У суботу, 18. октобра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа свете мученице Харитине, светог свештеномученика Дионисија Eпископа александријског, светих Mитрополита московских и целе Русије и чудотвораца Петра, Алексија, Јована и Филипа, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Грбицама надомак Крагујевца, у храму посвећеном светом пророку Илији.
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали: високопреподобни архимандрит Лука, игуман манастира Карно код Сребренице, протојереј Срђан Тешић, протонамесник Гојко Марковић, јереј Александар Мирковић, као и протођакон Иван Гашић.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит се обратио верном народу беседом рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже Вам Бог, браћо и сестре! Нека је благословено наше сабрање у овом светом храму. Нека је благословен наш долазак и сусрет на ову Свету Литургију, коју данас овде сви заједно служимо, браћо и сестре. А осетићемо да је Литургија молитва над молитвама. Нема веће молитве од Литургије, браћо и сестре. Зашто? Много разлога има. Прво што је Литургија предокус Царства Небескога. Друго што Литургија своди небо на земљу, а земљу узводи на небо. Зато Литургија треба да буде срж и садржај нашег живота. Јер се ми, браћо и сестре, Литургијом учимо како треба да живимо. Литургијом се учимо шта треба да чинимо, шта треба да радимо. Литургија нас, браћо и сестре, сједињује са Богом. Јер се на Литургији причешћујемо Телом и Крвљу Господњом.
И зато, за све то треба нам вера. Вера, браћо и сестре, не маловерје, не сујеверје, не врачање, не гатање, како још увек има у нашем народу, нажалост, него она Јеванђелска вера. Она вера, браћо и сестре, којом треба да живимо. Она вера која усељава Бога у нама. Треба нам уствари она вера какву су имали ова четворица људи који су данас донели болесника, одузетог човека, непокретног човека, браћо и сестре, пред Христа. Но како је Христа увек окруживало много народа нису могли да га донесу до Христа. Шта су урадили? Каже: Отворише кров на кући и спустише га! И Христос га исцељује, Христос га оздрављује и каже му: Устани, узми одар свој, иди дому своме. Но овде треба да запазимо једну врло важну чињеницу у овом чудесном догађају исцељења овог одузетог човека, браћо и сестре, а то јесте што је Христос најчешће питао оне који су долази да их Он исцели: Да ли верујете и како верујете. Зашто је то Господ питао? Па чим је болесник ту његова је жеља да оздрави, јел' тако? Или како каже наш народ: Здрав човек има хиљаду жеља, болесник има само једну једину, а то је да оздрави. Овде Христос није питао овог болесника да ли жели га Христос оздрави, а још и то што Христос никада неће насилно ништа нама да чини. Па насилно неће ни да нас спасе, ако ми не желимо и ако нећемо да се спасемо. Христос, кажем, овде не пита. Зашто? Зато што је видео веру ове четворице који су носили болесника. Ми не знамо, Јеванђеље нам не говори каква је била вера овог болесника. Али Господ види веру оних који га носе. И на основу њихове вере Господ исцељује овог болесника. А ово нам много говори, браћо и сестре, да треба да будемо у заједници, једни са Богом и једни са другима. Ово нам говори, браћо и сестре, да треба једни другима да помажемо. Ово нам говори да треба једни за друге да се молимо. Јер ако се молимо и ако верујемо, онда ћемо моћи да се одржимо у јединству са Богом, са собом, са Црквом, и једни са другима.
