У недељу 11. јануара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету Архијерејску Литургију у храму Спаљивања моштију Светог Саве у Барајеву.
Митрополита је дочекао верни народ са децом, а Високопреосвећеном су саслуживали протосинђел Евстатије Драгојевић, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јеромонах Сионије Зорић, протојереј-ставрофор Видо Милић, протођакон Иван Гашић, ђакон Николај Вуковић, чтецеви Лазар Коларевић, Никола и Растко Милић.
На Литургији су појали Србски православни појци.
Након прочитаног јеванђеља Митрополит се сабраним верницима обратио беседом:
“Христос се роди, браћо и сестре. Црква Христова прославља рођење Христово не само оног првог дана, како смо прославили, него га Црква прославља кроз молитве, кроз богослужење, свакога дана Рођење Христово, све до такозваног оданија празника Божића. Зашто то Црква чини, браћо и сестре? Чини зато да би се што дубље урезао у душе њених верника значај рођења Христовога, значај доласка Бога у овај свет. И управо то је био и смисао и циљ доласка Христовог у свет, или, боље речено, рођења Христовог на овоме свету. Циљ је био, браћо и сестре, да Господ хоће да људе спасе. И зато нико није могао спасити палога човека, ни анђео, ни неки други светитељ, већ само једини Бог. И зато ми ових дана прослављамо празник Рођења Христовог, и зато смо се и ми данас овде сабрали у овоме светлом храму да прославимо Божић. Прославити Божић значи прославити дан у који је Бог постао човек и у који је примио нашу људску природу, али у исто време остао Бог. Зато је Господ наш Христос не само Бог него је Бог и човек. Једном речју, Он је Богочовек. Узео је, као што рекох, нашу људску природу поред Своје божанске природе, живео је са људима и донео са собом веру на земљу, љубав, све је донео и предао нама. И зато ми, новозаветни људи, ако смем тако да кажем, имамо много већу предност од оних људи старозаветних, којима је било мало откривено, али им је кроз веру било показано да ће доћи Спаситељ света. А нама је, Христом, све откривено. Христос открива Оца, а Отац открива Сина у Духу Светоме. Пазите, то је тајна, драги моји, у коју ми не можемо нашим разумом да продремо, не можемо у потпуности све да схватимо, али нам је, кажем, дато онолико колико је нама потребно за спасење. И ако се заиста ми трудимо око спасења, онда нам Бог даје моћи, даје нам снаге, даје нам полет, да тако кажем, да и остваримо спасење.
А спасење остварујемо ако живимо Христом, ако живимо Јеванђељем, ако живимо Црквом. Дакле, понављам, Бог је постао човек да би људи постали богови, не по суштини, јер једино је Бог по суштини Бог, него да би по благодати постали богови. Дакле, Божић је дан у који су се сјединили, небо и земља. То је дан када су се измирили небо и земља, али и када се измирио Бог са људима и људи са Богом. Зато је значај Божића веома велики, јер је Божић, у ствари, мајка свих празника. Да није било Божића, не би било ниједног другог празника. Да није било Божића, да се није родио Син Божији, ми не бисмо били спасени. Само замислимо, размислимо о овоме, боље речено, колика је љубав Божија: да се Он, Бог са неба, усели у најчистију утробу Пресвете Богородице. Да се роди, да живи са нама, са људима; да људима, као што рекох, преда љубав - и предао ју је и дао али је проблем у томе што људи нису препознали љубав Божију и нису Му одговорили на љубав. Него су Му одговорили, знате и сами боље од мене, како? Називали су Га свакаквим именима. Колико безумље људско може да иде далеко, да и Бога назове ђаволом. Јер су они Христа називали ђаволом. Он је све то трпео не ради себе, него ради нас и ради нашега спасења. Претрпео је све, јер је знао Господ да ће искупити род људски, да ће род људски ослободити од греха, смрти и ђавола, како је то често говорио свети старац ћелијски Јустин. И заиста, браћо и сестре, зато је Божић, или боље речено, зато је Божићна порука. А која је Божићна порука? Она коју су певали анђели заједно са пастирима када се родио Христос у витлејемској пећини: “Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља”.
