На дан Светог Апостола Томе, 19. октобра 2025. године, верни народ Конатица и околине, окупио се са својом децом да дочека свог Архијереја, Његово високопреосвештенство Митрополита шумадијског Господина Јована и да прослави своју храмовну славу.
Архијерејску Литургију служио је Владика Јован уз саслужење: протојереја-ставрофора Виде Милића Архијерејског намесника Бељаничког, протонамесника Душана Мучибабића, протонамесника Ненада Петровића, јереја Огњена Козлине, протођакона Ивана Гашића, ђакона Зорана Степановића и чтечева др Марка Петровића, Марка Лазовића и Ђорђа Милутиновића.
За певницом су појали Српски православни појци.
После прочитаног јеванђеља Владика се обратио верном народу поучном беседом.
„Срећан данашњи празник светог апостола Томе, срећна слава овоме храму који је посвећен овом великом Апостолу Христовом. Нека је и благословен наш долазак у овај храм да се Богу молимо, браћо и сестре, да сви заједно служимо свету Литургију и да благодаримо Богу на његовим даровима. А његови дарови су, браћо и сестре, много већи и више него што ми мислимо да их знамо и што нам Бог дарује, да захвалимо Богу што нам је управо дао светог Апостола Тому, сведока Васкрсења Христовога. Који је, као што чусмо из Јеванђеља, ставио прст у ране од клинова на телу Христовом. Јер су апостоли који су видели Васкрслог Христа, казали Томи, који није у том првом виђењу био са њима, и казали су му, видели смо Христа Васкрслога, а он каже, док не видим ране на телу његовом и док не метнем прсте у ране његове, нећу веровати. Дакле, браћо и сестре, тај апостол, кад му је Господ дозволио, а ништа не бива без промисла Божијега, па и ово неверовање Томино није без промисла Божијега, да стави прсте у ране његове, шта је Тома узвикнуо браћо и сестре? Чули смо данашње Јеванђеље, он је узвикнуо и рекао је, Господ мој и Бог мој. Пазите, Господ мој и Бог мој. Шта му је рекао, одговорио Христос? Кад си ме видео, онда си поверовао. И додаје Христос ону много значајнију реченицу кад каже: благо онима који не видеше, а вероваше! Ми људи, некако браћo и сестре, све што не видимо телесним очима, све што не можемо да опипамо својим рукама, не можемо тако лако да поверујемо, а то значи да исувише дајемо предност овом телесном виду, телесним очима, а онај који даје предност телесним очима браћо и сестре, често је занемарио своје духовне очи. А те духовне очи, оне много, много више, дубље, даље виде него што виде наше телесне очи. Телесне наше очи су заиста дар Божији, што можемо да видимо лице једни другима, што можемо погледати творевину Божију, па да се дивимо, да је Бог присутан у сваком делу творевине ове, браћо и сестре. Но, да се вратимо на ове речи апостола Томе, који је рекао, кад је опипао Христа, Господ мој и Бог мој. Шта значе у свари ове речи апостола Томе, браћо и сестре? Апостол Тома, као да је хтео да веру замени, браћо и сестре, знањем. Што ми и данас, због наше слабе вере, све хоћемо знањем. Дакле, као да је хтео, браћо и сестре, апостол Тома да каже да он, браћо и сестре, не верује док не буде у души и у срцу заживеле те речи апостола, који су му рекли да су видели Христа, и они, браћо и сестре, он некако све, ту веру просто хоће да сведе на додир прстију, којима је дотакао ране Исуса Христа. Да је само то довољно, ово што је Тома казао, браћо и сестре, онда постојање Божије не би тада од нас захтевало веру. Него би било само нешто што је очигледно, нешто што је опипљиво, нешто што својим очима видимо, а све што не видимо то не признајемо. Опет је ту, браћо и сестре, у питању вера, јер вера, она шири видике наше. Ми вером видимо оно што не можемо да видимо нашим очима. Дакле, браћо и сестре, Господ је хтео другачије, Господ је хтео, браћо и сестре, да вера буде нешто друго, да вера буде у свари прозрење, унутарње виђење човековог срца, па да човек, браћо и сестре, тражи Бога кроз веру и кроз љубав. То Бог хоће од нас, да њега тражимо вером и да га тражимо кроз љубав. Дакле, браћо и сестре, Бог награђује нашу веру, онолико колика је наша вера. И Бог нам даје све по мери наше вере. Дакле, Он награђује веру нашу, она вера, браћо и сестре, то је у ствари морални чин, баш зато што је слободна. Вера је слобода, али вера је у исто време и ослобођење.
