У петак, 6. фебруара 2026. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Преподобне мати наше Ксеније Римљанке и Блажене Ксеније Петроградске, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, одломак из Марковог Јеванђеља који смо сада чули, браћо и сестре, говори нам како је једном приликом Господ наш Исус Христос ушао у кућу Симона губавога. Губав је био Симон, а Господ га је исцелио. И такође, чули смо како је том приликом пришла Христу једна жена која је знала да је Господ Симона исцелио од губе, и она сада долази код Њега да тражи исцељење од своје душевне болести.
А душевна болест је, у ствари, губа. Као што је губа била неизлечива болест у то време, тако је и наша душевна губа, браћо и сестре, ако је не исцељујемо Христом, светим тајнама и светим врлинама, онда она остаје губа, остаје болест. И видимо да је том приликом жена, осетивши да ће је Господ прихватити, да ће је Господ примити без обзира на све што је учинила, донела алавастарни суд са врло скупоценим миром. И она, шта чини, браћо и сестре, излива миро на главу и на ноге Христове.
Али такође видимо како су многи, како каже данашње Јеванђеље по Марку, негодовали. Зашто она просипа то скупоцено миро? Па чак кажу: могли смо да продамо то миро за, не знам колико сребреника, па да дамо сиромасима. Овде је добро да приметимо, браћо и сестре, како јеванђелист Марко каже да су неки негодовали.
Док свети апостол и јеванђелист Матеј конкретно наводи Јуду апостола, који је издао Христа, да је он био тај који је рекао: зашто се ово миро просипа. Дакле, браћо и сестре, данашње Јеванђеље нам, у ствари, када га сагледамо у целини, говори шта је драгоценије од свега драгоценог. И заиста, ништа драгоценије на овоме свету нема од Богочовека Господа нашега Исуса Христа.
Дакле, то је оно благо. Господ је то благо које је, ако се сећате, у Јеванђељу сакривено у пољу. И домаћин тога поља налази то благо, ископава га и дели другима. Дакле, браћо и сестре, све остало, ако има неку вредност у овоме свету, ту вредност добија од Господа нашега Исуса Христа. А без Њега, све те врлине су само, да тако кажем, мршаве моралне схеме, бесплодне и које не доносе никакав плод.
Зато све што је учињено Исусу Христу, ради Исуса као Бога и ради Спаситеља, добија тек прави значај. Ако чинимо добро другима, да то чинимо Христа ради. А зашто Христа ради? Да се не бисмо погордили, да не бисмо помислили да смо ми некоме нешто учинили.
Човек данашњице и те како зна да се хвали када некоме учини добро. Па после још и пребацује, да тако кажем: па ја сам ти учинио то, па ти ово, а ти мени ниси узвратио ништа. Браћо и сестре, ако било шта чинимо добро, а у себи одмах очекујемо да нам тај други узврати, боље је и не чинити, јер ћемо пасти у гордост и у осуђивање. Јер љубав, браћо и сестре, када се даје другоме без очекивања да ти се узврати, то је права љубав.
Ако дајем љубав, а очекујем да ми се врати, то није љубав, то је интерес, браћо и сестре. Дакле, зато ништа нема вредније на овоме свету од Господа нашега Исуса Христа. И Христос каже апостолима да оставе ову жену на миру, јер је, каже, она то учинила за мој погреб.
Пазите — за мој погреб. Зашто? Зато што је код Јевреја било правило да се мртви помазују скупоценим миром. Каже Господ: она је то учинила за мој погреб. А то што кажете да сте требали да узмете ово миро и да га дате сиромасима — сиромахе имате свуда.
Сиромахе имате на сваком кораку, али мене немате увек. Ако мене немате у срцу, немате нигде. Дакле, можемо поставити питање: Бог који је толика љубав, који воли човека, браћо и сестре, зашто каже: сиромахе имате свуда?
Не одбацује Господ сиромахе, браћо и сестре. Прво, Он хоће да каже да је богољубље извор човекољубља. Ако љубимо Бога, онда ћемо љубити и човека. Јер без богољубља нема ни човекољубља.
Не можемо рећи да волимо другога, а да га не волимо Богом, Христом. И зато свети апостол Јован каже: како можеш да волиш Бога кога не видиш, а не волиш брата свога кога видиш, који је икона Божија.
А ми смо сви иконе Божије, браћо и сестре. И Бог од нас не тражи ништа више него да чинимо једни другима оно што бисмо чинили Њему. У томе се показује хришћанство.
Други разлог је тај што је све учињено из љубави према Христу, учињено и човеку — сваком човеку, па и сиромаху. Јер највећи сиромах је онај који нема Бога у себи.
Такав човек може имати целу васиону, сва богатства овога света, а бити празан. Као празна кућа, отворена кућа, у коју свако улази и баца шта хоће. А кад смо испуњени Богом, онда је цело човечанство у нама, јер преко Бога љубимо свакога човека.
И судбина душе ове жене зависила је од њене љубави према Христу. Она је дошла да припреми Христа за погреб, али и да добије опроштај. Ускратити јој то значило би духовно је убити.
Јер када душа пропадне, све у човеку пропада. А Господ каже да је душа вреднија од целога света. Врло лако је изгубити душу, али је можемо повратити — покајањем. А покајање је веће од сваког греха.
Господ је дошао ради грешника, а Његова љубав је иста према свима. Љубав не прави разлику. И када човек воли другога, он ће у њему тражити добро — и наћи ће га.
Зато Јеванђеље каже: чиме ћемо откупити душу ако је изгубимо? Христом.
Ова жена је смело поверовала и донела скупоцено миро као дар. И ми тако чинимо кад некога волимо — дајемо најдрагоценије. Она је тиме исповедила велику веру.
И ми можемо помазивати главу Христову — вером, молитвом, постом, милостињом, добрим делима.
Ако болујемо од душевне и фарисејске губе, примимо Христа у дом свој — у срце. Јер Христос стоји и куца. Ако му отворимо, Он ће ући.
А када Он уђе, нема више места нечастивом. Ђаво тражи празнину, а Христос је испуњава.
Зато, браћо и сестре, кад год чинимо добро другоме, знајмо да смо то учинили Христу. И спасење није тешко — само треба вере, осетљивости и љубави.
Нека нам пример ове жене буде пред очима, да бисмо и ми примили љубав од Христа, који је сама љубав Божија према свету.
Бог вас благословио!“
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
