Дана 15. јануара 2026. године, на празник Светог Силвестра Римског и Светог Серафима Саровског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ралетинац уз саслужење свештенства и свештеномонаштва шумадијске епархије.
Митрополит се окупљеним верницима обратио Богонадахнутом беседом, рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре.
Чули смо ово данашње Јеванђеље које је веома поучно, како је Господ рекао својим ученицима, апостолима, а преко њих и свима нама, где каже: “Ја сам истински чокот, и Отац је мој Виноградар, сваку лозу на мени која не рађа плода одсеца је и у огањ баца,а сваку која рађа он је плеви, да би још више донела рода”. И заиста, браћо и сестре, Христос се назива чокотом у цркви, а чокот је оно што се не види. Шта се види? Види се само лоза, види се лишће, и заиста то лишће које даје лоза, то није ништа друго него шума. И то је позив свакога од нас да види шта заиста значи лишће и лоза без плода. Да би лоза уродила плодом, она мора прво да цвета. А она цвета само ако је на чокоту. Ако је накалемљена на чокоту боље речено. А ми сви који смо крштени, ми смо накалемљени на Христу чокоту Светом Тајном Крштења, а ако могу тако да кажем, стално обнављамо то калемљење кроз Свете Тајне и Свете Врлине, а посебно кроз Свету Тајну Причешћа и Свету Тајну Покајања. Лозе које су на чокоту, то јест које су на Христу оне доносе рода. Ако човек хришћанин не обнавља стално ту лозу, и не ради на тој лози онда он постаје дивљи. И шта бива са том лозом која не рађа плода? Каже данашње Јеванђеље - “Сече се и у огањ баца”. Пазите браћо и сестре, сече се и у огањ баца. Да ли је Христос баш толико немилосрдан, браћо и сестре? Није Христос немилосрдан. Него ми нисмо милосрдни. Ми не умемо да благодаримо Богу, ми не умемо да заблагодаримо Богу што смо управо у цркви, што смо накалемљени на темељу цркве, то јест на Господу нашему Исусу Христу. И зато ћемо бити одсечени, и не само да ћемо бити одсечени, него ћемо бити бачени у огањ вечни. Који је то огањ? То није огањ, како га ми замишљамо, да људи горе, да буду бачени да изгоре. Није реч о таквом огњу. Не, не ради се о таквом огњу, овом физичком огњу, браћо и сестре. Већ се ради браћо и сестре, о огњу савести наше, која никада не престаје. Зато је српски народ лепо рекао да је савест неумитни судија. Можемо ми судије овога света лако да подмитимо, да му подплатимо и платимо да говори о мени све најбоље. Али шта је са савешћу? Нема спаљене савести, страшно је када неки квази ученици говоре да има спаљене савести, нема спаљене савести. Савест је саставни део нашег тела, нашег бића, наше душе. Али има успаване савести. И то је оно страшно стање када се ми успавамо, када не обраћамо пажњу на себе.
Дакле, браћо и сестре, треба стално да контролишемо себе, да испитујемо себе, да ли сам ја као лоза на чокоту. Можемо ми стално говорити и позивати се, па ја сам у цркви. Могу стално говорити, па ја сам владика, овај свештеник може говорити ја сам свештеник, па јеси на језику. Где су дела? Свештениче где ти је парохија? Хришћанину где ти је ближњи твој? Свештениче где је ближњи твој? Ако се заиста тако стално преиспитујемо, онда ћемо видети да ли смо на чокоту или нисмо. Рекох малопре, чокот се не види, он је доле у земљи. Ни Христа ми не видимо, ни Бога ми не видимо нашим телесним очима. Али ако су нам отворене духовне очи, ако имамо Христа у себи, онда ћемо га гледати по мери вере наше, по мери нашег труда, по мери нашег подвига, нашег поста, молитве.
Данашње Јеванђеље још каже браћо и сестре: “Без мене не можете чинити ништа”. Каква дивна реченица. Заиста браћо и сестре, човек без Бога не може учинити никакво добро дело. Ми заиста никакво добро, ни племенито добро не можемо да учинимо ван Христа. Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, никада није говорио преувеличано, Његове речи су најодмереније у свету, Његова реч је Светиња. Сам Господ Бог наш Исус Христос, Он даје снаге, моћи и силе човеку да и он чини добро, али само са Христом и у Христу. И у томе и јесте та суштина чињена добра. То се односило на апостоле, али се односи и на нас. Сваки од нас крштени човек је потенцијални апостол, он је потенцијални светитељ, само је питање да ли ћу остварити тај циљ апостолства. А како се остварује тај циљ апостолства? Па да испуњавамо оно што су апостоли испуњавали. Шта су они испуњавали? Па реч Божију, Јеванђеље, говорили су људима о Јеванђељу, али више су делима говорили него људима. А ми се некако све више чини ми се уздамо у тај наш језик. Па почнемо да причамо и што знамо и што не знамо.