Значи, да би у нама живела ова божанска порука, ми прво треба да у своме срцу начинимо ту витлејемску пећину. Да, витлејемску пећину, да би се у њој, односно у нама, непрекидно рађао Спаситељ и Богомладенац наш Христос. И ако ми заиста немамо ту колевку у нашем срцу, него се сетимо Божића од Божића, како би рекао наш народ, онако календарски, од године до године, нећемо се много радовати празнику Божића и рођењу Христовоме. Ми треба, понављам, стално да правимо у своме срцу ту витлејемску пећину, где ће Христос непрестано да се рађа у нама. А када се Христос рађа у нама, онда се и ми у исто време препорађамо. А човек који се не препорађа, нема му спасења. Препородити се значи обновити се, родити се наново. Како човек може наново да се роди? Може духовно може да се роди наново: када се исправља, када се поправља, када признаје свој пад, када признаје своје грехе и када се каје. И човек највише личи на Бога онда када је у стању да каже: “Боже, опрости ми”, и када је у стању да каже другоме: “Брате, сестро, опрости ми”. А Бог је милостив. Он ће нам опростити само ако ми опраштамо ближњима својима.
Не можемо тражити од Бога опроштај, а да не тражимо опроштај од ближњих својих. Или човек помисли: “Ја тражим опроштај од Бога, али не могу да тражим од онога који је поред мене”. Човече, тада си у највећој заблуди. Тражиш опроштај од Бога кога не видиш, а нећеш да тражиш опроштај од човека који је икона Божија, који је слика Божија. И ту ми често, браћо и сестре, заборављамо да је сваки човек, сваки наш ближњи, управо икона Божија. Дакле, браћо и сестре, зато и овај храм, и сваки храм у којем се служи света Литургија, јесте и треба да буде та витлејемска пећина. То јест, да буде место на којем се човек преображава и постаје син Божији. Видите шта нам је Бог дао да можемо и ми постати синови Божији. Али не можемо без оваплоћења, не можемо без промене, без преумљења и измене нашег начина живота.
Христос се родио у пећини, јер за Њега, како кажу свети оци, није било места у палатама. Није било места за оваплоћење Божанског, за то божанско добро и одмах је, нажалост, напало зло људско. Напало је зло људско, оличено у цару Ироду, који није знао за Бога. За њега је бог била власт. И он се бојао за власт. И шта је он урадио? Из страха је слушао старозаветне пророке и праведнике који су говорили да ће се родити Цар света, Господ наш Исус Христос. Али је он мислио да је Христос дошао да му узме његову власт - царску, земаљску. И шта је урадио у том страху? А у страху су велике очи, како каже наш народ. Узео је и побио четрнаест хиљада тек рођене витлејемске деце. Мислио је да ће на тај начин уништити новорођеног Цара, јер су они мудраци који су дошли код њега рекли да иду да се поклоне новорођеном Цару. А он лукаво - пазите шта значи људско лукавство, браћо и сестре каже: “Идите ви, па кад нађете где се родио тај Цар јудејски, дођите да ми кажете, па ћу и ја ићи да Му се поклоним”.
Да се поклони човек Богу, а да не верује у Бога. И ми треба да поставимо питање наше вере: каква је наша вера? Колика је наша вера? Да ли живимо вером и да ли веру претварамо у дела, или нам је вера само на устима и на језику? И заиста Ирод није убио Христа. Ирод није убио ни оних четрнаест хиљада витлејемске деце јесте их физички, да тако кажемо, убио али су они тиме рођени за вечни живот. Својом мученичком смрћу они су рођени за вечност. Њих је Бог прославио и ми их прослављамо већ више од две хиљаде година. И ми их се сећамо са молитвом, а како се сећамо Ирода? Са гнушањем. Зато Ирод није могао да се смири док не нађе Христа или док Га не протера. И зато је анђео рекао Јосифу и Мајци Његовој: “Узми Дете и иди у Египат, и буди тамо”. То је било искушење које је Господ победио. А када нас било какво искушење снађе, да га прихватимо са вером и да тражимо помоћ Божију и милост Божију, да бисмо се искушења ослободили. И зато Спаситељ и Свемоћни трпи наше земаљско зло, показујући тиме да је заиста примио човечанску природу. Заиста тиме нам је Господ још једном показао да се не бојимо ни мача, ни људи, ни било каквих земаљских сила, него да се бојимо само свога непокајаног греха.
