У уторак 14. октобра 2025. године, када Црква прославља празник Покрова Пресвете Богородице Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски служио је архијерејску Литургију у Барошевцу надомак Лазаревца поводом храмовне славе.
Митрополиту су саслуживали: архимандрит Павле (Јовић), игуман манастира Ново Хопово, архимандрит Димитрије (Плећевић), игуман манастира Тумане, протосинђел Георгије (Мићић), игуман манастира Лелић, протосинђел Евстатије (Драгојевић), игуман манастира Ћелије колубарске, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј Родољуб Војиновић, парох рудовачки, протођакон Иван Гашић и ђакон Дејан Јовановић.
За благољепије сабрања били су задужени Србски Православни појци из Београда.
Пре почетка службе Митрополит Јовано осветио је живопис у овом храму.
Надахнутом беседом шумадијски Првојерах беседио је окупљеним верницима:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже Бог браћо и сестре!
Срећан данашњи празник Покрова Пресвете Богородице! Срећна слава овом храму који је посвећен овом великом и чудесном празнику. Нека је срећно и благословено освећење фресака, освећених Духом Светим преко нас. Зидови овог храма су украшени ликовима светитеља и угодника божијих. Цркве се украшавају, не да се ушарене, него да би се послала порука. Гледајући на фреске светитеља који су насликани ми се подсећамо њиховог богоугодног живота. Поучавамо се како су живели, шта су радили и коме су служили и посветили се. Када дођемо у од сада у овај храм, светитељи са ових зидова прозреће наше душе и наше биће и знаће да ли се ми Богу молимо заиста у смирењу или се не молимо? Знаће да ли смо дошли у Цркву да Богу благодаримо за сва добра која нам Бог даје? Ти ликови светитеља нас на све то подсећају, дају нам крила и биће наши сведоци када пођемо са овога света, да ли смо били редовни на светим богослужењима, јесмо ли се причешћивали и исповедали? Зато данас треба да се радујемо, најпре данашњем празнику као православни хришћани. Радујмо се јер се данас радује цела Црква Божија. Радујмо се радошћу духовном, јер данас прослављамо празник Покрова Пресвете Богородице. Прослављамо и славимо Мајку нашег Бога и Спаситеља, али и мајку свих нас, свих људи који су крештени у име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прослављамо Мајку Божију по љубави, по вери, по блискости, јер мајка је најближа својој деци. Тако је са биолошким мајкама. Шта би тек требало да кажемо о Мајци рода људског, Пресветој Богородици? Радујмо се јер прослављамо Мајку по спремности да буде увек уз сваког човека који чезне да буде са Истином, који живи и служи се истином а не лажима; мајку оних који живе у љубави према Богу и ближњима. Онај који има љубави у себи никада неће да оговара и осуђује другога. Љубав ће га подстаћи да воли не само оне који њега воле, него и оне који га не воле и мрзе. Господ нам и каже да љубимо и непријатеље своје. Јесмо ли спремни на то браћо и сестре? Радујем се што видим оволико деце у храму данас. Радујем се децо што узрастате у људе Божије и народ Божији, у Христове светитеље. Ми данас славимо Мајку свакога човека који чезне за спасењем, мајку која разуме сваку нашу немоћ, сваки наш промашај и духовни пад. Мајка је ту да вида и да лечи сваку духовну рану и ожиљак нанесен грехом, да чује сваки наш вапај и ослушне наше потребе. Мајка је ту да чује наше молитве, иако немоћне и слабашне, да њеним молитвама и љубављу ојача наше молитве. Мајка је ту да њеном чистотом буду узнешене наше молитве пред престо Сина њеног и Бога нашега, Исуса Христа. Благо роду људском што нам је Бог подарио Пресвету Богородицу. Да није било ње Господ сигурно не би сишао у овај свет. Она је мост којим је Господ сишао на земљу и мост којим је Бог узишао на небо, мост којим ћемо и ми узићи на небо уколико прослављамо Бога и Пресвету Богородицу. Да бисмо ово схватили разумно, потребно је да се и у нашим животима пројави чудотворна сила Божија, да у нама постоји вера. Господ је рекао да је све могуће ономе који има вере. Ко нема вере не чини добро, не шири мир него немир, не даје љубав него мржњу. Све зависи од вере у нашем животу и то морамо да схватимо. Какве су нам мисли такав нам је живот. Ако ово проширимо можемо да кажемо да каква нам је вера, такве ће нам бити и мисли и тако ћемо говорити. Да ли контролишемо свој говор? Шта говоримо? Све је вера у нашем животу, али треба да знамо у кога и коме верујемо? Верујемо у Бога. Ако верујемо у Бога онда ћемо веровати и у свог ближњег. Не можемо одвојити Бога од свог ближњег, иако поједини то итекако чине. Пресвета Богородица јесте чудо над Чудима, јер је свим својим умом, срцем, телом, читавим својим бићем и оним што јесте, била посвећена Богу, али и нама људима. Она је наш посредник са Богом. Она је наша молитвеница и заступница. Била је и биће свагда уз свакога који је веран њеном божанском Сину и који следујући Христовом позиву корача путем вечнога спасења. Према Виђењу светих Андрије и Епифанија, Пресвета Богородица је на данашњи дан раширила свој свети омофор, свој свети покров над народом, у знак заштите, благослова и помоћи свима нама. Крило Мајке Божије је велико, веће и од неба и од земље. На њеном крилу свако има своје место. Питање је само