Дакле, суштина хришћанства је да добро чинимо у име Христа. Бог је тај који оспособљава људе да чине добро и да чине дела хришћанска. А хришћанство је уствари победа над грехом, над смрћу, над ђаволом. То је хришћанство, браћо и сестре, и у хришћанству је ослобођење од греха, од смрти, од злобе, од пакости, ослобођење браћо и сестре од ђавола. Човек никада неће да призна да сарађује са ђаволом, а ђаво му стално говори супротно што је Божије. Које то добро може човек човеку да да? Може, може понешто, али не може да му да оно што је најважније. Не може да му да живот вечни, не може да му да спасење. То једино Бог даје, а човек никада. И зато, не уздајте се у кнезове ваше јер у њима нема спасења. Зато се браћо и сестре, треба уздати само у Бога. Наша способност да савладамо грех, и да савладамо смрт у себи јесте да верујемо у Бога. Али и да живимо по тој вери. Треба да задобијемо живот вечни, а он долази једино од Бога. И нама је дат овај живот овде на земљи, да овим животом задобијемо царство небеско. И уствари, то како ми живимо овде на земљи, шта радимо, шта творимо, како се понашамо, то ће бити мерило на суду.
Најстрашније стање човеково је када он схвати да је сам себи довољан. Само је Бог себи довољан, браћо и сестре. Ми смо недовољни. Али када имамо Христа, и када живимо Христом ми смо заиста испуњени Богом. А када смо испуњени Богом, тада нема места оном нечастивом да приђе. Али ми му правимо простор да уђе у нас. Горди човек, браћо и сестре мисли да је сам себи довољан. Треба нам браћо и сестре помоћ Божија, треба нам благодат Божија, а то је сам наш Господ Исус Христос, јер без Њега човек није способан да ништа правилно оцени и процени. Човек сам по себи не располаже са силама.
И ево данас наша Црква слави једног од највећих угодника Божијих, Светог Серафима Саровског. Какав светитељ, какав чудотворац, толико је исцељења чинио кроз Благодат Божију, а за себе је говорио да је убоги Серафим. Да ли бисмо ми пристали да кажемо за себе да смо убоги. Шта је то код тог светитеља? Па смирење браћо и сестре. Смирење. А ђаво се највише плаши смирења човековог. А онај који нема смирења, нема ни спасења. И зато је Свети Серафим говорио, ма колико да су молитва, пост, бдење, како је још говорио и сва остала хришћанска дела добра, само по себи, ипак у њима не лежи циљ нашега спасења. Циљ нашег спасења, хришћанског јесте, да задобијемо Благодат Божију. Е благо оном човеку који живи у Благодати Божијој. А који човек живи у Благодати Божијој? Онај човек који је у себе сместио престо, трон, на коме ће да седи Христос. И све док не сместимо тај престо у себи да седне Христос, седеће онај други, који неће мир међу људима, који неће добру вољу, него хоће зло. Људи уживају када некоме учине зло. Зашто? Зато што је празан, нема оних добрих дела у њему.
Зато да се замолимо данас Богу, да се замолимо Светом Серафиму, и да се бар мало угледамо на њега, ако ништа друго. Надам се и верујем, да су и житељи бивши ове светиње, да су се трудили да направе у себи престо за седење Бога. Бог је милостив, Бог је љубав. Зато послушајмо речи Светог Серафима да је хришћански живот задобијање Светога Духа. И зато апостол Павле каже, не гасите духа у себи.”
“Нека је срећан и благословен данашњи дан, нека је срећно и благословено наше сабрање у овој светињи, где смо дошли да се Богу молимо. Да замолимо Бога за опроштај, али да замолимо и друге за опроштај. Ту је величина човека. Јер нема човека без греха, једини је Бог без греха. Али када је у човеку благодат, онда се греси наши бришу.
Бог вас Благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије одслужен је годишњи помен монахињи Серафими, а затим уготовљена трпеза љубави за све присутне.
Свештеник Срђан Ђорђевић
