У уторак, 13. јануара 2026. године, на Оданије Празника Телесног рођења Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овог светог храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Митрополит је у беседи рекао:
“Мир Божији, Христос се роди, браћо и сестре!
Зашто се ми ових дана, од Божића, поздрављамо овим поздравом? Поздрављамо се зато, браћо и сестре, да бисмо се стално сећали мира Божијега. Да бисмо се стално подсећали да се Господ родио, да је Господ, браћо и сестре, дошао у овај свет. Ради чега? Ради кога? Ради нас и ради нашега спасења. И заиста, браћо и сестре, ово је догађај над догађајима. Зато је Божић први празник, а у исто време и најзначајнији празник. Зашто? Зато што, да није било Божића, не би било ниједног другог празника. Сви су празници, у ствари, рођени у Божићу. Јер да Господ није дошао на овај свет, заиста би род људски био у тами. Био би у ишчекивању. Али у ишчекивању треба да буде и наш живот. Кога да ишчекујемо? Да ишчекујемо Христа. Да ишчекујемо тај сусрет са Господом Христом. И зато је Црква установила да се ових дана поздрављамо овим поздравом, а данашње богослужење Црква, како ми то кажемо црквеним језиком, врши као оданије Божића. Овом службом Црква жели да нас подсети, браћо и сестре, на значај Божића, на рођење Господа нашега Исуса Христа и на почетак нашега спасења. Значи, Божић је почетак нашега спасења. Али Божић је у исто време и испуњење речи Божије — оне речи која је још одувек била у савету Свете Тројице: да ће Син Божији да се роди, да ће Син Божији сићи са неба и да ће нас вратити из небића у биће. Такође, овом службом Црква жели да нас подсети на Божију љубав, која је са Богом сишла на земљу, како бисмо се ми увек сећали те Божије љубави и узвратили на Божанску љубав нашом човечанском љубављу. Јер једино је љубав могла да сведе Бога на земљу. Зашто? Зато што је Бог љубав. Како каже Еванђеље, Бог је заволео нас пре него што смо ми заволели Њега. Бог је сишао са љубављу. Бог је сишао са вером. Бог је сишао са свим оним што је нама потребно за наше спасење. А на првом месту, понављам, сишао је Он сам — да се роди у нашем срцу, као што се родио у витлејемској пећини. И ако се Господ не роди у нашем срцу, наш је живот, верујте, промашен и за овај и за онај свет. Неко ће рећи: „Па није мој живот промашен за овај свет.“ Јесте, браћо и сестре, промашен је, ако овим животом не задобијемо, да тако кажем, не „купимо“ тај вечни живот. Зато је овај земаљски живот веома важан. Важан је да знамо како треба да га живимо. Важан је јер од тога како живимо овај живот зависи наша вечност — у оном царству светлости, у Царству Божијем. Када читамо Еванђеље по апостолу Матеју о рођењу Господа Христа, видимо да Господ, када се родио, није имао места где да се роди. А родио се Цар мира, Цар света. Није имао где. А човек би очекивао да се Цар мира роди у палатама, у луксузним дворовима. Али народ то још није схватио.
Ко је схватио? Они прости пастири, чобани, који су имали чисту душу и чисто срце. Зато су се њима прво јавили анђели и објавили да је рођен Господ Исус Христос, поздравивши их песмом: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.“ Божић нас подсећа да славимо Бога. Али не смемо да чекамо од године до године да бисмо се сетили Бога. Ако се Господ не рађа непрестано у нама, свакога дана, онда ми духовно умиремо. А Господ је живот и Он даје живот. Зато од нашег срца треба да направимо витлејемску пећину, а не разбојничку пећину, како каже Еванђеље. Јер срце је најомиљенији дом Божији. У срцу или обитава Бог — или ђаво; или љубав — или мржња; или радост — или туга.
Питање је само: шта ми бирамо да буде у нашем срцу? Ако бирамо љубав, у нама неће бити мржње. А љубав воли подједнако — и праведнике и грешнике. Божија логика није наша логика. Човек жели да спасе само себе; Бог жели да спасе цело човечанство. „Ја сам дошао да спасем свет“, каже Господ.
И зато, браћо и сестре, треба стално да доживљавамо рођење Божије у себи. Јер ако се Бог рађа у нама, ми се обнављамо. Рађање је новина, радост, живот. А има ли веће радости од рођења?
Бог се рађа у нама по нашој вери и по нашој љубави. Али, на жалост, човек често на Божију љубав не одговара љубављу, него мржњом. То видимо и у лику Ирода, који је из страха и мржње убио витлејемску децу, мислећи да ће убити Христа. А није убио Христа — убио је себе. И данас, браћо и сестре, видимо колико је свет немиран. Говори се о миру, а мира је све мање. Живимо у времену када је све поскупело, а две ствари су појефтиниле: живот и дрога. Зато се насрће на живот.
А немамо право да узмемо живот другоме, јер га нисмо ми дали. Зато што када човек устане на човека, он је претходно устао на Бога.
Рођење Христово је догађај у коме се Бог поистоветио са човеком, да би човек могао да се поистовети са Богом по благодати. Бог је човеку дао себе. Већег дара нема.
Нека Господ, који је својим рођењем донео мир свету, дарује да се тај мир усели у нас. Јер ко има мир Божији у себи, тај је миран без обзира на све што се око њега дешава.
Миром постајемо пријатељи Божији, и Бог постаје наш Пријатељ.
Нека је благословено и данашње наше богослужење и наше сабрање, на славу Божију.
Бог вас благословио!”
На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