на чијем крилу ми одрастамо. Нема топлијег крила од мајчиног крила. До нас је хоћемо ли се грејати на крилу Мајке Божије које је пуно љубави према свакоме од нас, без обзира ко смо и како смо. Или ћемо се смрзнути удаљујући се од Бога, од Пресвете Богородице, од ближњих својих. Такав човек на крају схвата да никоме не припада. То је најопасније стање за човека. Ми знамо коме припадамо. Припадамо Богу живоме и Цркви Христовој. Припадамо једни другима. Дрво се на дрво наслања, а човек на човека. Имамо ли човека на кога можемо да се ослонимо? То од нас зависи. Да ли смо изградили таквог човека, кроз веру, доброту, милосрђе? Ако немам на кога да се ослоним то значи да сам се осамио. Када се човек осами, отуђи, или је ту само за оне који су најближи њему, онада то није хришћански. Наше је да имамо ширину, да нам срце буде широко. Да у нашем срцу станују Бог и Пресвета Богородица. Обраћајући се Мајци Божијој и молећи је, ми примамо благослов. Без благослова нема живота. Може човек да живи и да не узима благослов, али какав је то живот. Када човек буде ушао у себе и признао себи себе, видеће да је сам себи био највећи непријатељ. Јер људи немају много непријатеља. Најчешће их измишљају. Имамо три основна непријатеља: смрт, грех и ђавола. Највећи непријатељ смо најчешће сами себи. То не видимо, па измишљамо непријатеље. Мислимо да су нам други криви за све. Да смо имали смирења и да смо се молили добили бисмо оно што мислимо да нам припада. Овако имамо оно што заслужујемо. Порука данашњег дана је да је Пресвета Богородица над нама. Мајка ће се жртвовати за своје дете, ако има љубави. Које љубави? Божанске, јеванђелске. Не љубав коју измишљамо зарад интереса. То није љубав. Љубав се даје а да се ништа не тражи. Ако љубав дајемо да бисмо нешто тражили, онда све губимо. Потрудимо се да заслужимо благослов Мајке Божије. Треба да се угледамо на њу, да тако живимо, како бисмо били достојни њеног Покрова и њене заштите. Богородица је покров овога света, покровитељка и неба и земље, рода људскога и Цркве Христове, и моли се за све нас. Сабрани у храму посвећеном Покрову Мајке Божије, призвани смо да смирено затражимо њен благослов. Не дрско, кроз оговарање, већ смирено. Када му није добро дете се прво обраћа мајци. Ми смо деца Мајке Божије. Не мислимо да све можемо сами у животу и да нам други не треба ни за шта. Онда нам не треба ни Бог ни Црква, јер смо већ изван Цркве. Богородица нас својим молитвама штити од свих искушења која нас у животу сналазе. она хоће да нам помогне, али ми треба да јој се молимо у смирењу. Она је та која стоји пред престолом Бога Живога. Живимо у тешком времену. Саможив и самољубив човек то не осећа. Цео свет уместо да гради мир, спрема се за рат. Али нама не треба рат споља. Ми треба да водимо рат са собом и у себи. У том рату побеђујемо љубављу и Христом. Помолимо се да нам Господ свима да да се угледамо на Пресвету Богородицу. Да пођемо њеним стопама и да њена вера испуни наша срца. Хлади нам се вера, а где се хлади вера ту се хлади и љубав. Молимо се да Мајка Божија умилостиви Бога према нама грешнима. Онај ко не призна да је грешан, ни Бог ни Богородица му неће помоћи. Такав је себе узео у своје руке. Он није грешан, али други јесте. Бог је срцезналац и он једини зна ко је грешан. Ми не можемо ући у туђе срце. Можемо у своје, али ту нећемо или не смемо. Не смемо да уђемо у своје срце од страха, јер се плашимо да ћемо увидети колики смо ми грешници. Молимо се Пресветој Богородици да нас научи како треба да живимо, како да волимо Бога и ближње? Да не умујемо својим умом, већ умом Цркве и Христовим умом. Све ћемо добити ако се потрудимо да будемо онакви какве нас Бог жели. Бог жели све да нас спасе. Често помишљамо како ми не можемо да се спасемо. Чим помишљамо да нешто не можемо, онда то нећемо ни чинити. Тада смо изгубили веру која нас покреће. Треба да знамо да ни Господ Исус Христос, ни Пресвета Богородица, не очекују од нас ништа више, али ни мање од онога што ми можемо да учинимо. Наш народ каже да треба да будемо прегаоци у добру и служењу другоме, а не у надметању са другим. Горди и сујетни се надмећу и свете. Господ нас опомиње да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Оличење смирености јесте Господ наш Исус Христос и пресвета Богородица. Зато је Богородица у смирењу и прихватила речи архангела Гаврила када јој је јавио да ће она родити Спаситеља света. Збуњена је Пресвета Богородица, али има вере и каже анђелу: „Нека ми буде по речи твојој.“ Нека нам све у животу буде по речи Божијој, па ће нам све бити боље. Ми сами ћемо бити бољи. Али не можемо бити бољи ако се не мењамо. Ако смо затрпани злом, мржњом, пакошћу. Човек се не спасава сам, већ у заједници Бога и људи. Нека данашња Литургија буде подстрек да се мењамо. Не чекајмо друге да се промене, већ почнимо од себе. Када се ми променимо и онај поред нас ће бити бољи и постаће нам пријатељ, а ми смо пријатељи Божији.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Овом приликом Митрополит Јован рукоположио је у чин ђакона господина Јована Младеновића из Београда.
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох барошевачки свештеник Милан Матић, са породицом и верницима ове парохије.