Но, да би то све остварили, браћо и сестре, треба да ревнујемо за добро. Зато ће апостол Павле у посланици Галатима казати: Нужно је свагда ревновати у добру. Пазите, браћо и сестре, нужно је свагда ревновати у добру. Зашто нам овако каже апостол Павле? Зашто је то нужно да ми ревнујемо у добру? Зато, браћо и сестре, да нас упозори да стално чинимо добро. Да се оно не би случајно угасило у нама. Човек који не чини добра може ли се назвати човеком, браћо и сестре? Може ли се бар назвати Христовим човеком? А где се угаси добро ту настаје зло. А зло никоме добра није могло да донесе, и не доноси. И то зло, нажалост, и данас царује у овом свету. И то ми хришћани најбоље осећамо и знамо, али треба исто тако да верујемо да ће зло бити побеђено. Чиме? Ким? Христом! Оним што је највеће добро. Човек може да буде добар, и јесте добар. И хвала Богу што имамо добрих људи. Али нико није добар, браћо и сестре, као што је Бог добар. Људи, нажалост, по слабости своје вере или због прелести духовне, како ми то у цркви кажемо, сматрају себе да су они само добро, да у њима нема зла. Али, браћо и сестре, у човеку је и добро и зло. У његовом срцу је и Бог и онај други. У његовом срцу је и љубав и мржња. Или како то рекоше свети оци – у човеком срцу је увек по једна питома и једна зла животиња. Значи да се у нашем срцу стално води рат. И на питање која ће животиња да победи, одговор је она коју ти и ја хранимо, браћо и сестре. Ако хранимо добро, добро ће нам се вратити. Неко опет каже: Ја чиним добро али ми Бог не узвраћа добрим. Немој да се тиме оптерећујемо што нам Бог не одговара одмах на нашу молитву. Треба да будемо постојани у молитви. Треба да будемо чврсти у молитви. А да би били постојани и чврсти у молитви мора да будемо чврсти у вери. У јакој вери, браћо и сестре. Да будемо јаки, да верујемо да Бог који је срцезналац, који боље зна наше срце, и моје и твоје, него што ми знамо, Он зна кад ће да нам одговори на нашу молитву. Јер зна кад је то корисно за нас. Сад замислите - ево сад ја, ви, било ко од нас овде, да се замолимо за нешто и сад нам Господ то истог тренутка да. Да ли бисмо ми могли да останемо у смирењу? Сумњам. Него би казали: Аха, видиш како сам ја Богу угодан; Видиш како Бог одмах одговара. Бог зна кад је то добро за наше добро. А ђаво управо хоће да нам убаци ту гордост, да почнемо да се гордимо. А горд човек неће Бога. Зашто? Па зато што је он сам себе ставио на место Бога, браћо и сестре. Горд човек није Христов човек. Горд човек, како каже свети Јован Златоусти, је ђавољи човек - у смислу ђавољи што слуша ђавола, а не слуша Бога. Сви смо ми Божији људи, то не смемо да заборавимо, браћо и сестре. И заиста, увек треба да знамо да чувамо то добро које је Бог у нама усадио. Тиме што нам је дао душу. Тиме што нас је назначио за вечност, а не за пролазност. И нама је Господом Христом, браћо и сестре, дато Божанско добро да би оно прожело, да би то добро захватило и оплодило нашу душу, наше срце, наше мисли, наше цело биће. Добро треба да буде у нама тај квасац који треба да обухвати и наш ум, као што рекох, и наше срце и вољу.
Дакле, све ово треба да ускисне Божанским добром, да оно старше, да постане свакодневница и свакодневна храна наша овде. Јер, браћо и сестре, кад имамо тај Божански квасац у себи онда имамо и онај Хлеб који силази са неба. А тај Хлеб који силази са неба то је Господ наш Исус Христос. То је уствари наше причешће, браћо и сестре. То је наше сједињење са Богом. И зато нам, опет кажем, треба вера! Да верујемо кад се причешћујемо да примамо Христа у себи. Христа Бога који је већи од целе васељене, већи од неба и од земље. А гле смирења Христовога, Он се толико смирава да Га ми тако Несместивог Бога сместамо у ова наша мала уста. Погледајмо како је Бог добар, браћо и сестре. Е сад је питање како ми узвраћамо Богу на његово добро? Да ли то узвраћамо са вером, са смирењем, или узвраћамо са гордошћу, са сујетом.
Дакле, браћо и сестре, кад се Христос усели у нас, кад Га примимо у себе онда цело наше биће обузима онај поветарац о коме се говори у Јеванђељу. Обузима наше цело биће и кроз нас струји, осећамо да струји, једна струја која нас загрева, која нас крепи да чинимо добро. Онај који чини добро самим тим што чини добро, браћо и сестре, он се уствари удаљује од зла. Онај који чини добро он никад неће другоме, не само учинити, него неће ни помислити да учини зло. Зашто каже неће помислити? Зато, браћо и сестре, што све у нама бива од мисли наших. Какве су наше мисли такав нам је живот. И зато Господ каже: Ако су ти лоше мисли сеци! Сеци то у корену. Иначе, ако не сасечеш почећеш да се бавиш својим мислима. А кад почнеш да се бавиш својим мислима онда ћеш одмах почети да причаш, да разговараш, али не са Богом и са другим, него разговараш са самим собом. А кад мисли пређу у речи, онда речи прелазе у дела. Ако су нам добре мисли, племените мисли, онда ће нам и дела бити добра.