Од чега? На првом месту од нас самих. Вером се ми ослобађемо од себе, од чега? Од свога ега, од своје гордости, од своје сујете, јер човек се својом слободном вољом, браћо и сестре, опредељује да ли ће у вечности бити са Богом или ће бити без Бога. И то је човекова слобода. Можемо да будемо и са Богом, да изаберемо да будемо са Богом, а можемо и да не изаберемо да будемо са Богом. Али ако нисмо са Богом и ако нисмо уз Бога, онда смо уз онога нечастивога. А тај нечастиви неће Бога. А чим неће Бога, он неће ништа што је Божије. Ништа, па ни човека. Човек је Божији, браћо и сестре, али човек је Божији док живи вером и док веру претвара у дела. Дакле, а ми вером, браћо и сестре, усељавамо Бога у себе. Вером, не знањем, него вером! Зато Апостол Павле и каже, вером ходимо, а не знањем. И додаје, што је врло важно за нас горде, кад каже, знање надима, а љубав изграђује. Заиста, погледајте недовршеног човека у знању. Тај недовршени човек у знању, који није довршио и није се усавршио у знању, е он себе увек истиче. Он не зна да на такав начин, кад истиче себе, да истиче уствари своје незнање, али он увек ће да истиче своје знање, браћо и сестре. Да зна. И он управо хоће да загуши другога тим управо својим незнањем. А онај који је и знање стекао, он то знање чува. И не троши га тако лако. Не испољава га тако лако. Него чува у себи и чека онај моменат када ће он и то своје знање, говорим о знању Божанском, браћо и сестре, на првом месту када ће он моћи да каже и да од тога што каже, они који га слушају, да имају и поуку. Дакле, браћо и сестре, ово што рече Апостол Павле, знање надима, а љубав изградђује. Е, та љубав, браћо моја, та љубав је свела Христа на земљу. Та љубав, браћо и сестре, одвела је Господа Христа на Голготу и на Крст и у Васкрсење, а све ради нас и ради нашег спасења. Зато и рекох малопре, све што се збива, збива се по промислу Божијем. Само је питање да ли човек разуме промисао Божији, да ли прихвата промисао Божији или себе истиче над промислом Божијим. Да, то чини горди човек. Дакле, браћо и сестре, љубављу се нама Христос даје и то опет ради нас и ради нашег спасења. Браћо и сестре, Господ наш Исус Христос је дозволио да Апостол Тома својим рукама, као што рекох, опипа ране његове, а нама дозволио нешто много више. Он је опипао ране, а нама дозволио, браћо и сестре, шта нам је дозволио? Дозволио да Он из свог смирења, да Њега који је већи и од неба и земље, да Њега који је несместив, Њега кога не може да смести ни небо ни земља, а Он, рекох, из свог смирења дозволио је да тог несместивог Бога сместимо у ова наша мала уста. Кроз свето Причешће. Па што ће ти већи дар, браћо и сестре? Што ће ти било да шта више истражујеш, да испитујеш, него да вером приступаш светом Причешћу. Да верујеш да је то заиста Тело и Крв Христова. Да верујеш да се кроз причешће сједињујеш са Богом. И да кроз свето Причешће примаш опроштај грехова, али и живот вечни. И опет је и ту, браћо и сестре, у питању вера. Зато ћемо и данас чути у нашем народу, на жалост, кад каже идем да се причестим, ваља се. Нема тога ваља се, браћо и сестре. Него то је наша насушна потреба. Јер је сам Господ рекао: ко једе моје тело и пије моју крв, он има живот вечни. Па с Причешћем задобијаш живот вечни. И зашто се лишаваш тог вечног живота тиме што се не причешћујеш или се немарно причешћујеш и не причешћујеш се из вере. Него, ето, кажу, обичај је тако и ваља се. Дакле, браћо и сестре, Христос нам се даје у овој светој Литургији и данас. Хоћемо ли, хоћемо ли га узети или нећемо, то све стоји до наше вере и наше слободе. Бог нас не приморава, ни на шта, не. Он одобрава и наше грешне поступке. Он одобрава и нашу гордост, и нашу сујету. Зато што смо ми слободни. И зато што смо изабрали то, а нисмо изабрали оно што је вредније и што је значајније. То све Бог одобрава, браћо и сестре. Али, морамо бити једном свесни да управо због те слободе,да размишљамо да треба да дамо и одговорност.
Слобода без одговорности, драги моји, није достојна, како рече један свети отац, ни Бога, ни човека. И ми управо, који смо створени по лику Божијем, као икона Божија, као слика Божија, ми највише личимо на Бога управо по слободи. Да изаберемо шта ћемо бити и ко ћемо бити.
