У петак, 24. октобра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. апостола Филипа и Преподобног Теофана Начертаног, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
“У име Оца, и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, данас прослављамо Светог апостола Филипа Ђакона. Он је припадао оној седамдесеторици апостола које је Господ изабрао после, пошто је пре тога већ био изабрао својих дванаест великих апостола и послао их да проповедају Јеванђеље. Зато и данашње Јеванђеље управо говори о избору тих седамдесеторице апостола и њиховом слању да проповедају реч Божију. Оволики број апостола, поготово у то време, браћо и сестре, говори нам да је било много оних људи који треба да чују реч Божију, који су били, браћо и сестре, жедни да чују реч Божију. А Господ је рекао: „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Господњих.“ Та реч која излази из уста Божијих, браћо и сестре, то је светост. Та реч треба да нас испуњава и освећује. Зато и Свети Јован, Јеванђелист и Богослов, каже: „У почетку беше Реч.“ Дакле, браћо и сестре, апостолима је дато да проповедају управо реч Божију. Стога је Христос рекао: „Жетве је много, а посланика мало.“ То јест — много је људи, браћо и сестре, гладних и жедних живота, гладних и жедних воде живога Бога. И зато Господ каже: „Молите се да Господ пошаље праве посланике,“ што бисмо ми данас рекли — праве свештенике. Јер молитва је, каже, заједничарење са Богом. Ове речи Христове, браћо и сестре, позивају нас да се искрено молимо да добијемо праве пастире, оне који ће се бринути за духовно стадо. А пастири, шта је њихова дужност? Њихова је дужност да чувају своје стадо. Које је то стадо? Имамо словесно и бесловесно стадо. Бесловесно су овце, говеда и остала стока, а словесно стадо смо ми — људи. И заиста, браћо и сестре, потребно је да пастири моле Бога да реч Божија уђе у срца њихових верника. Или, како каже апостол Павле: „Реч ваша нека свагда буде у благодати, сољу зачињена, да знате како вам ваља свакоме одговорити.“ Да, браћо и сестре — наш народ је одувек говорио: „Реч је светиња.“ Стари народ је пазио шта говори. Није говорник онај који зна да прича, него онај који зна шта треба и када треба да каже. Апостол Павле нас подсећа да реч коју изговарамо треба да буде у благодати. А шта је благодат? То је Христос. Нека наша реч буде Христом проверавана. Да се запитамо: Да ли би Христос рекао ово што ми често изговарамо — свесно или несвесно? Дакле, браћо и сестре, ако су наше мисли, речи и дела у Христу, онда ће и наша реч бити светиња. Тада ћемо пазити шта говоримо и како говоримо. Јер, као што наш народ каже: „Језик нема костију, али кости ломи.“ То значи — ружне речи су опасније од мача. Мачем посечеш једном и готово, али ружним речима можеш стално да сечеш другога: када га оговараш, осуђујеш, клеветаш.
Апостол Павле каже: „Ко мисли да је побожан, а не обуздава свој језик — његова је побожност лажна.“ Када не пазимо на свој језик, онда не пазимо ни на речи молитве. Када говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога“ — те речи треба да буду у благодати, у Христу.