Дакле, браћо и сестре, Бог стално ревнује у добру, тако кажу свети оци. Стално ревнује у добру, а ђаво ревнује у злу. Ето то је тај рат који у нама постоји, само је питање да ли ми осећамо тај рат у нама или смо се препустили, оно што кажу, као папир на води; води га, носи, удара лево, десно – папир трпи. Е зато свети Макарије Велики каже: Човече, уђи у своје срце, смири се, уђи у своје срце па погледај твоје срце. И ако искрено погледаш твоје срце, ако погледамо своје срце и шта је у њему, у моме, у твоме срцу, браћо и сестре, и ако признамо то што је у нашем срцу онда ћемо видети каква је сва мука у нашем срцу, какав је сав мрак, колико је то греха у нашем срцу. И кад сагледаш свој грех онда нећеш посегнути да осуђујеш грех другога.
Дакле, браћо и сестре, наше је да се непрекидно бранимо тако што ћемо неуморно и непрекидно да ревнујемо у добру. Али, браћо и сестре, у Христовом добру. А да би могли да разликујемо шта је добро, шта је зло, треба да имамо чист ум. Треба да имамо чист разум. Јер само чист разум ће казати ово ти је добро, ово није добро. Али кад нам је помућен разум; а он се највише мути кад нам ослаби вера и, не дај Боже, кад нестане вере и разум се наш највише помути кад нас обухвати гордост. Дакле, ми треба да ревнујемо у добру. Не будемо ли ревновали стално у добру онда ће нас лажни учитељи који су били више од две хиљаде година, колико постоји Црква Христова - и данас их има – (обманути). Лажни…зашто лажни? Зато што је ђаво лаж. Лажа. Зато што је он зачетник лажи. И он убацује у нама да се служимо, не истином, него лажју. И погледајте човека кад се нешто брани, он је сав узбуђен, он је сав, што би рекао наш народ, поцрвенео. Да би доказао своју лаж. А истина не. За истину нам не требају речи. За истину нам треба живот. А да би ми живели тим животом ми онда треба да схватимо и оне речи Христове које каже Христос за себе: Ја сам Пут, Истина и Живот. Нема две Истине. Једна једина Истина. То је Христос. То је Црква. То су Свете Тајне, то су Свете Врлине, браћо и сестре. И тако ће нас, ако нисмо јаки у вери, лако ће нас ти лажни људи саблазнити и претворити у неразумне ревнитеље, како каже апостол Павле. И то неразумне ревнитеље зла. Зато ће апостол Павле опет рећи: Они имају ревност, али не по разуму. Пазите, браћо и сестре, опет ту човек не може да разликује шта је чист разум, шта није, ако није просвећен Духом Светим. Ако у нама нема Духа Божијега ми смо уствари живи духовни мртваци. Јер Дух је тај који оживљава. Дух је тај који оживотворава. Дух је Свети тај, браћо и сестре, који нас чисти. И зато апостол Павле ће рећи: Духа Божијега не гасите у себи. Неко ће рећи: Ја никад нећу да угасим Духа Божијег у себи. Чим се не трудиш да чиниш добро ти си већ угасио Духа Божијега у себи. Чим си почео, опростите на овој речи, да лажеш на другога и да осуђујеш другога ти си угасио Духа Божијега у себи. Јер Дух Свети нема ништа са духом лажи.
Дакле, браћо и сестре, добро да би прожело и захватило и оплодило цело наше биће треба да буде у нама управо тај квасац. Шта ради квасац? Подиже тесто. Тако и Дух, подиже у нама наш дух, који је често варљив. Дакле, браћо и сестре, треба да се трудимо да нас не заводе они који нису са Христом и који нису Христови. Треба да се трудимо да нам нечастива сила не украде семе које је Господ Христос посејао у нама. А да не би украо то семе, ми то семе треба да чувамо. То су речи Божије, то је Јеванђеље. И зато ако нам Јеванђеље није у центру нашег живота, наш је живот промашен. И није само промашен у овоме свету него је промашен и за онај вечни, непролазни свет. А свет, и овај и онај други горе, су велике тајне. А ми у тајну не можемо да продремо, не можемо да уђемо без Духа Светога. Док нас Дух Свети не оплемени и не очисти.
Дакле, браћо и сестре, морамо се чувати свих оних који устају на Бога, који устају и на Цркву. Ево чујете, у ово време, много се устаје на Цркву. Много се говори о Цркви што не треба да се говори. Поједини кажу: Шта то ВИ у Цркви радите? Који ви, који ми? Па сви који смо крштени - ми смо у Цркви. Али тим кад сам човек каже шта ОНИ раде у Цркви то значи ти си већ себе искључио из Цркве. Ти се не осећаш чланом Цркве. Ти се не осећаш чланом заједнице. Значи да не чуваш заједницу Бога и људи, него чуваш заједницу онога нечастивога и себе; само своју заједницу.