Тога да се бојимо, браћо и сестре. Јер иако је Господ свемоћан и свезнајући, Он бежи од безумног Ирода у Египат и не употребљава Своју чудотворну, божанску моћ, браћо и сестре, из разлога које, како кажу свети оци да се не би посумњало да се Он заиста оваплотио, да је заиста примио тело и да је истински Бог и истински човек. А други је разлог да би нам од самога почетка показао да божанско добро мора бити гоњено. Јер је у Светом писму речено и забележено: ко хоће побожно да живи, тај ће бити гоњен. Дакле у овоме свету заиста се добро прогони; добро се не прима тако лако, а зло се, нажалост, лако прима. Наша хришћанска дужност јесте да се боримо не против света који у злу лежи, како каже Јеванђеље, него против зла које обитава у свету. А да би се човек борио против зла у свету, он мора најпре да поведе рат у себи, да се бори против зла у себи. И ако победиш зло у себи, победићеш и зло у овоме свету. И да је не знам какво зло у овоме свету, ако си победио зло у себи Богом, Црквом, светим тајнама и светим врлинама, а не својом силом и својом снагом, како ми често умемо да се осилимо па кажемо: “Ја могу”- шта можеш, човече? Шта можеш? Како је, опет, говорио свети Јустин Ћелијски: “Шта се, човече, тргаш кад је један комарац јачи од тебе? “ Јесте, мали је комарац у односу на човека, али кад нас уједе шта радимо? Стресемо се, зар не?
Дакле, не смемо и не можемо имати поуздање у себе, па да кажемо: ја сам јак у вери, ја сам верујући, ја идем у Цркву, ја се причешћујем, па да мислимо да смо тиме задобили сву моћ. Моћ је у Богу. А нама Бог даје моћ онолико колика је наша вера и онолико колико живимо том вером. Зато је наша дужност и обавеза да свету ширимо мир Божији. То је порука Божића. Зато и кажемо: “Мир Божији - Христос се роди! “ Да ширимо мир Божији. А мир Божији ћемо ширити у свету само ако је мир Божији најпре у нама. Ако у нама нема мира Божијега, онда нећемо ширити мир, него немир. Када човек нема мира Божијега у себи, он свој лични мир проглашава за мир Божији, а тај га “мир”, у ствари, води у немир. Јер човек тада каже: сигуран сам, имам мир у себи. А шта си сигуран, човече, кад већ у следећем тренутку можеш пасти у грех? А кад паднеш у грех, онда ћеш видети шта значи када грех направи у теби хаос и немир. Али то може да види само онај човек који је свестан својих падова и својих грехова. И док не будемо свесни својих падова и својих грехова, не можемо се ослободити ни падова, нити грехова. Зато је Божић наш позив да непрестано узносимо славу Богу - ону исту песму анђелску: “Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима”.
