У недељу, 18. јануара 2026. године, када Црква прославља празник Часног Крста, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић, јеромонах Јован (Прокин), као и братство Саборног храма.
Након прочитаног јеванђељског зачала, Митрополит Јован се свештенству и верном народу обратио беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Срећан данашњи празник, празник Крстовдана, да буде срећан и благословен и сутрашњи празник, празник Богојављења, када се Бог у Тројици јавио на Јордану.
Данашње Јеванђеље које смо чули, браћо и сестре, говори нам о слању светога пророка и крститеља Јована на проповед. Свети Јован Крститељ је, браћо и сестре, на граници, како кажу свети оци, између Старога и Новога завета. И управо између та два завета стоји једна, како бих рекао, необична личност: стоји један пустињак, стоји један учитељ и онај који припрема пут за долазак Господа Исуса Христа у овај свет. Тог пустињака, тог пророка, свети апостол и јеванђелист Марко, како смо чули у данашњем Јеванђељу, назива анђелом.
Често ћете видети на иконама да се свети Јован Крститељ слика са крилима као анђео. То је већ пророштво пророка Малахије које говори о њему. Али овде, рекао бих, свети јеванђелист Марко, када каже да је он анђео Господњи, поставља се питање зашто. Зашто га Јеванђеље, зашто га овај јеванђелист, назива анђелом? Назива га зато, браћо и сестре, што је живот светога Јована Крститеља био анђелски. Заиста анђелски. Скоро да је његов живот био као живот бестелесан. И заиста, он је живео анђелским животом, значи – чистим животом.
И зато је могао да изађе на Јордан и да започне своју проповед: “Покајте се, јер се приближило Царство Небеско”. Видимо, исто тако, да и Господ наш Исус Христос своју прву проповед почиње истим речима: “Покајте се, јер се приближило Царство Небеско”. Овом проповеђу свети Јован Крститељ, браћо и сестре, у ствари приводи старозаветног човека и цело старозаветно човечанство Богу Христу, новом Месији, новом Спаситељу. И свети Јован у старозаветном свету види једну огромну пустињу, једну огромну пустош која је опустошила тај народ који се одрекао Бога. А та пустош јесте, у ствари, грех, смрт и пакао. И то је највећа пустош. Јер када је човек у греху, он је у смрти, а када је у смрти, он је у паклу. Он је у највећој пустињи. А човек када је у пустињи, он се свега плаши. У пустињи нема ослонца, а у пустињи су и најопасније звери. Довољно је, како кажу, да зашушти неко дрво, па да се човек уплаши, јер нема на кога да се ослони. И заиста, браћо и сестре, шта је најпотребније човеку и човечанству у таквом стању? Има ли ишта потребније од Спаситеља, Господа нашег Исуса Христа? Заиста, нема. Нема тога човека који може род људски да ослободи од греха, смрти и ђавола. А пут ка Господу Христу јесте, браћо и сестре, пут покајања. Зато је, како рекох на почетку, свети Јован и започео своју проповед речима: “Покајте се, јер се приближило Царство Небеско.
Хоћемо ли у Царство Небеско? Не можемо без покајања. А покајање је радовање, како то дивно говори наш српски народ. И заиста, истински проповедник покајања, Свети Претеча, проповедао је покајање не само речима него и делима. Он је проповедао покајање својим животом. Тако је живео – покајнички је живео. Живео је аскетским животом. Није на себи ништа имао, осим кожног појаса и кожне хаљине. Хранио се дивљим медом у пустињи – шта ће друго? И тиме је управо показао да је и тај начин живота и тај начин исхране пут ка покајању. Знамо сви да, кад претерамо у јелу, а поготово у пићу, више не можемо себе да контролишемо. Онда, ако сме тако да се каже, испадамо из правила хришћанског живота. И заиста, Свети Јован Крститељ је, браћо и сестре, дошао да прогласи и објави долазак Христа Спаситеља, да објави Његов долазак. И он је, како каже свети јеванђелист Марко, припремао пут Господњи – чиме? Опет покајањем. Припремао је пут Господњи крштењем, припремајући, пре свега, тај богоизабрани јеврејски народ који је отступио од Бога, да приме Христа, ако хоће спасење. А његове речи, браћо и сестре, како каже данашње Јеванђеље, јесу да се пред лицем Господњим све поравна. Зато он и каже: “Горе слегните, путеви се поравнајте”, јер долази Онај који је створио свет. И заиста, браћо и сестре, то је био тај гласник, то је био тај анђео, и то је тај анђео чувар који стоји уз тебе и уз мене, ако смо на путу покајања, ако смо на путу исправљања живота. Без покајања, понављам, нема нам спасења, нема нам Царства Небеског. Само је питање да ли човек заиста осећа да треба да се каје. Неко то осећа, хвала Богу, и то чини, а неко опет каже: немам за шта да се кајем. Чујемо то и данас у народу – немам за шта да се кајем. А онај који каже да нема за шта да се каје, тај, значи, никада није разговарао са собом, никада није хтео да види ко је и шта је, него каже: немам за шта да се кајем, ја сам исправан. Коме не треба покајање? Једино Богу, браћо и сестре. Њему не треба покајање, јер Он греха не учини, нити се, како каже Писмо, нађе превара у устима Његовим. А колико преваре има у нашим устима, колико тога изговарамо, малтене у сваком минуту, у сваком сату, браћо и сестре. Дакле, на овај начин на који је Свети Јован Крститељ припремао пут за долазак Господњи, он говори и нама данас, свакоме од нас: човече, припреми пут да дође Господ у тебе, у мене. Припреми пут – опет и опет покајањем, браћо