Зато Апостол Павле каже, све ми је слободно, али ми није све на корист. Све ми је, каже, слободно, а нећу, каже, да нешто овлада мноме, оно што није Божанско, што није Божије, браћо и сестре. И ето рекох, Апостол Тома је у почетку показао слабу веру у Васкрсење Христово, али то је опет било по промислу Божијем. Показао је он слабу веру, али касније по речима светог Јована Златоуста, браћо и сестре, показао је не само веру, него изузетну усрдност. Показао је велику ревност за Христа, не само, кажем, за веру, а то је све показао живећи Христом, проповедајући распетог и васкрсного Христа и његово Јеванђеље, и тако је Тома, браћо и сестре, много прошао у оном времену по свету. Проповедајући Јеванђеље, он је отишао и до јужне Индије, и тамо је заиста као мученик пострадао, али за Христа, за истину, за љубав, за правду, браћо и сестре. Дакле, неверје Томино, браћо и сестре, како имамо у једној стихири црквеној, коју смо и синоћ певали, каже, неверје Томино, учврстило је милионе људи у веру. У коју веру? У васкрсног Христа. И наша вера, коју ми сад имамо, а она није везена са вером у Васкрсење, у живот, после овога живота, то онда нам није права вера. Јер ми у исповедању вере, шта кажемо, чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. То је наша вера. Тај будући век, браћо и сестре, то је наша вера. Али, ту веру треба да покажемо овде, док смо на овоме свету. Јер овим светом, који је пролазан, који у злу лежи, али нам је дат да живећи како треба, хришћански, јеванђелски, да задобијемо управо тај живот вечни. Дакле, браћо и сестре, рекох да је Томино неверје, милионе, милионе људи уверило у Васкрсење Христово. Али, не само Томино неверје. Апостолска вера нас је учврстила у васкрсење Христово, јер апостоли шта су говорили? Оно што очи наше видеше, оно што наше уши чуше, оно што наше руке опипаше, Тога вам ми, каже Господа, исповедамо. И немамо ми шта потребу да лутамо и да бијемо главом је ли васкрсо Христос или није. Па ако не верујемо апостолима, коме ћемо веровати? Они су Његови били највећи сарадници, браћо и сестре. Ако не верујемо апостолима, онда значи не верујемо ни Цркви. Ако не верујемо Цркви, јесмо ли хришћани? Јесмо ли чланови Цркве? А ми смо управо крштењем, браћо и сестре, постали члановима Цркве. За све, опет ћу рећи, у нашем животу, браћо и сестре, треба нам вера. И сваки човек, не можемо ми да се изговарамо, сваки човек има дар вере. Питање је само да ли није затрпао тај дар.
Сваки човек, каже, има дар вере. Сваки човек има потребу да утемељи себе, своје биће и своје постојање на Оно онострано. На Оно што не видимо телесним очима, браћо и сестре, на Нечем што превазилази и време и простор. Вера превазилази и време и простор, браћо и сестре. Ако нам је слаба вера, ако смо је угушили собом, онда шта смо? Онда смо од данас до сутра. Онда смо заиста, опросите, као бесловесне овце.
Али ми смо словесне овце. Зато нам треба вера. Јер, како каже Апостол Павле, вером ходимо, као што сам рекао, а не знањем.
Браћо и сестре, сваки човек је позван, да управо по том дару Божијем, вере Божије, вером надиђе управо све просторе. И овог времена, и оног времена, браћо и сестре. Дакле, и управо оно по чему се ми православни хришћани одликујемо, jeстe опет вера. Али, истовремено, и оно по чему се разликујемо од других, који су изабрали, како да кажем, да смисао свог живота и смисао свог постојања, нађу у разним и пролазним вредностима, стварима, или једном речју некој врсти идола. Ми знамо, хришћани, како су се људи раније клањали идолима. Да ли се ми данас клањамо идолима? Нико неће да призна тако. Али, на пример, родитељ, кад од свог детета направи идола, па он се њему клања. Он је, значи, из свог детета извукао Бога, и смесио га да му буде идол. А то, значи, није права љубав. То није она жртвена љубав. Да љубављу од човека правим бога по благодати. Дакле, браће и сестре, кад човек замени вредности у свом животу, такав човек, браће и сестре, пропада.