Дакле, да узносимо славу Богу и да се молимо да мир Божији завлада у роду људском, у роду земаљском. Јер само из мира, браћо и сестре, може произаћи мир. А из немира рађа се само немир. А човек, када има мира Божијега у себи, кроз њега кроз цело његово биће, струји нешто што не можемо да опишемо, не можемо да искажемо, али можемо да осетимо. То је присуство Бога. Када осећам Бога у себи, и када имам Бога у себи, онда заиста живим у миру са Богом, живим у миру са собом, живим у миру са ближњима и са свима другима. И зато данашњи дан, али и сваки наш дан, треба да буде испуњен Богом. Ако нисмо испуњени Богом, онда смо испуњени оним нечистим. Ако човек није испуњен добрим, он је испуњен злим. Али људи се често “уљушкају”, да тако кажем, и у злу се уљушкају, па им је лепо. Радим шта хоћу, чиним шта хоћу, пазим само да ме други не виде шта и како грешим и мени је то добро. Али докле ти је то добро? Докле? Док не почне савест да куца, како би рекао наш народ, и да ти каже: “Човече, освести се”. А човек се заиста може освестити, браћо и сестре, тек када се покаје. А Бог је љубав. Нема греха који Бог неће да опрости нема, само ако желимо да нам Бог опрости и ако се трудимо да нам Бог помогне и да нам опрости, браћо и сестре. Јер, као што рекох, Господ наш Исус Христос је Својим рођењем донео љубав са неба. Ми нисмо знали за праву љубав док Христос није дошао. Нисмо знали ни за праву веру, док нам Господ није донео веру са неба и предао је нама. И заиста ништа тако не загрева људску душу, не загрева људско тело и не загрева људско срце као што то загрева љубав Божија. А када имамо ту праву љубав Божију у себи, онда ћемо заиста имати и праву љубав према ближњима. Јер без Бога не можемо да волимо човека. А не можемо ни човека да волимо без Бога, браћо и сестре, као што не можемо ни Бога без човека.
Дакле, и овде, у овом земаљском свету, када човека, да тако кажем, запљусне та љубав Божија, то можемо упоредити са загрљајем. Када загрлиш човека и имаш љубав према њему, шта радиш? Стежеш га, не даш му да се истргне из твога загрљаја, јер знаш да је, док је у твоме загрљају, у загрљају љубави и у загрљају Бога. Па ако је тако у овом земаљском свету како ли је тек када Бог загрли човека? И обрнуто како је дивно када човек загрли Бога. А ми грлимо онога кога волимо, зар не? Али, нажалост, грлимо и грех када заволимо грех јер понекад не умемо да разликујемо шта је љубав, а шта је мржња. Када човеком овлада мржња тада се његов ум помрачи и испуни нечистотом. А када се Бог усели у човека, у његово срце и у његов ум, каква је то радост! Каква је радост када човек сретне човека а каква је тек радост када се човек сретне са Богом. Каква је то дивна радост када видимо лице другога. Нажалост, данас људи често скривају своје лице од ближњега. А шта кажу свети оци? “Видех лице брата видех лице Бога.” Зато је Бог и створио човека по слици и прилици Божијој, да гледајући лик човека сећамо се Бога да сећамо се лика Божијега. Дакле, ако је толика радост када се сретнемо ми, пролазни људи, једни са другима, каква ли је тек, појмите, та радост када се сретнемо са живим Богом. А наш живот на овоме свету треба управо да буде та чежња за сусретом са Богом. А са Богом се срећемо кад год чинимо добро. Када верујемо како треба, када веру потврђујемо делима, када смо у Цркви и када живимо са Црквом и слушамо Цркву.
А Црква је Тело Христово Црква је заједница. И зато је човек дужан да чува заједницу, јер се човек сам не може спасити, него само кроз заједницу. А та заједница јесте заједница Бога, анђела и људи. И зато колика је радост када се човеку отворе духовне очи и када угледа Бога. Телесним очима Бога не можемо видети Он је невидив. Али нам је Бог, поред телесних очију, дао и духовне очи. Зато је свети владика Николај говорио: ништа није страшније за човека него да му се отворе телесне очи, а да му се затворе духовне. Јер духовним очима много дубље и даље видимо него телесним. А знамо шта нам значи телесни вид како ли је тек велики значај духовног вида! Зато треба стално да се враћамо Богу. А коме бисмо се другом враћали ако не Богу? “Не уздајте се у кнезове своје”, каже Писмо, “јер у њима нема спасења”.