и сестре. Припреми пут да се усели Бог у тебе, у мене, у свакога од нас. Ако не припремимо тај пут, Господ неће ући у нас. А можемо ли живети без Бога, браћо и сестре? Ако не уђе Бог у срце наше, зна се ко ће ући. А када уђе Бог у срце наше, онда уђе и вера, уђе и љубав, уђе и нада. А када уђе љубав Божија у нас, онда ми све другачије гледамо, браћо и сестре. Прво гледамо другачије човека, па нека је и највећи грешник. Зашто? Зато што Јеванђеље каже да љубав покрива мноштво грехова. Онај који има љубав, труди се да не осуђује другога, браћо и сестре. А онај који нема љубави у себи, он највише осуђује другога. А зашто човек осуђује другога? Плаши се да тај други не почне да осуђује њега. И зато постоји она народна изрека која каже да је напад најбоља одбрана. Дакле, браћо и сестре, Свети Јован Крститељ на све ове начине показује сродност. Кроз ову своју проповед он показује сродност између себе и самога Господа Христа. Пут о којем говори Свети Јован Крститељ, а који описује Свети јеванђелист Марко, јесте пут који означава Нови Завет. Ми смо новозаветни људи. То означава Нови Завет и све ово значи да је народ требало припремити за Нови Завет. Зашто? Зато што, да је Стари Завет био довољан за спасење човеково, не би дошао Нови Завет. Не би дошао Бог, браћо и сестре. Зато стазе Старог Завета, како каже Свети Јован Крститељ, треба исправити, треба се поправити, треба исправити начин односа између човека и Бога. Старозаветни човек је често, не сви наравно, јер имамо и праведнике и пророке у Старом Завету, ишао некако ван пута спасења. И зато, браћо и сестре, сваки човек који исповеда праву веру, који живи том вером и чини добра дела, он тиме припрема пут Господњи у срцу своме, али не само у срцу своме, него и у срцима других људи. Јер када други виде да се ми заиста исправљамо и мењамо, и ми постајемо пример другима, па и они почињу да се мењају. Зато је пример, браћо и сестре, важнији од много, много речи. Примером треба да покажемо како се верује. Примером треба да покажемо јесмо ли народ Божији. Примером, браћо и сестре, треба да покажемо јесмо ли уистину народ Цркве. А јесмо, јер смо крштени. Само треба да чувамо тај пут којим смо ушли у Цркву и да наставимо тим путем да бисмо задобили Царство Небеско, како каже Свети Јован. Када Свети Јован говори о крштењу, његово крштење није давало опроштај грехова. Његово крштење било је увођење у покајање. А када човек уђе у покајање, он почиње да се преображава, да постаје нови човек. Крштен човек је нови човек, новозаветни човек, браћо и сестре. И зато кажем да Јованово крштење није било за опроштај грехова, него је приводило покајању. А зашто Јованово крштење није спасавало? Зато што пре крста, пре искупљења, још није било опроштаја грехова. Жртва још није била принета. Господ се још није жртвовао за нас. Још Господ није приковао грехе наше на крсту. Још није себе принео на жртву. А Његовом жртвом ми се исцељујемо, и Његовим ранама ми се исцељујемо, како је писао свети пророк Исаија. Требало је да Господ дође, да се роди, да пострада, да васкрсне и да се вазнесе, и све то ради нас и ради нашега спасења. Зато Јованово крштење није могло да опрашта грехе, јер Дух Свети још није био сишао на људе, најпре на апостоле, а потом и на све људе. Када је Дух Свети сишао, демон је поражен, а када је Господ васкрсао, смрт је побеђена, браћо и сестре. И зато није могло бити опроштаја грехова док Господ није узео грехе наше на себе. Зар можемо имати већег пријатеља од Господа, који узима и твој и мој грех, и то зато што нам жели спасење? Али треба и ми да желимо спасење. Господ жели, али нас неће насилно спасити. Потребна је наша жеља, наша воља, наш труд, наш подвиг, молитва, пост, покајање. Потребна нам је љубав и потребна нам је вера, браћо и сестре. Зато Јованово крштење јесте приводило покајању, али није опраштало грехе, што видимо и у Делима светих апостола, где се каже да је Јован проповедао крштење за покајање. А када човек дође у стање опроштаја грехова, тада се он уистину мења, постаје нови човек. Нека овај данашњи празник, нека ово данашње освећење воде, које ћемо обавити после свете Литургије, буде на оздрављење и спасење, на просвећење нашега ума и нашега срца, на оздрављење наших домова и, пре свега, наших породица, да се кропљењем светом водом осветимо и просветимо. Али, понављам, нема ни освећења ни просвећења без покајања и без крштења. Нека је срећан и благословен данашњи празник, нека нас он стално подсећа зашто се Господ родио и зашто се Господ крстио. Да ли је Њему требало крштење? Није, браћо и сестре. Али све што је Господ чинио, чинио је да нама покаже пут. То је наш пут којим треба да идемо и који нас уистину води у Царство Небеско. То је онај једини пут о којем је сам Господ Исус Христос рекао и који је записан у Јеванђељу: “Ја сам пут, истина и живот.” Не можемо измишљати путеве. Јер што више путева измишљамо у животу, само ћемо се уморити и залутати. Када човек направи себи сто путева, брзо ће се изгубити и неће знати који га води ка спасењу. Зато треба да проверимо пут којим идемо: да ли је то пут Цркве, пут Јеванђеља, пут покајања, или пут гордости, где човек каже: нећу путем који је показан, него ћу својим путем. А све што изаберемо без Бога, води нас у пропаст. Само пут Божији води у спасење.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