Дакле, браће и сестре, ми, хришћани, одликујемо се, као што рекох, вером у Исуса Христа, распетог и васкрслог. Јер ако не верујемо у наше васкрсење, да ћемо и ми васкрснути, што је онда Бог Васкрсао, браће и сестре? А он је Васкрсао да би нам показао пут, да је то онај пут који им је он прошао на овој земљи, да је то и наш пут, браће и сестре. Да ћемо и ми, преко голготе, преко невоља, каже јер вам ваља, кроз невоље ући у Царство Небеско, да ћемо кроз Голготу ући у Васкрсење, а из Васкрсења ући у Вазнесење. Дакле, наша вера је, пре свега, браћо и сестре, поверење у Бога. Али у исто време и поверење у Његову љубав, јер Бог је љубав, исто тако у Његов промисао, у чињеницу да Он, боље од нас, зна шта је за нас смислено. Шта је за нас, браће и сестре, спасоносно. Али човек, опет, и он сам бира пут како да се спасава. Нећу да идем путем Христовим, хоћу мојим путем, а мој и твоји пут, ако је без Христа, он нас одводи у пакао. Одводи нас у вечну муку, а не у вечну радост, браћу и сестре. Та вера, браћо и сестре, је живот, и зато каже свети Апостол Јаков: вера без дела је мртва. Немојмо се ослањати и говорити да верујемо, само да је наша вера на језику или на уснама, него на делу.
Погледај човека, каква су му дела, таква му је и вера. Каква му је вера, таква су му и дела. Дакле, браћу и сестре, и ево данас, у данашњем Јеванђељу које смо чули, и Господ се обраћа ученицима његовим, обраћа се Апостолима својим и свима онима који га следе, то значи и нама хришћанима, и оних времена, и садашњег времена, и будућих времена, браћо и сестре, обраћа се Господ, износи једну крунску, да тако кажем, одлику и критеријум наше вере. А критеријум наше вере треба да буде љубав. А љубав, шта је љубав? То је жртва. Љубави без жртве нема. Љубав је онда, браћо и сестре, сасвим нешто друго. Дакле, браћо и сестре, критеријум наше вере рекох и понављам је љубав, јер и Он сам, по својој суштини, и по својој природи љубав, нама оставља управо ту крстолику љубав, да следимо и да имамо меру у свему. И зато, браћо и сестре, у данашњим Јеванђељу, Христос каже, како хоћете да вама чине људи, чините и ви њима. Ето, у овој реченици је цело Свето писмо сажето. У овој реченици је сажет смисао нашег живота, браћо и сестре. Како хоћете да вама чине људи, чините и ви њима. Ближњи јесте сваки човек, браћо и сестре, то ми хришћане треба да знамо. Ближњи је сваки човек, па чак и онај непријатељ кога ми мислимо да га имамо. А често непријатеље измишљамо. Ми имамо четири непријатеља: Грех, смрт, ђаво и сами себе. Сами смо ми, најчешће, себи непријатељи. Али да признамо то никако, неда нам гордост, не да нам сујета, браћо и сестре. И заиста, браћо и сестре, кад би само ово, ову реченицу Христову примењивали у нашем животу, све би нам било другачије. Све. Зар би онда биле потребе за ратовима, за свађама, за поделама, за мржњом? Па не, јер како да не волим другога, а тражим да други воли мене. Зато, нека овај данашњи празник, и нека свети Апостол Тома, који је, као што рекох, посумњао, али опет ради нашег спасења, да ми, браћо и сестре, сумњу избацимо из себе. Пре неки дан сам говорио о томе, сумња је, браћо и сестре, тешка болест. Духовна болест. Кад почнемо да сумњамо, ми значи почнемо да измишљамо. А сумња, како рече један мудар човек цркве, води човека на психијатрију, немамо ми шта да сумњамо. Рекох апостоли су рекли, што очи наше видеше, што уши наше чуше, што руке наше опипаше, Тога вам Христа ми проповедамо. Дакле, браћо и сестре, слушајмо Цркву, а не слушајмо много себе. Слушајмо мудре људе, тражимо савете, па ће нам све другачије бити. Немојмо мислити да све ја знам, и једини је Бог који све зна, браћо и сестре. А човек што више има Бога у себи, он има и више тог правог знања које га доводи до спознаје Христа и до Царства Небескога.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После причешћа великог броја верника и деце и опхода око храма, Владика је пресекао славски колач заједно са овогодишњим свечарем господином Дејаном Кастратовићем и његовом породицом, колач за следећу годину је преузео господин Марко Бабић.
Богата трпеза љубави за све окупљене приређена је у ресторану “Кале” у Степојевцу трудом и љубављу протонамесника Ивана Иванковића и овогодишњих домаћина који су и власници ресторана.
У току трпезе љубави се пригодном беседом Митрополиту обратио протонамесник Душан Мучибабић захваливши му се на благослову, молитвама, љубави и радости коју је подарио свим окупљенима својим доласком.
Протојереј Игор Обрадовић