Ми често бирамо некога човека, макар и најгорег, само да је “наш”, али да ли је то за спасење? Јер се човек, у ствари, окружује онима који су слични њему. Ако је човек поштен, са поштенима ће се дружити; ако није поштен, са поштенима неће. Ако има љубав Божију, тражиће и оне који такође имају љубав Божију. Зато се треба враћати Богу и опет понављам, коме бисмо другом? А када треба да се вратимо Богу, ако не данас, ако не сада, у сваком часу и у сваком тренутку? Ово су дани не само за српски народ него за цео род људски, дани великих искушења, великих притисака и великих сумњи. А сумња је опасна болест духовна болест. Јер чим човек почне да сумња, он више не може здраво да расуђује. А сумња, како опет кажу мудри људи, човека може да одведе и у психичку пометњу. Чим почнеш да сумњаш у другога, почињеш да сумњаш и у себе само тога ниси свестан, него мислиш обрнуто. А чим почнеш да сумњаш у другога, почињеш да сумњаш и у Бога. Тада почињеш да сумњаш и у спасење. Дакле живимо у времену помућености, у времену помрачења. У данима, ви то боље знате него ја, када се свакодневно догађају крвопролића. Можемо ли да отворимо новине, а да не прочитамо ко је кога убио? Устају родитељи на децу, деца на родитеље, комшија на комшију, кум на кума, брат на брата. То су дани када и најразумнији људи не знају шта да раде. Све је помућено, све је поремећено. Уместо хармоније, завладала је дисхармонија, како би рекао наш народ. Људи више не знају ни како да живе, ни како да се понашају. А коме бисмо се ми више обрадовали него Богу и Божијој Премудрости, како каже Јеванђеље, која нас освећује, умудрује и утврђује. Премудрости која нам враћа наду, обнавља жеђ за истином и одмрзава, да тако кажем, оно што се у нама смрзло. Јер шта нам користи нешто што је замрзнуто, ако га не одмрзнемо? Не можемо га користити док је замрзнуто. Тако је и човек “замрзнут”када у себи носи мржњу, када у себи носи зло, када нема у себи смирења. Такав човек је као хладан камен. А на камену може ли шта да израсте? Не може. Ако нам је срце хладно, то значи да у нама нема љубави Божије, да у нама нема ни Бога ни ближњега. Зато да се молимо да нам, како каже једна црквена песма, све буде Богу приступачно и мило. Нека би Бог све нас загрлио и загрејао, као што је загрејана и Витлејемска пећина. Нису се у њој огрејали само пастири, него и стада, а ми смо стадо Божије.
Ако верујемо и ако веру, како рекох, претварамо у дела, браћо и сестре. Нека Бог умножи љубав у срцима нашим, јер те љубави нам треба више него хлеба. Али нам је потребно и нешто друго: потребно нам је смирење и потребно нам је трпљење. Трпљење. Зато ћемо, када дође Васкршњи пост, певати: “Слава дуготрпљењу Твоме, Господе”. А замислите да Бог није дуготрпељив шта би било од нас? Наш народ лепо каже: Бог јесте дуготрпељив, али и Божије трпљење има границу. Када? Онда када човек постане упоран у своме егоизму, када мисли да све зна и све може, када неће никога да послуша, неће да прихвати ничији савет, јер каже: “Ја сам сам себи најбољи саветник. “ Е, тада човек упада у највећу невољу, коју ће, како каже народ, морати да испије до краја ако не у овоме животу, онда касније. Зато је понекад потребно, због нашег пада, због наше гордости, сујете и егоизма, да осетимо и страдање у овоме животу. Наш народ каже: док човек не види велико искушење и невољу, неће се опаметити. Страшно је када човек не види себе, а хоће да гледа другога, да улази у срце другога, а у своје срце Боже сачувај. А док човек не завири у своје срце и искрено не сагледа шта је и ко је у њему, не може се ослободити. И када би човек заиста видео шта је у његовом срцу, како кажу свети оци, никада не би осуђивао другога. Јер како да осудим другога, када сам ја сто пута гори од њега? Зато су ови дани, божићни дани, благи и тихи дани, да нас подсећају на мир Божији, на љубав Божију, на веру, да нас подсећају да смо смртна бића, али бића позвана на вечност. Да нас не победи мржња, да нас не победи зло, него да зло победимо добрим — а добар је, у пуноћи, једино Бог.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На служби се причестио велики број деце и верног народа, а после Литургије Митрополит је поделио иконице народу који је у миру и са стрпљењем чекао благослов. Трпеза љубави је приређена за све окупљене у парохијском дому барајевско храма Светог Саве.
Владимир Димић, протојереј