Дакле, браћо и сестре, морамо чувати то семе Божије у нама које је Бог посејао, а то је реч Божија. А реч је Божија од које све настаје. На првим страницама Светог Писма каже се: И рече Бог да буде светлост и би светлост. Значи, све на реч Божију. Реч Божија је Светиња. Она оживотворава и зато, браћо и сестре, ђаво стално обилази наше срце да би ишчупао из њега то божанско семе, да украде то посејано семе у срцу човековом. А кад украде нам семе Христово онда је уствари он нас већ украо. И онда од нас чини да будемо синови пакла, како каже Јеванђеље, браћо и сестре. Зато треба, опет понављам, да ревнујемо у добру. Да ревнујемо у добру, браћо и сестре, да би то посејано семе небеским сејачем, Христом Господом, отерало од нас сваку сумњу. А сумња је болест, и то тешка болест. Чим човек почне да сумња у Бога он је оболео. Чим човек почне да сумња у другога он је оболео. И сумња заиста води човека на психијатрију. Јер тај који има сумњу он има страх, а то је доказ да немаш Бога, да немаш љубав. Јер љубав изгони страх, браћо и сестре.
Зато наш хришћански живот треба да буде тај непрестани труд и подвиг. Подвиг охристовљења, подвиг, како рече свети Јован, обогочовечења. А у чему се све ово састоји? У томе да Христос постане у нама не само та жива Истина, не само да буде та жива Правда, жива Љубав, него да Он, Христос, сав буде у нама својом пуноћом. Ето, и ми данас који ћемо се причестити, иако смо недостојни, ми ћемо бити испуњени пуноћом Христовом. Понављам, верујемо да причешће није никако оно што каже наш народ: Идем да се причестим, ваља се. Нема тога ваља се код причешћа. То је неопходно. Зашто је неопходно? Па зато што је Господ рекао: Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв тај има Живота у себи. А ко то не чини он нема. Неко ће казати: Па ја знам људе који никад се причестили нису, а иду; Јесте, али то нису они људи Христови – то је онако љуштура, то је онај орах који споља има такву лепоту кад га погледаш, разбијеш га - унутра празан. А човек је празан без Бога. Чим човек нема Бога у себи тада се та нечастива сила усељује у нас и почнемо све супротно и да радимо и да мислимо и да говоримо и да осуђујемо, браћо и сестре. Дакле, ми треба да уселимо Христа у себи, да дођемо у такво стање у какво је дошао свети апостол Павле кад се Христос коснуо о њега. И кад се он коснуо Христа шта је рекао? Не живим ја више, него живи Христос у мени.
Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да имамо веру. Али да чувамо веру. Вера нас ослобађа, на првом месту, од нас самих. Јер човек најчешће је заробљеник свој. Човек сам себе најчешће заробљава. Нама треба та вера да уселимо Бога у себе. Јер тако каже апостол Павле: Вером ходимо, а не знањем. Није он рекао да не треба да учимо нешто. Напротив. Али што ће ми знање које ће ме одвојити од Бога и од другога човека, од ближњега човека. Што ће ми то знање ако ћу све то своје знање у супротном правцу унети према другоме. Које ти је то знање? То је убиство. Зато апостол Павле каже: Знање надима, а љубав изграђује.
Нека нам Господ помогне да имамо вере, браћо и сестре. Али да живимо вером. Да нам вера не буде само на уснама и на језику. Него (да имамо) веру коју претварамо у дела. А онај који истински верује, он је управо у добру. И зато апостол Павле каже: Добро чините да вам се не досади. Добра никад много, каже наш народ, а зла и једна кап је много, браћо и сестре. Једна кап је зло велико. Али ми имамо Христа, ми имамо Цркву, ми имамо веру, ми имамо Свете Тајне, дајмо смиримо се пред Христом, смиримо се пред Светињом, да би Светиња нас обасјала и да би се Светиња уселила у нас.
Бог Вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Литургији су присуствовали верници из Грбица и околних села, причестивши се Богом Живим и благодаривши на оваквом дану и Божијем благослову. Радост је блистала на лицима свих присутних. Након Литургије уследила је Трпеза Љубави коју је припремио верни народ грбичког краја.
