедног, то ће на тај дан Страшнога суда за њих значити и променити, ако могу тако да кажем, стање. Зато, нека нам буде благословено наше страдање овде на Земљи, где у храму служимо литургију, и, као што рекох, да подједнако служимо литургију, за живе и за мртве, нека нам Господ помогне да се у нас усели љубав. Не она телесна љуба, која пролази, него она љубав божанска. Да се у нас усели мир. А ми некако све чекамо, да тај мир треба да дође негде са стране, са споља. Мир не долази споља мир долази изнутра. Ако је човек у миру са Богом, онда је у миру са собом. Ако није у миру са Богом, није у миру са собом, он је у немиру. И што је још горе, он немир шири. Он трује другога својим немиром. И још опет па неки други крив, што он нема мира. Нема мира без Божијег мира. Зато Христос каже, мир свој дајем вам, мир свој остављам вам. Оставио је Бог. Све је Бог оставио. Због чега? Због нас. И због нашег спасења.
Да се молимо Богу да мир завлада и у роду нашем. Да мир завлада у целом свету.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је одслужио свеопшти парастос у храму а потом је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