А кад је све у благодати, онда је све благодатно. Тада смо у Христу и Христос је у нама, браћо и сестре. Онда ће и наша реч бити у мудрости Божијој. Не у мудрости људској, него у сили Божијој. Јер, ако мислимо да је наша реч плод наше сопствене мудрости — где је онда наша мудрост у односу на Божију? Потребна нам је вера. Вера која ће нас усмерити ка Богу и ка ближњем. Вера која ће обуздати наш језик. А то ће се догодити само ако веру претварамо у дела. Јер вера без дела је мртва. Ако живимо вером, ако веру претварамо у дело — то је права вера. А оно што ми често кажемо „ја верујем“, али вера нам остане само на језику — то није вера. Језик уме да говори и мудро, али уме и да саблажњава. Зато је потребна жива вера, еванђелска, а не некакво сујеверје, нити празноверје. Многи и данас кажу: „Ја не верујем, али сам сујеверан.“ То значи — не познају своју веру. А вера је наука која се стиче целог живота. Христос каже: „Све је могуће ономе који има вере.“ Вера је толико силна и јака да њоме у своје срце усељавамо Бога. Вером сводимо Бога на земљу, у себе. Апостол Павле каже: „Вером ходимо, а не знањем.“ Данас су многи ставили знање изнад Бога, изнад Јеванђеља, изнад Цркве. Али Премудри Соломон је рекао: „Почетак мудрости је страх Божији.“ Не страх као од казне, него страх да се не огрешимо о Онога који нам је све дао — живот, родитеље, ближње. Такав страх је спасоносан. Сваки други страх је болест. Човек који живи у страху није слободан човек. Вера ослобађа човека од страха, јер кад имаш веру — не лутaш. Зато се запитајмо: да ли заиста познајемо своју веру? Да ли учимо о њој? Ја сам, док сам живео у Америци, увек се чудио деци из протестантских и других заједница: мала деца, а знају толико о својој вери! Много више него што ми, православни, знамо. Веру морамо учити — кроз молитву, кроз љубав, кроз наду, кроз стицање благодати Божије. Јер, као што Христос каже: „Све је могуће ономе који има вере.“ Без Бога можемо да се хвалимо, али ако немамо Бога у себи, то је као слама која се брзо запали и изгори. Где је права вера, тамо нема зла, ни помисли на зло. Апостол Павле нас подсећа: „Живите мудро, јер су дани зли.“ А први услов да се пронађе права мудрост јесте да се човек ослободи обмане. А обмана је опасна болест — кад човек помисли да је нешто, а у ствари није ништа. Зато, браћо и сестре, ослободимо се лажи, греха, гордости, самољубља и затворености. Срце хришћанско мора бити отворено — да у њега стане Онај коме је мало и небо и земља: Бог. Када Бог уђе у срце, онда је човеково срце веће од целе васељене. Али срце мора бити чисто, јер Бог је чистота. У прљавом суду нема места за Бога. Ако је срце прљаво, онда су и мисли прљаве, и речи прљаве, и дела прљава. Свако ко чини грех — роб је греху. Такав не може да пронађе мудрост. Истинска мудрост, браћо и сестре, јесте дар Божији. Све што имамо — дар је Божији. И вера, и љубав, и мудрост. Тај дар морамо чувати и умножавати, не само за себе, него и за друге. Човек је онолико велики колико се даје, а не колико узима. Мудрост одозго — она чисти срце, ум и душу. Зато се молимо Богу да нам отвори разум, да разумемо и разликујемо добро од зла. Јер једино је Бог добар, а ми смо позвани да живимо у добру, као Његова икона. Ко слуша реч Божију и испуњава је, тај осећа близину Божију. Слушање гласа Божијег доноси благослов. Наш народ каже: „Ко није научио да слуша, неће научити ни да заповеда.“ Зато, блажени су они који слушају реч Божију и држе је. Слушати не значи бити слуга човеку, него бити покоран Богу. То је послушност која уздиже, а не понижава. И зато не завидимо онима који су велики кроз послушност. Послушан човек није слугерања, него мудар човек. Ко мисли да не треба никога да слуша — тај је у великој заблуди. Нека нам Господ помогне, молитвама Светог апостола Филипа, да заиста слушамо и живимо по речи Божијој. Јер када слушамо Бога, тада ћемо пазити и на своје речи, и нећемо говорити „ја“, него „ти“. Нећу казати „ја сам паметан, ја сам школован, ја сам здрав“, јер нико од нас није савршен. Човек не може ни себе упознати без Бога. А Бога не можемо упознати ако себе не приведемо Богу и ако не слушамо Његов глас.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
